U Libanu se boje gladi, a ne korone

Liban je poznat po svom građanskom ratu koji je trajao petnaest godina i koji se 1989. godine završio Taifskim sporazumom.

Slično Dejtonskom sporazumu u slučaju Bosne i Hercegovine, Taifski sporazum je zaustavio rat između različitih konfesionalnih grupa prevodeći ga u političku arenu. Nekadašnje oružane grupe (milicije) su se razoružale i postale političke partije, sa izuzetkom Hezbolaha koji je još uvek i jedno i drugo.

Politički sistem koji je time uspostavljen nikada nije bio efikasan ni administrativno ni ekonomski. Libanska ekonomija je uspevala da opstane zahvaljujući svom sektoru usluga, doznakama svoje dijaspore iz bogatih zemalja arapskog poluostrva, i kreditima čije je vraćanje odlagano dok su se gomilali.

U oktobru 2019. su izbili protesti protiv višedecenijskog kursa niza vlada koje su Liban dovele do neodrživog nacionalnog duga od oko 170 odsto BDP-a.

Epidemija korone je oduvala ovu slabu ekonomsku konstrukciju i gurnula zemlju u hiperinflaciju. Dvadeset godina je libanska funta imala fiksni kurs prema američkom dolaru: 1.500 funti za jedan dolar.

Obe valute su zvanično sredstvo plaćanja u Libanu. Od marta je funta rapidno počela da gubi vrednost – na crnom tržištu deviza dolar danas vredi 4.000 funti.

Inflacija napreduje: pre mesec dana je kilo jagnjetine koštalo 30.000, a danas 65.000 lira. Zbog manjka deviza, Liban je morao da ograniči uvoz nekih namirnica, što je uzrokovalo nestašicu i realan rast cena, čak i u stranoj valuti.

Plate se isplaćuju po zvaničnom kursu i više ne postoji mogućnost podizanja novca u dolarima. Banke su odlučile da uskrate tu mogućnost svojim klijentima zbog čega su se našle na udaru protesta. A zatim su donele odluku da nove uplate iz inostranstva mogu biti podignute u dolarima. Ovo je nazvano „sveži novac“.

Stara devizna štednja može biti podignuta u funtama po nepovoljnom kursu od 3.000 lira za dolar. Deviznih kurseva u Libanu ima nekoliko, u zavisnosti od toga ko menja valutu i u kom smeru.

Gladan i prevaren usred svetog meseca ramazana, narod Libana je ujedinjen u svom gnevu koji je usmerio ne ka džamijama i crkvama, već ka filijalama banaka.

Režim političkih partija je izveo snage bezbednosti na ulice da uguše proteste suzavcem i gumenom municijom, što je dovelo do smrti jednog mladića u drugom gradu zemlje, Tripoliju.

U prestonici se sukobi odvijaju u centru grada koji je uništen delimično u ratu, a još više u „rekonstrukciji“ koju je obavila firma Rafika Haririja, premijera ubijenog 2004. u atentatu.

Gde su pre rata stajali orijentalni bazari, sukovi, podignut je šoping-distrikt, grad arhitektonskih imitacija po ukusu emiratskih investitora gde Libanac prosečnih primanja nije mogao da priušti ručak. Danas se tu uzdiže zid od visokih betonskih pregrada sa kojih snage reda sprečavaju demonstrante da se približe zgradi parlamenta.

Butici i restorani četvrti su vandalizovani i spaljeni.

Ova kriza se prelama najjače na plećima najsiromašnijih. U uslovima pre krize, trećina Libanaca je živela u siromaštvu. Taj broj sada čini polovina stanovništva.

Na to treba dodati i 1,5 miliona sirijskih izbeglica, koji čine jednu četvrtinu populacije Libana. Otkako je Vlada uvela zabranu izlaska i ulaska iz izbegličkih logora, oni su izgubili poslove i sva primanja. Slobodni su da se vrate u Siriju, ali za sada malo njih se usuđuje na to.

No, u visokostratifikovanom libanskom društvu postoje ljudi ispod najsiromašnijih Libanaca – emigranti iz podsaharske Afrike i zemalja indijskog potkontinenta.

Ovi gastarbajteri su zaposleni na crno i gotovo da nemaju nikakva prava. Muškarci rade kao đubretari i nosači, žene kao sluškinje i kućne pomoćnice.

Pristaju na užasne uslove života i rada kako bi poslali koji dolar mesečno svojim porodicama u Etiopiji ili Bangladešu za koje je to veliki prihod.

Povlačenjem dolara iz platnog prometa Libana, ovo je postalo nemoguće. Kada su neki od njih, zaposleni u firmi za odnošenje smeća, ustali i zahtevali plate u dolarima, poslate su snage reda da ih silom umire.

Premijer Hasan Diab se obratio međunarodnim poveriocima i MMF-u, tražeći zajam i restruktuiranje duga.

Dobio je pozitivan odgovor, uslovljen sprovođenjem reformi koje je Liban obećao još 2018, a koje su izostale upravo zbog interesa vođa političkih partija.

Prioritet među reformama se odnosi na energetski sektor, tj. snabdevanje strujom. A gotovo je nemoguće rešiti to izuzetno komplikovano i skupo pitanje bez da se oštete interesi svih lokalnih moćnika.

Ministar finansija Gazi Uazni je objavio da će kao prvu od mera Vlada uvesti plutajući kurs funte, kao i da će broj banaka sa dozvolom za rad biti smanjen za pola.

Ove mere su zakasnele i mogu imati efekte tek na duge staze, ukoliko ih budu pratile odlučnije akcije. Posle decenija laži i sejanja razdora, građani na ulicama ne veruju političarima, a tamo ih tera beznađe uprkos epidemiji i policijskom času.

Parola „Bojimo se gladi, a ne korone“ jasno pokazuje da su besmislene bilo kakve mere koje ne budu smesta dale Libancima ono osnovno: kalorije. Baš kao što je besmisleno držati u životu partokratski sistem koji je doveo jedno obrazovano i bogato društvo poput libanskog do gladi.