U senci Boltonovih pravila

SAD će, kako se sada čini, zauzeti mnogo čvršći stav prema Iranu, nego prema Severnoj Koreji. Postoje značajne razlike u obimu i dometima nuklearnog programa ove dve zemlje. Iranski je mnogo nerazvijeniji od severnokorejskog. Brza promena američkog stava usledila je nakon prošlogodišnjeg testiranja interkontinentalne balističke rakete koja je u stanju da stigne do velikih američkih centara. Iran ni iz daleka nema te kapacitete.

Nije zamislivo da će Kim DŽon Un hteti da se odrekne atomske bombe, ali ono što bi mogao da učini, a što bi na kraju zadovoljilo SAD, bilo bi Kimovo prihvatanje da napusti interkontinentalni raketni program. Tako da bi se region privikao na nuklearnu Severnu Koreju, ali koja ne bi kao preteća nuklearna sila imala regionalne i šire implikacije.

Sve ovo nema potrebe da se čini u iranskom slučaju, pošto Iran nema oružje ovakvih kapaciteta. Iranski program, međutim, ima neke jače strane. Za razliku od severnokorejskog, on je skoro potpuno autohton. Severnokorejski program, kako se veruje, u velikoj meri je izveden u saradnji s drugim nuklearnim silama koje su blagonaklone prema Pjongjangu. I pored toga, smatra se da su one zadržale i dalje važne tehnološke „osigurače“ koji u svakom trenutku mogu da spreče Severnu Koreju od uletanja u nuklearnu avanturu. Zbog toga je taj program još daleko od poželjnog tehnološkog nivoa.

Susedi u oba slučaju igraju veoma važnu ulogu. Korejsko poluostrvo je relativno stabilan region. Pjongjang je okružen snažnim državama, Kinom, Rusijom i Japanom. Bez obzira koliko testovi bili provokativni, Severna Koreja ih „drži za sebe“ i ne maše ni jednom susedu njima pred nosom.

Iranski susedi su daleko slabiji. Iranske snage su uključene u borbe u Jemenu, Iraku, Siriji i Libanu. Iran, međutim, takođe ima regionalno delovanje koje nije prihvatljivo najvažnijim sunitskim susedima, niti Izraelu. Za razliku od retorike koja se čuje, glavni problem za iranske susede nije priroda režima, već moć i sposobnost da se menja odnos snaga u regionu protiv najvažnijih regionalnih subjekata – Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela.

Iran može da podešava svoje ponašanje zavisno od stanja u regionu, a sve to znači da može da bude više ili manje ekspanzionistički. Sve to bi bilo multiplikovano u slučaju da Iran obezbedi nuklearno oružje. Dok Saudijska Arabija preti da će i sama odmah da nabavi nuklearno oružje, ako do njega dođe Iran, malo je verovatno da će Japan ili Južna Koreja da to učine.

Iako se čini da je priroda vlasti u Iranu i Severnoj Koreji slična, jasno je da u obe države ideologija igra ulogu koja je natprosečna. U Iranu reč je o teološkom učenju, a u Severnoj Koreji o lokalnoj varijanti ateističkog komunizma. Obe zemlje naglašavaju važnost lidera za razvoj u zemlji.

Jedna do glavnih razlika između američko-iranskog i američko-severnokorejskog sukoba jeste što u slučaju sa Severnom Korejom susedi žele da se izbegne sukob i rat u korist diplomatskog rešenja. Američki saveznici na Bliskom istoku, međutim, preferiraju sukob, pa možda čak i rat, a ne pregovore i diplomatiju. Postavlja se pitanje šta žele da postignu konfrontacijom sa Iranom.

U američkoj administraciji dominantan uticaj ima struja koju predvodi savetnik za nacionalnu bezbednost DŽon Bolton. Bolton je u avgustu 2017, na molbu tadašnjeg još glavnog Trampovog stratega, Stiva Benona, napravio plan za napuštanje nuklearnog sporazuma sa Iranom. Plan ima svega pet strana u kojem je najvažnija poruka da „Tramp treba da oslobodi Ameriku tog odvratnog sporazuma što je pre mogućno“. Bolton opisuje Iran kao „pretnju za našu civilizaciju“ i traži da SAD „deluju i ohrabruju druge da ispune svoje odgovornosti“. Bolton je decenijama sticao reputaciju čoveka koji se drži pravila, „prvo pucaj, pa onda pitaj“, pa se zbog toga spekuliše da njemu, kao ni državnom sekretaru Pompeu, neće biti strano razmišljanje i o eventualnom vojnom sukobu sa Iranom, iako je on javno kao svoje ciljeve proklamovao zaustavljanje iranskog nuklearnog programa, a onda promenu vlasti u Teheranu.

Bolton je bio jednako borben i prema Severnoj Koreji, pa je u jednom trenutku postao centralna smetnja u pripremi samita, pošto je rekao da bi za Severnu Koreju bio najbolji „libijski model iz 2003, 2004“, aludirajući na događaje iz 2011. koji su doveli do bombardovanja Libije i likvidacije Gadafija.

Iako je bio u Singapuru, on je bio u dubokoj senci spektakularnog događaja, tako da se praktično nije ni oglašavao o njemu. Za sprovođenje sporazuma i dalje pregovore o denuklearizaciji zadužen je državni sekretar Pompeo. Boltonov uticaj, međutim, nije umanjen, nego samo manje izložen. To ukazuje da predsednik Tramp može svoje najgrlatije saradnike, prema potrebi, da ukloni s pozornice, ukoliko njihova retorika postane smetnja.

Iran, međutim, neće biti Severna Koreja. Region i susedi igraju odlučujuću ulogu u održavanju atmosfere otvorene i snažne konfrontacije prema Teheranu, tako da se čini da neće biti brzog, ni lakog popuštanja.