U trci za prvog čoveka Evropske komisije

Manfred Veber: Prilagođen

Čovek iz nemačke/bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) spada u umereni deo CSU, i naklonjen je Evropskoj uniji. U Evropskom parlamentu je od 2004, a poslednje četiri godine je i predsednik najveće poslaničke grupe u tom parlamentu – Evropske narodne stranke (EPP). Poznata je po tome da konce vuče iz pozadine i da je vešt u tome da obezbedi potrebnu većinu. Čitav niz poslanika EPP već mu je pružio podršku.

Ono što govori protiv Vebera jeste činjenica da je stranci Fides, mađarskog premijera Viktora Orbana, godinama pružao utočište u svojoj poslaničkoj grupi. Od aktuelne mađarske politike ogradio se kada je objavio da bi želeo da bude glavni kandidat EPP na izborima za Evropski parlament. Na Veberov račun ide i izbor Berluskonijevog prijatelja Antonija Tajanija na mesto predsednika Evropskog parlamenta, što mnogo nisu doživeli kao baš slavni trenutak tog parlamenta.

Pored toga, bavarskom političaru nedostaje harizma. Mnogi smatraju da je minusom to što mu engleski nije jača strana, a on ne može baš ni da se nazove „kosmopolitom“. Ali pre svega, Veberu nedostaje iskustvo u radu s bilo kakvom vladom. A neće mu ići na ruku ni njegov izlizani izborni slogan: „Vratiti Evropu građanima“.

Aleksander Štub: Obnovitelj

Mladoliki Finac je, takoreći, neka vrsta anti-Vebera. Počeo je kao poslanik u Evropskom parlamentu, pa je zatim preuzimao nekoliko ministarskih resora u Finskoj, a kratko je bio i premijer svoje zemlje. Studirao je na uglednoj Londonskoj školi ekonomije i može se svrstati u kategoriju „globalna elita“. Trči maraton i bavi se triatlonom.

Štub pripada liberalnom krilu svoje konzervativne stranke. Uvek se zalagao za evropske integracije, a sebe vidi kao pragmatičnog političara. Tečno govori engleski i francuski, a trenutno je na promotivnoj turneji po Evropi. Slogan: „Sledeća generacija Evrope“.

U skladu s tim su i njegove teme: digitalna revolucija, promena klime i socijalna jednakost. To su teme uz pomoć kojih Štub želi da Evropskoj uniji dâ novi uzlet.

Frans Timermans: Borac

Za socijaldemokrate u ring ulazi potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans. Taj Holanđanin poreklom je iz porodice diplomata, govori pet jezika i suveren je na političkom podijumu. Bivši je ministar spoljnih poslova Holandije i bez problema uspeva da zastupa svoje stavove u svakoj prilici.

Timermans se u poslednje vreme istakao borbom protiv manjka državno-pravnih standarda u zemljama poput Poljske i stvorio imidž nepokolebljivog borca za zajedničku budućnost Evrope.

Maroš Šefčovič: Solidan

Drugi kandidat socijaldemokrata u parlamentu Evropske unije je Maroš Šefčovič, koji od 2009. obavlja različite funkcije u Evropskoj komisiji. Tom slovačkom političaru se kao plus broji bogato iskustvo po institucijama i solidno obavljanje svih dosadašnjih dužnosti. Ono što mu ne ide na ruku jeste manjak medijske harizme i sposobnosti da pridobije mase za svoje ideje.

Šefčoviča bismo pre povezali s gomilom dokumenata, nego s nekakavim naelektrisanim predizbornim mitingom. U njegovu korist govori činjenica da je jedini potencijalni kandidat iz istočne Evrope, što bi mu moglo da mu obezbedi dodatnu pažnju i pozitivne poene.

Margrete Vestager: Verodostojna

Danska EU-komesarka za tržišnu utakmicu je nezvanična kandidatkinja liberala. Mlada je i energična, i nema problema da se suprotstavi globalnim igračima kao što su „Gugl“ ili „Fejsbuk“. Za kratko vreme stekla je nešto poput statusa zvezde Evropske komisije.

Vestagerova je kao žena, kao liberal, i kao kandidatkinja iz manje članice EU u suštini idealno kadrovsko rešenja za lidera Evropske komisije. Kod kuće je sakupljala iskustvo kao šefica stranke i i ministarka u brojnim resorima. Malo koji kandidat za vrh Evropske komisije do te mere je solidan i verodostojan kao ta Dankinja.

Mateo Salvini: Razarač

Italijanski desni ekstremista je za desno-populističku nemačku Alternativu za Nemačku (AfD) „odgovarajući glavni kandidat“. Salvini ipak još uvek razmišlja o toj ponudi. Prošle nedelje sastao se sa svojom francuskom istomišljenicom Marin Lepen, kada su zajednički šefove vlada evropskih zemalja nazvali „neprijateljima Evrope“.

Salvini svakodnevno vređa Evropsku uniju i njene institucije, a svoju zemlju s funkcije ministra unutrašnjih poslova vodi linijom konfrontacije. Ako se odluči za kandidaturu, kampanja će pre svega da mu posluži kao platforma za anti-evropsku propagandu.

Ko ima kakve šanse?

Desni populisti će verovatno ojačati svoje snage u parlamentu, ali su šanse da ih druge poslaničke grupe podrže – male.

Socijaldemokrate će ući oslabljeni u novi saziv Evropskog parlamenta. I to ne samo zbog toga što će, zbog Bregzita, izostati prisustvo britanskih laburista, već i zato što su socijaldemokrate na silaznoj putanji u većini evropskih zemalja.

Kad su liberali u pitanju, njihova jačina u novom parlamentu zavisi od toga da li će im se priključiti stranka francuskog predsednika Emanuela Makrona. U svakom slučaju, potrebna im je podrška socijaldemokrata i zelenih, ako žele da poguraju svog kandidata.

Evropska narodna stranka će najverovatnije ponovo da ima najbrojniju poslaničku grupu u Evropskom parlamentu, uprkos očekivanim gubicima. No izbor baš njihovog kandidata za predsednika Komisije neće ići lako, jer je vreme velike koalicije sa socijaldemokratama prošlost. Moguće su i neke druge koalicije, koje ne uključuju EPP.

Na kraju svega – odlučuju šefovi država i vlada. Ali neizvesno je i to da li će oni zaista i da potvrde kandidata kojeg bude izabrao Evropski parlament.