Uhapšen bivši komandant Armije RBiH Atif Dudaković

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Evo detalja koji o njemu govori nešto drugačije. 1992.g je proglašenjem SRJ na današnji dan 27.04.1992.g., skinuo činove, predao oficirku legitimaciju, knjižicu SKJ i pištolj, uz rečenicu „Odlučili ste da moja Bosna nije više u Jugi, možete me hapsiti ili streljati, ali ja odoh kući u Bihać!“ Okrenuo se i otišao. Ne znam šta je činio kasnije, ali za ovaj potez, kapa dole!

   1. Pa nismo mi odlučili da njegpova Bosna nije u „Jugi“ već neki drugi ljudi gospodine?! Nisu hteli u „krnju Federaciju“?! Ako nešto diskutujete onda morate stvari posmatrati u malo objektivnijem svetlu?! Ako se rukovodimo Vašom logikom, onda treba i Mesiću „skinuti kapu“ jer je „pošteno“ izgovorio onu čuvenu rečenicu „moj posao je završen Jugoslavija više ne postoji“?! Čini mi se da svima koji su rušili Jugoslaviju treba „skinuti kapu“ i oduševljavati se njihovim „čojstvom i junaštvom“, a branioce te „tamnice naroda“, proglasiti „ratnim zločincima“, kao što smo, u većini slučajeva, to i uradili.

      1. Poštovani, preneo sam anegdotu o gen. Dudakoviću i kometarisao je objektivno. Onako kako sam je lično doživeo, kao kolega po oružju. Mogao sam da napišem i kao neko ko je zaista bio na suprotnoj strani od gen. Dudakovića, ali to je neka sasvim druga priča. Nema ja dilemu ko je bio na pravoj, a ko na pogrešnoj strani. Niti u jednom trenutku nisam hteo i /ili učinio sve nas, koji smo bili odani zakletvi datoj SFRJ da umanjim veličinu, podvig i žrtvu svih branioca, a posebno ne onih koji su krvarili i pali u toj borbi. Mislim da je učinjena jedna velika NEPRAVDA prema onima, koji su stali na branik domovine 1991. godine. Počevši od vojnika Gaševskog, majora Tepića pa nadalje. Žrvte koje su pale ukaljane su propagandom i zločinima osamostaljenih, paravojnim zločinima sopsvenih i tamom zaborava svih ostalih. Lično se osećam izdanim, jer sam tog dana 27.04.1992. godine, tim aktom proglašenja SRJ, postao „agresor“ na prostoru svoje velike domovine SFRJ, koju sam časno i pošteno branio. Pod mojom komandom srećom nije bilo ranjenih i poginulih, time sam neizmerno ponosan. Verujem, da će kad tad, u nekim drugačijim istorijskim okolnostima, svi (države i narodi, a ne neki izmišljeni subjektiviteti, mada je i njih bilo poprilično odgovornih ) morati odgovarati za veleizdaju. Možda ne za mog vakata, ali neka generacija će morati objektivno i istinito sagledati sva ova dešavanja od 1991. pa na ovamo. U suprotnom sve će se ovo zlo ponoviti!