Ukrajina može u NATO, ali Rusija zna sve što treba da uradi da to spreči: Ovo su tri ključna koraka

Poželjniji pristup bi, naravno, bio da se Kijevu obezbedi oružje i resursi potrebni za obnavljanje kontrole nad svojim međunarodno priznatim granicama iz 1991. godine. Ali zbog nesporazuma i neodlučnog pristupa Vašingtona, SAD su samo uvek pružale zemlji dovoljno pomoći da preživi – nikada dovoljno za pobedu, piše Luk Kofej, saradnik Hadson instituta iz Vašingtona u analizi za Politico.

Ovo nije krivica Ukrajine. To je kolektivna krivica Amerike i njenih evropskih saveznika.

Ali, kako se spekuliše o tome kako bi moglo izgledati rešenje o kojem je Tramp pregovarao, moramo da razmotrimo dve stvari: Ukrajina mora da smatra da je svako rešenje za okončanje rata pravedno, i takođe mora da se oseća bezbedno od budućih ruskih napada.

Poslednja tačka je posebno ključna jer nam istorija govori da će se Rusija verovatno vratiti da pokuša da završi posao, ako postoji samo pauza u borbama.

Zbog toga su komentari ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog o okončanju „vruće faze“ rata u zamenu za članstvo u NATO-u toliko važni.

Trenutno postoji mnogo pretpostavki da bi SAD mogle tražiti od Evrope da obezbedi posleratne bezbednosne snage za Ukrajinu, nadajući se da će izbeći direktnu umešanost u buduće sukobe. Ali oni koji veruju da bi to sačuvalo SAD od bilo kakvog budućeg rata u Evropi su naivni, dodaje Kofej.

Ideja da bi francuske, britanske ili nemačke trupe mogle da budu napadnute od strane Rusije a da to ne izazove odgovor NATO-a je nezamisliva, bez obzira da li te trupe deluju u okviru misije NATO-a ili ne.

Takav scenario bi doveo do jednog od dva ishoda: direktnog vojnog angažmana SAD ili kraja kredibiliteta NATO-a i, shodno tome, same Alijanse.

Upravo zbog toga bi ulazak Ukrajine u NATO mogao da pruži najbolju ponudu za trajan i efikasan mir u Istočnoj Evropi.

Ne samo da bi članstvo zemlje služilo kao kredibilno sredstvo odvraćanja od buduće ruske agresije, već bi osiguralo i značajnu podelu tereta među članicama NATO-a.

I što je najvažnije, čak i ako bi posleratno rešenje ostavilo deo teritorije Ukrajine pod de fakto ruskom kontrolom, još uvek postoji odgovoran, realan i razuman način da se Ukrajina pridruži Alijansi.

Međutim, da bi ovo funkcionisalo, NATO i Ukrajina bi trebalo da preduzmu tri ključna koraka:

Prvo, kao deo bilo kakvog mirovnog sporazuma, ukrajinska vlada bi trebalo da zvanično izjavi obavezu „neupotrebe sile“ kako bi povratila svoja okupirana teritorija, i da se umesto toga fokusira na dugoročnu diplomatsku strategiju.

U međuvremenu, samo obećanje bi moglo da bude po uzoru na deklaraciju Zapadne Nemačke iz 1954. godine uoči njenog članstva u NATO-u, u kojoj se navodi da se ona „obavezuje da nikada neće pribeći sili da bi postigla ponovno ujedinjenje Nemačke ili modifikaciju sadašnjih granica Savezne Republike Nemačke i da sve sporove rešava mirnim putem“.

Zatim bi sva međunarodno priznata teritorija Ukrajine — uključujući regione koje je Rusija privremeno okupirala — bila pozvana da se pridruži NATO-u, ali bi samo oblasti van ruske okupacije dobile garanciju bezbednosti iz člana 5.

Član 6 Severnoatlantskog ugovora iz 1949. definiše zonu odgovornosti NATO-a kao „severnoatlantsku oblast, severno od Tropika raka“, i kao rezultat toga, američke teritorije kao što su Guam i Havaji, Foklandska ostrva u Velikoj Britaniji i francusko ostrvo Reunion koje nisu obuhvaćeni članom 5.

Dakle, Ukrajina ne bi bila prva članica alijanse sa delimičnom teritorijom isključeno iz klauzule o kolektivnoj odbrani.

Konačno, i možda najvažnije, alijansa bi tada morala da izmeni član 6 kako bi isključila regione Ukrajine pod kontrolom Rusije.

Ovaj amandman bi mogao da se napravi tokom procesa protokola o pristupanju kroz koji svaka članica alijanse prođe pre nego što prihvati novu zemlju – i za to takođe postoji presedan.

Član 6 je izmenjen pre nego što su se Grčka i Turska pridružile 1951, a 1963, nakon nezavisnosti Alžira, Severnoatlantski savet je priznao da se član 6 više ne primenjuje na alžirske departmane Francuske.

Međutim, postoje oni koji se neće složiti sa ovim procesom i tvrdiće da je državama zabranjeno da se pridruže NATO-u dok se ne reše svi nerazrešeni teritorijalni sporovi. Ali ovo je česta zabluda koja proizlazi iz lošeg razumevanja Studije o širenju NATO-a, koju je savez objavio 1995. godine.

Detaljniji pregled ovog dokumenta zapravo pokazuje da teritorijalni sporovi nisu nužno prepreka za pridruživanje zemlje savezu, jer studija kaže: „Države koje imaju etničke sporove ili spoljno-teritorijalne sporove… moraju te sporove rešavati mirnim putem u skladu sa principima OEBS-a. Rešavanje tih sporova biće faktor u odlučivanju da li će se pozvati država da se pridruži savezu ili ne“.

Naravno, idealno bi bilo da potencijalne članice reše sve nerazrešene granične sporove pre nego što se pridruže savezu. Ali donosioci odluka moraju da deluju u stvarnom svetu, a ne u svetu u kojem bi želeli da se nalaze. Studija o širenju jasno navodi da rešavanje tih sporova neće biti „glavni faktor“, već samo „faktor“ u odlučivanju o tome da li će biti upućen poziv, a postoji presedan za zemlje sa graničnim sporovima koje su se pridružile NATO-u.

Estonija, na primer, koja se pridružila savezu 2004. godine, još uvek nema zakonski usaglašenu granicu sa Rusijom, dok Hrvatska, koja je pristupila 2009. godine, ima nerazrešene granične sporove sa Srbijom.

Od svog prvog širenja 1952. godine, politika „otvorenih vrata“ NATO-a je značajno poboljšala transatlantsku sigurnost.

Ali ruske akcije u Gruziji, Ukrajini i Moldaviji i nesposobnost transatlantske zajednice da se suprotstavi su u suštini omogućile Moskvi de facto veto nad budućim članstvom u NATO-u.

Trenutno, Rusija zna da sve što treba da uradi kako bi sprečila pridruživanje neke zemlje a to je da izvrši invaziju i delimično je okupira.

Privremena izmena člana 6. bi oduzela Moskvi ovaj veto — počev od Ukrajine. Jedino pitanje je da li lideri sa obe strane Atlantika imaju dovoljno kreativnosti i političke volje da to ostvare.