Zašto bi prijem Ukrajine u NATO bila greška: Analiza Kristofera Čivisa za Gardijan

Njihovo nastojanje je razumljivo – ali ovo je opasna ideja koja bi obavezala SAD na dugoročnu odbranu Ukrajine, istovremeno stvarajući veliku ranjivost za NATO, koji bi na kraju bio slabiji, a ne jači nego danas.

Članstvo u NATO takođe nije najbolja opcija za Ukrajinu, ocenjuje u analizi za Gardijan Kristofer Čivis, viši saradnik i direktor američkog državnog programa Carnegie Endowment.

Džo Bajden se već potrudio da pokaže podršku Ukrajini potpisivanjem bilateralnog bezbednosnog sporazuma u ​​Italiji prošle nedelje, a da ne pominjemo traženje 175 milijardi dolara pomoći SAD od Kongresa.

On bi trebalo da iskoristi predstojeći samit da članstvo Ukrajine u NATO-u stavi u zadnji plan.

Obećanje da će se Ukrajini dati članstvo u NATO-u ugrozilo bi kredibilitet postojeće obostrane posvećenosti Alijanse kao što je sadržano u članu 5 Severnoatlantskog ugovora.

To obećanje obavezuje članice Alijanse da napad na jednu od njih posmatraju kao napad na sve. Ali primena ovog standarda na Ukrajinu posle rata bila bi izuzetno teška, a još teže dok on traje.

Zanimljivo, s obzirom na ulog i pritisak da se Ukrajina dovede u Alijansu, nije bilo ozbiljne vojne analize o tome kakvi bi bili vojni zahtevi za NATO odbrambenu posvećenost Ukrajini.

Čak i površna analiza, međutim, sugeriše da će biti veoma teški.

U skoro svakom zamislivom završetku rata, Ukrajina će se suočiti sa neprijateljstvom Rusije, koja će ostati vojno daleko sposobnija od Ukrajine.

Ukrajina trenutno ima preko 300.000 naoružanih ljudi. Ta vojska će morati da bude demobilisana kada se rat završi ako postoji nada da će se ukrajinska ekonomija ponovo pokrenuti nakon rata.

To znači da ako bi se Ukrajina pridružila NATO-u, druge članice alijanse bi morale da rasporede svoje snage, verovatno u značajnom broju, direktno u Ukrajinu na neodređeno vreme.

U prošlosti, takva raspoređivanja na frontu – na primer u baltičkim državama i Poljskoj – su se u velikoj meri oslanjala na američke trupe, koje se široko smatraju najefikasnijim sredstvom odvraćanja od Rusije.

Ali je malo verovatno da će SAD rasporediti snage i druge resurse u obimu koji je potreban za odbranu Ukrajine.

Ne samo da se težište američkih interesa pomera u Aziju, već je i američka javna podrška Ukrajini u opadanju u obe političke stranke, prema nedavnim anketama organizacija poput Pew.

Mali su izgledi da bi budući predsednik SAD – republikanac ili demokrata – bio voljan da pošalje američke trupe u Ukrajinu i time rizikovao direktnu konfrontaciju sa Rusijom.

Čak i predsednik, koji instinktivno podržava Ukrajinu, nije bio voljan da pošalje američke snage, zahvaljujući dobro postavljenoj zabrinutosti zbog eskalacije rata.

Istina, ratni šok je naveo mnoge evropske prestonice da povećaju svoje obaveze da troše više na odbranu, ali će trebati godine da američki saveznici u Evropi ponovo izgrade svoju vojnu moć.

Neki zagovornici članstva Ukrajine u Alijansi možda se nadaju da će nuklearno oružje popuniti prazninu, ali ideja da bi NATO bio spreman da vodi nuklearni rat sa Rusijom kako bi zaštitio Ukrajinu, potencijalno okončavši civilizaciju kakvu poznajemo, je fantazija.

Obaveza NATO-a da odbrani Ukrajinu kao saveznika bi stoga mogla da vredi malo više od papira na kome je napisana.

Ovo bi dovelo u pitanje postojeće obaveze prema drugim saveznicima, oslabivši alijansu i druge globalne obaveze SAD.

Štaviše, čak i objava ozbiljne namere da se Ukrajina uvede u NATO bi zakomplikovala sve napore da se pregovara o prekidu borbi, jer je Rusija toliko neuralgična po tom pitanju.

Svako ko priznaje da će ovaj rat morati da se završi pregovorima – uključujući i samu Bajdenovu administraciju – stoga ne bi trebalo da se zavetuje da će u ovom trenutku uvesti Ukrajinu u NATO.

Gestovi ka članstvu u NATO-u bi takođe igrali u Putinovom narativu o ratu, koji je on delimično opravdao time što se bori protiv agresivnog, ekspanzionističkog NATO-a.

Čvršće obećanje da će se Ukrajina uvesti u NATO na samitu u julu takođe bi potkopala polugu koju Alijansa ima da sprovede političke i ekonomske reforme koje će Ukrajini biti preko potrebne kada se rat završi.

U prošlim rundama proširenja NATO-a, mogućnost, ali ne i garancija, članstvo u NATO-u služila je kao moćno oruđe za podsticanje demokratskih i ekonomskih reformi u kandidatima za članstvo.

Odustajanje od te poluge sada bi bila ogromna greška i stvarati pritisak da se standardi saveza prilagode naniže ako ukrajinski posleratni reformski napori posustaju.

Ukrajini je potreban neki aranžman za njenu buduću bezbednost, ali postoje bolje opcije.

Zapad ima jasan interes da podrži Ukrajinu uz pomoć okončanja rata po povoljnim uslovima, oružjem da zaštiti svoje civilno stanovništvo i spreči katastrofalni poraz, kao i rekonstrukcijom.

Predlozi da se postojeći aranžmani u nekom obliku prošire i nakon završetka rata su razumni i biće neophodni ne samo da bi se obezbedila bezbednost Ukrajini kada se rat završi, već i da bi se Ukrajina ubedila da prihvati ono što će sigurno biti bolno primirje kada se u tom trenutku dolazi.

NATO je već obećao stotine milijardi Ukrajini, što je izuzetno velikodušna suma.

Ukrajinski lideri bi trebalo da prestanu da traže članstvo u NATO-u, a Bajdenova administracija bi trebalo da prestane da to razmatra.

Umesto toga, fokus samita bi trebalo da bude na okončanju rata i pokretanju Ukrajine na putu oporavka. To je jedini način na koji Ukrajina može da procveta i time zaista pobedi u ovom ratu.