„Udarićemo onde gde se Rusi najviše boje“: Ukrajinci spremaju varku?

A upravo to Ukrajina pokušava da uradi uoči kontraofanzive, koja bi se kasnije mogla smatrati prekretnicom ovog rata.

Sada smo u ključnoj fazi obmane, slično kao 1943. godine, kada su Britanci pokrenuli operaciju Mincemeat da zbune Nemačku oko lokacije napada saveznika u južnoj Evropi.

Ili slično kao 1944. godine, kada su zapadni saveznici koristili tenkove napravljene od šperploče i platna da pokrenu operaciju Bodiguard – razrađenu kampanju dezinformisanja koja je uključivala dvostruke agente i radio saobraćaj da bi prikrila gde nameravaju da slete u okupiranoj Francuskoj. Obe operacije su bile uspešne, piše Politiko.

Ukrajina šalje lažne signale

Slično tome, danas, uoči dugo očekivane kontraofanzive za koju zapadni analitičari kažu da će verovatno krenuti za samo nekoliko nedelja – verovatno sredinom maja, ako je tlo dovoljno suvo, ili možda početkom juna – Ukrajina šalje mnogo lažnih signala zbuniti Rusiju oko datuma i mesta napada na istoku zemlje, duž linije fronta u obliku polumeseca koja se sada proteže stotinama kilometara.

Novinarima je zabranjeno da posećuju velike delove zemlje, a neke beskrupuloznije zapadne novinske kuće pokušavaju da podmite pojedine jedinice i komandante da bi dobili pristup.

Da li bi glavni udar mogao sve iznenaditi i desiti se u severoistočnoj Harkovskoj oblasti, gde je ruska odbrana prošle jeseni popustila pred neočekivanim i dobro prikrivenim napadom o kome čak ni ukrajinski komandanti nisu bili obavešteni sve do samog udara?

Ukrajina od tada nije bila posebno aktivna u ovom regionu, verovatno u pokušaju da uspava Ruse.

Cilj napada ovde bi bio ulazak u Lugansk, izbacivanje Rusije iz Severodonjecka i pretnja Bahmutu.

Ali strateški dobici eventualnog uspeha na severu ne mogu se porediti sa onim što bi se moglo postići prodorom na jug od Hersona i Zaporožja prema Marijupolju, Berdjansku, Melitopolju i Tokmaku, sa ciljem presecanja takozvanog kopnenog mosta koji povezuje kontinentalnu Rusiju i južne ukrajinske teritorije preko Krimske prevlake, koje je Moskva anektirala 2014.

Udariće tamo gde se Rusi najviše boje?

Čini se da se Rusija najviše plaši južnjačkog pritiska, bez sumnje zabrinuta da bi tamošnji uspeh zaista omogućio Ukrajini da izvrši invaziju na Krim ubrzo nakon toga – nešto što su penzionisani američki generali Ben Hodžis i Dejvid Petreus glasno zagovarali.

Hodžis je za Politiko rekao da veruje da je Krim ključ za okončanje rata u kolosalnom ruskom vojnom porazu.

A pišući za Dejli telegraf, on je nedavno istakao da „ukrajinske snage ovog leta treba podržati u njihovom pokušaju da povrate Krim, što bi dovelo do potpunog kolapsa ruske kampanje“.

Međutim, Pentagon je sumnjao u sposobnost Ukrajine da vojno ponovo zauzme poluostrvo, sugerišući da bi to bilo preterivanje.

Tako misli i načelnik Združenog generalštaba Oružanih snaga SAD Mark Mili.

Ipak, prema procurelim satelitskim snimcima i ukrajinskim terenskim komandantima koji su razgovarali za Politico, ruske snage su poslednjih nedelja utvrđivale region Zaporožja i mesecima jačale odbranu na severnom Krimu.

Kako je Vadim Skibicki, zamenik šefa ukrajinske vojne obaveštajne administracije, rekao u februaru: „Pokušavamo da zabijemo klin u ruski front na jugu – između Krima i ruskog kopna“.

Ali da li su njegove primedbe blef ili dupli blef?

Ili bi se glavni državni udar mogao dogoditi u Donjecku, u samom Bahmutu – što bi moglo da objasni zašto je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski izbegavao savet Zapada da se kloni višemesečne bitke koja je dovela do velikih žrtava na obe strane.

Mnogi analitičari sumnjali su u mudrost da se razoreni grad zadrži na liniji fronta usred nemilosrdnih napada, ali Zelenski je tvrdio da je bolje „naneti najveću moguću štetu okupatoru“, odnosno ubiti što više Rusa, iscrpljujući ih za nadolazeću kontraofanzivu, ma gde to bilo.

Pa zašto ne Bahmut?

Ipak, postoji velika koncentracija ruskih snaga koje tamo treba da budu svesni, a čini se da većina analitičara misli da su borbe u Bahmutu primorale Rusiju da oslabi svoju odbranu na drugim mestima – a Ukrajina će verovatno krenuti u te praznine.

Jedna velika ili nekoliko manjih?

Uz sve ove mogućnosti, zamenica ukrajinskog ministra odbrane Hana Maljar pokušala je prošle nedelje da unese još veću zabunu, umanjujući značaj ideje o jednom velikom ukrajinskom udaru, sugerišući na svom Telegram kanalu da je „netačno govoriti o jednoj kontraofanzivi jer to je veliki kompleks akcija i mera koje sprovode oružane snage“.

Ona je dodala da „oružane snage trenutno ne pripremaju jednu stvar u određeno vreme u određenom pravcu, već svakodnevno pripremaju čitav kompleks odbrambenih i protivofanzivnih mera“.

Ukrajina svakako ima mnogo alternativa duž fronta polumeseca, ali se većina vojnih analitičara i dalje slaže da su jedan veliki napad i lukavstvo najverovatniji, pošto Ukrajina nema dovoljno tenkova i oklopa da više puta prodre duboko u pozadinu neprijatelja.

Dakle, dok najviši ukrajinski zvaničnici završavaju svoje planove i pokušavaju da dovedu u zabludu tehnikama vizuelne obmane, radio saobraćajem, kopnenim aktivnostima i nedelovanjem, kao i javnim izjavama, oni su itekako svesni da su im potrebne velike teritorijalne dobiti i da bi sudbina ovog rata mogla zavisi od ove kontraofanzive – više iz geopolitičkih razloga nego bilo čega drugog.

„Umereni teritorijalni dobici“ koje predviđa Pentagon mogli bi da povećaju nestrpljenje Zapada, dodajući podsticaj manevrima iza kulisa koje su već u toku od strane nekih saveznika, kao i nekih unutar administracije američkog predsednika Džoa Bajdena, da privole Ukrajinu i Rusiju na pregovore.

Ukrajinski zvaničnici i poslanici koji su nedavno bili u Vašingtonu na Bajdenovom samitu za demokratiju stekli su jasan osećaj otkucaja sata u svojim razgovorima sa zvaničnicima američkog Stejt departmenta i Saveta za nacionalnu bezbednost.

Posle sastanaka, ukrajinska opoziciona poslanica i bivša potpredsednica vlade Ivanna Klimpus-Cincadze izjavila je da je zabrinuta zbog „nastavka ovog nivoa podrške SAD Ukrajini nakon ove finansijske godine“, što znači do septembra ove godine.

Zelenskom ističe vreme

Klimpus-Cinčadze je rekla za Politico da je otišla bez odgovora na pitanja o tome kako bi američka predsednička kampanja — koja je, zapravo, već počela — mogla da utiče na podršku, i da nije dobila „jasan pozitivan osećaj o budućem članstvu Ukrajine u NATO-u“.

Umesto toga, američki zvaničnici su odbacili takva pitanja, govoreći o bezbednosnim garancijama za Ukrajinu kada oružje utihne.

„Oni su ukazali da imaju druge prioritete i da im je potrebno jedinstvo alijanse – a jedinstva po tom pitanju nema“, rekao je ukrajinski zvaničnik. Ovo je u suprotnosti sa onim što je generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg rekao prošle nedelje tokom posete Kijevu – da su se sve zemlje članice složile da će Ukrajina na kraju pristupiti transatlantskom vojnom savezu. Ali opet, ključna reč bi mogla biti „na kraju“.

U odgovorima koje su dobili, Klimpuš-Tsincadze i njene kolege naslutile su da se čekaju mnoge ključne odluke sa Amerikancima – kao i sa Francuzima i Nemcima – koji žele da sačekaju da vide kako će se kontraofanziva odvijati i da počnu da ohrabruju pregovore ako do njih dođe. nema konkretnih rezultata.

„Osetili smo to svuda, na Kapitol Hilu i u izvršnoj vlasti — nije da su to rekli naglas. Poruka je bila nešto poput: ‘Probajte kontraofanzivu i onda ćemo videti kako će se stvari odvijati'“, rekla je Klimpus-Tsincadze. .

Ukrajina je već osetila takve znake zamora Zapada i pozadinske buke oko pregovora prošle jeseni kada su postojali strahovi od ćorsokaka.

Ali to je smirilo te zabrinutosti veoma efikasnom kontraofanzivom oko Harkova na severu i Hersona na jugu.