U odbranu Evrope

Rusija bezobzirno krši međunarodno pravo i utvrđuje svoj regionalni uticaj. Kina se bavi strateškom konkurencijom i promoviše alternativni međunarodni model. Sjedinjene Države su odlučile da brane svoje interese jednostranim akcijama i pritiskom.

Suočena sa ovim nasilnim geopolitičkim buđenjem, Evropa mora uzeti sopstvenu budućnost u svoje ruke. Ako se ne oglasimo i branimo svoje interese i vrednosti, Evropska unija i njene države članice postaće plen drugih u novom globalnom (ne)redu. Došlo je vreme da Evropljani kolektivno grade svoj suverenitet u svim oblastima u kojima žele da budu akteri, a ne gledaoci: spoljna politika i odbrana, ekonomija i trgovina, digitalna tehnologija i ekološka održivost.

Pod rukovodstvom Donalda Tuska, predsednika Evropskog saveta i Žan-Klod Junkera, predsednika Evropske komisije, EU je preduzela značajne korake u tom pogledu. Pooštrili smo našu trgovinsku politiku kao odgovor na moguće trgovinske ratove i učinili našu ekonomiju manje ranjivom za strana preuzimanja strateških sredstava. Pored toga, investirali smo u otpornost kako bismo zaštitili kritične mreže i infrastrukturu od sajber napada.

Možda najviše iznenađuje to što smo napravili velike korake u udruživanju odbrambenih napora. Nekada tabu, danas je odbrana postala politički prioritet Komisije. Evropski fond za odbranu od 13 milijardi evra, na primer, otvoriće nove temelje u zajedničkom planiranju i nabavci opreme.

Ali Evropa mora da učini više. „Outsourscing“ evropske bezbednosti više nije opcija. I premda će nas povećani rashodi učiniti jačim, oni nisu dovoljni. Evropi je potreban plan – politički kompas – i građani to očekuju.

Globalna strategija EU – koju predvodi Federika Mogerini, visoka predstavnica za spoljnu politiku i bezbednost EU i potpredsednica Komisije – postavila je nove kolektivne nivoe ambicija za spoljne evropske akcije još 2016. Sada, sa drugim globalnim silama koje idu napred i prekograničnim pretnjama od Rige do Nikozije koje postaju sve češće, strategija mora biti ažurirana i pretvorena u spoljnu politiku i odbrambeno planiranje.

Došlo je vreme za Strateški pregled odbrane, koji se sastoji od zajedničke procene ključnih pretnji sa kojima će se Evropa suočiti do 2030; strateške smernice o zajedničkim prioritetima za EU i njene države članice; i prevođenje ovog u zajedničku opremu i institucionalne strukture.

Potvrđujući ključnu ulogu NATO-a u kolektivnoj odbrani, ovaj Strateški pregled odbrane mora razviti evropske sposobnosti i povećati našu spremnost za zajedničku spoljnu akciju. Potrebne su nam jedinstvene sposobnosti kako bi smo se suočili sa novim asimetričnim izazovima kao što su terorizam, sajber kriminal, kampanje dezinformacija i hemijske, biološke, radiološke i nuklearne pretnje. Posebno u sajber prostoru naši građanski i vojni kapaciteti moraju biti povećani kako bi odgovorili budućim izazovima. Pored toga, takva revizija trebalo bi da pruži smernice evropskoj odbrambenoj industriji, kao ključnoj komponenti naše bezbednosti.

Da bismo održali ove napore i ostvarili obnovljeni nivo ambicija, moramo takođe izgraditi našu spoljnu politiku i odbrambenu uniju. Institucije EU i države članice čine jedan tim. Cilj nije da se naruši suverenitet država članica već da se svi – svako od nas – učine jačim.

Zajednička spoljna i odbrambena politika koristi raznolikosti obaveštajnih službi, oružanih snaga, opreme i borbenog iskustva zajedno sa različitim regionalnim gledištima – prema Africi, Bliskom istoku, Zapadnom Balkanu i istočnom boku Evrope – koje je nasledila istorijski i geografski.

Voljne i sposobne države članice trebalo bi da deluju kao ambasadori ili vodeće zemlje u različitim oblastima. To bi omogućilo fleksibilnost i konzistentnost u regionalnim formatima ili inicijativama, a omogućilo bi i članicama da iskoriste uticaj kako bi podržale i nacionalne i evropske interese.

Paralelno sa tim, odbrana bi trebalo da bude adekvatno institucionalizovana na nivou EU: Savet za odbranu koji bi obezbedio platformu za koordinaciju između ministara odbrane, Operativnog štaba za plan i vođenje Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU, odgovarajući i efikasan lanac komandovanja i punopravna odbrambena akademija.

Ovi praktični koraci pomoći će jačanju zajedničke evropske strateške kulture i učiniti evropsku odbranu operativnom stvarnošću. Oni će, takođe, bolje opremiti EU da se angažuje sa strateškim partnerima – pre svega sa Velikom Britanijom, koja će ostati ključni saveznik.

Previše vremena, međutim, unutrašnja pitanja kao što je Bregzit su okupirala agendu evropskih lidera na uštrb hitnih bezbednosnih izazova. Stabilnost u Africi, mirovni proces u Siriji, kriza u Libiji, Zapadni Balkan, istočna susedstva i Arktik takođe zaslužuju više naše pažnje.

Zajednički bezbednosni izazovi trebalo bi da budu na agendi Evropskog Saveta svaka tri ili šest meseci. Kroz redovne, strukturne diskusije lideri bi se bavili strateškim trendovima i definisali zajednički smer delovanja, koristeći kompletan arsenal EU za spoljnu politiku.

EU mora da sprovodi svoje instrumente spoljne politike – diplomatiju, trgovinu, razvojnu pomoć i odbranu – na koherentniji način. U martu je Tusk je pokrenuo raspravu između lidera EU o odnosima EU i Kine. Ovo bi trebalo da bude glavni prioritet za godine koje dolaze.

Evropa i dalje ima značajnu meku moć, ali mi ostajemo patuljak što se tiče tvrde moći. Povratak politike velikih sila znači da ova neravnoteža više nije održiva. Evropi je potrebno da stane na drugu nogu – i naši građani očekuju Uniju koja štiti, koja je sposobnija, koja je suverena. To možemo postići samo ako države članice i institucije EU udruže snage.

Autor je glavni pregovarač EU za Bregzit. Bivši je potpredsednik Evropske komisije i šef francuske diplomatije

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org