„U Srbiji i najpovršniji pogled na provladine tabloide otkriva obilje anti-EU retorike“: Analiza časopisa „bne IntelliNews“ o političkoj situaciji u Srbiji

Predsednik Aleksandar Vučić i njegovi zvaničnici tvrde da je pridruživanje EU spoljna politika Srbije, iakoje uobičajeno da antievropsku retoriku koriste oni koji su bliski vlasti, podseća intellinews.com.

Obrazloženje je prilično očito: Srbija je podeljena zemlja, sa velikim delovima stanovništva koji još uvek gledaju na Rusiju kao na bliskog saveznika i sumnjičavi prema Zapadu i zapadnim vrednostima.

Dopuštajući glasovima iz establišmenta da izraze niz različitih gledišta, uključujući eksplicitno proruske, vlada je uspevala da izbalansira svoj kurs ka članstvu u EU i umiri one delove stanovništva koji se ne slažu sa ovim pravcem.

Međutim, kako su britanski političari 2016. utvrdili da je to njihova cena, kada se gnev javnosti pokrene protiv EU nije ga lako zauzdati.

U Ujedinjenom Kraljevstvu višedecenijska anti-EU retorika postavila je osnovu za tesnu većinu koju je obezbedila kampanja za izlazak na referendumu o Bregzitu.

Ovu retoriku nisu koristili samo političari koji su zapravo želeli da vide da Velika Britanija napusti blok.

Tokom decenija članstva Velike Britanije u EU, čak su i mnogi političari koji su verovali da Ujedinjeno Kraljevstvo treba da bude deo EU i da je u najboljem interesu zemlje da bude tamo često koristili retoriku protiv EU – da li da pridobiju podršku među glasačima ili da impliciraju da su im briselske birokrate vezale ruke kada su u pitanju određene nepopularne politike.

Ali u vreme kada je raspisan Bregzit, ovi prošli komentari su pokrenuli odbegli voz anti-EU sentimenta u Velikoj Britaniji, gde je većina stanovništva smatrala da je EU odgovorna za imigraciju i sve druge nevolje sa kojima se zemlja suočava.

Pokušavajući da iskoriste logiku i pragmatizam u suočavanju sa emocijama – mnoge od njih podstaknute upravo ljudima koji su početkom 2016. očajnički pokušavali da ubede glasače da podrže ostanak u EU – potpuno su propustili da se suprotstave plimi anti-EU osećanja koju su pokrenuli.

Zamerke koje iznose političari i mediji povezani sa vladom u Srbiji su različite – oni optužuju političare EU da „ucenjuju“ Srbiju da prizna nezavisnost Kosova ili da se odrekne svog tradicionalnog prijateljstva sa Rusijom.

Nametanje zapadnih vrednosti Srbiji je poznata tema.

Ali efekat je sličan.

Velika Britanija je prešla od razgovora o usvajanju evra i načinima da postane jedan od lidera EU kasnih 1990-ih do izlaska iz bloka dve decenije kasnije.

Srbija je bila entuzijastičan reformator za koji je izgledalo da će postati jedna od prvih zemalja Zapadnog Balkana koja će se pridružiti EU. Sada, sa najnižom podrškom pristupanju u regionu, političari će se još više nego ranije boriti da izvrše teške reforme potrebne za ulazak u blok – najbolnije i najteže ubediti stanovništvo da prihvati, naravno normalizaciju odnosa sa Kosovom.

Vučićeva vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) svoj uspeh – stranka je na vlasti od 2012. godine, Vučić je devet godina bio premijer, a kasnije predsednik – izgradila je na crkvi.

Ne samo da populistička partija nastoji da se dopadne širokom spektru birača, već ima i brojne manje koalicione partnere, od kojih je najveći Socijalistička partija Srbije (SPS) koja se zalaže za još širi spektar gledišta.

Podsticanje ekscesa proruske desnice, u međuvremenu, omogućava vladinim zvaničnicima da se pred zapadnim partnerima Srbije prikažu kako dobronamerni reformatori koje, nažalost, sputava glasna nacionalistička manjina.

Slično tome, spoljna politika je osmišljena na osnovu inkluzivne strategije „četiri stuba“ izgradnje dobrih odnosa sa Rusijom, Kinom, EU i SAD.

Čak i pre nego što je ruska invazija na Ukrajinu polarizirala severnu hemisferu, ovakav pristup je povremeno izazivao frustraciju zapadnih diplomata, ali je to Srbiji odgovaralo.

Beograd bi mogao da se povlađuje desnom krilu pričama o prijateljstvu iz Rusije i da zadrži podršku Moskve držanju Kosova van UN, da natera Kinu da finansira skupe infrastrukturne projekte i istovremeno teži članstvu u EU.

Nakon ruske invazije na Ukrajinu, naravno, ovu politiku je odjednom postalo beskrajno teže održavati. Pritisak na Srbiju je stalno rastao da se pridruži zapadnoj strani i uvede sankcije Rusiji.

U izveštaju koji je usvojio Evropski parlament kritikuje se uporno odbijanje Srbije da se uskladi sa spoljnom politikom EU i uvede sankcije, i poziva se da snosi posledice zastoja u procesu pristupanja.

Postojala je i preporuka da se finansiranje EU poveže sa usklađivanjem sa strateškim ciljevima i interesima EU i poziv EU da „preispita obim svoje finansijske pomoći Srbiji ako se nastavi podrška antidemokratskoj politici“.

Okretanje protiv EU

Ankete su u više navrata pokazale da je politika Vlade Srbije prema Rusiji i sankcijama u velikoj meri u skladu sa osećanjima naroda.

Većina Srba Rusiju smatra prijateljskom nacijom i ne želi sankcije, mnogi vide NATO-a ili šire Zapad kao krivce za rat u Ukrajini, a ne Rusije.

U međuvremenu, podrška pristupanju EU je oslabila.

Ovo je donekle viđeno i u drugim zemljama Zapadnog Balkana poslednjih godina, kao posledica sporog procesa pridruživanja.

Međutim, to je posebno postalo akutno u Srbiji, gde i najpovršniji pogled na provladine tabloide otkriva obilje anti-EU retorike.

Poslanici Evropskog parlamenta „zabrinuti su zbog nedavnog smanjenja javne podrške za članstvo u EU u Srbiji, za koji smatraju da je rezultat dugogodišnje anti-EU/proruske političke retorike koja se širi preko medija i vladinih zvaničnika koje kontroliše vlada“, navodi se u novinama.

Saopštenje iz Evropskog parlamenta izdato nakon debate 10. maja takođe osuđuje „napade političara i javnih zvaničnika na EU i određene države članice, posebno na Francusku i Nemačku“.

Prema izveštaju, javna podrška članstvu u EU u Srbiji pala je na najniži nivo u istoriji, što je trend praćen rastućom podrškom ruskom režimu. Neke ankete sada pokazuju da se većina u zemlji protivi pridruživanju EU.

Ovo je, kaže se u dokumentu, „rezultat dugogodišnje anti-EU/proruske političke retorike koja je široko rasprostranjena preko medija koje kontroliše vlada, kao i od strane vladinih zvaničnika i grubog neuspeha zvaničnika da se suoče i dogovore sa prošlošću Srbije”.

Napredak ka pristupanju je već zaustavljen.

On povezuje pad podrške pristupanju EU sa „sve većim prisustvom drugih međunarodnih aktera” i izražava „žaljenje što su pozivi EU da Srbija poštuje obaveze kao zemlje kandidata predstavljeni kao ucena od strane najviših zvaničnika Srbije”, „mediji koji se javno finansiraju, često citirajući nosioce funkcija, doprinose širenju anti-EU retorike u Srbiji“.

Primetno je da su posle odluke Velike Britanije da napusti EU i ekonomske devastacije i kontinuiranih političkih sukoba koji su usledili, evroskeptični političari širom EU bili mnogo manje glasni – verovatno iz straha da izlasci koje su nagovestili bi mogli da se ostvare.

Ali sa jedinstvenim nizom pritisaka koji opterećuju srpske vlasti, ovaj upozoravajući primer nije imao dovoljnu težinu.