„Ukrajina radi posao NATO-a, to što Kijev ostaje u čekaonici je zeleno svetlo za Putina da napadne“: Analiza Kurta Volkera, nekadašnjeg predstavnika SAD za Ukrajinu

Fokusiramo se na prošlost, a ono što zaista treba da uradimo je da se hitno fokusiramo na budućnost.

Ovo je, piše Volker, možda najbolje objašnjenje onoga što se dogodilo prošle nedelje na NATO samitu u Viljnusu, Litvanija. Alijansa je veoma dobro uradila ono što već zna da radi. Ponovila je svoju „gvozdenu“ posvećenost da brani svaki pedalj svoje teritorije, potvrdila nuklearnu strategiju NATO-a, usvojila planove odbrane za sve regione Alijanse, još jednom se obavezala da će svaka država članica potrošiti najmanje dva procenta BDP-a na odbranu i obratila se širok spektar bezbednosnih izazova.

Finska je dočekana kao nova članica; Proces ratifikacije u Švedskoj bi uskoro trebalo da bude završen.

Članice NATO-a takođe su se obavezale da će ojačati svoj istočni bok kao odgovor na rusku agresiju. Možda najpozitivniji razvoj događaja u protekloj nedelji o kojem se nedovoljno izveštavalo jeste prestrojavanje Turske sa ostatkom njenih saveznika po nekim kritičnim pitanjima.

Predsednik Redžep Tajip Erdogan je popustio kada je reč o ratifikaciju švedskog članstva u NATO-u, govorio je za prijem Ukrajine, odobrio dalje isporuke bespilotnih letelica Bayraktar Ukrajini, i razradio je dogovor sa SAD o nabavci F-16 za Tursku.

Svi ovi događaji pokazuju da je NATO ujedinjeniji i sposobniji da brani svoje države članice nego što je to bio godinama. Ovo su pozitivni ishodi. Ali koliko god članovi kritikovali rusku invaziju na Ukrajinu i nastavljaju da daju Kijevu oružje za odbranu, izgleda da nisu shvatili šta invazija Moskve znači za evropsku bezbednost.

NATO je do sada mogao da priušti da zadrži članice, insistirajući na reformama i odmeravajući geopolitičke posledice svake odluke o proširenju. Sa relativnim mirom u Evropi, bilo je sigurno pretpostaviti da će ista bezbednosna strategija korišćena u prošlosti funkcionisati i u budućnosti.

Ali pod Vladimirom Putinom, Kremlj je eksplicitno usvojio politiku teritorijalnog proširenja sa ciljem da se rekonstruiše rusko carstvo. Rusija je pokrenula veliki rat u Evropi koji je pogodio sve zemlje na kontinentu — i mnoge izvan njega.

Rat je već naterao milione ukrajinskih izbeglica u susedne evropske zemlje, izazvao je ogromnu inflaciju (delimično zbog poremećaja u energetici), poremetio globalno snabdevanje hranom i crnomorski transport, izazvao dalje ekonomske dislokacije zbog politike sankcija i potrebe da se podrži ukrajinska država budžeta i proširenih evropskih odbrambenih resursa

Ako Putin ne bude poražen u Ukrajini, biće još gore. U svojoj potrazi za ponovnom izgradnjom carstva, on bi zatim skrenuo pogled na Estoniju, Letoniju, Litvaniju, pa čak i Finsku — sve zemlje članice EU i NATO koje su ranije bile deo Ruskog carstva, a koje je savez obavezan da štiti.

Ako rat bude okončan u Ukrajini, Rusija će se jednostavno pregrupisati i pripremiti da ponovo napadne. Sa autoritarnom, imperijalističkom Rusijom na pragu, niko u Evropi nije siguran. To je, na kraju krajeva, ono što je ubedilo Finsku i Švedsku da traže članstvo u NATO-u u protekloj godini.

Ipak, na samitu, NATO nije ponudio nikakva uveravanja osim onoga što je rekao 2008. kada je potvrdio da će Ukrajina jednog dana postati članica. Ne postoji stvarni proces za postizanje tog cilja.

Poruka iz Viljnusa naglašava da će poziv biti ponuđen samo kada se „svi saveznici slože“ (što znači da trenutno nisu) i kada „uslovi budu ispunjeni“ (što znači da postoje uslovi koji tek treba da budu ispunjeni).

Tačna priroda ovih uslova ostaje nejasna. Ovo nije samo propuštena prilika. To odražava nerazumevanje da se priroda evropske bezbednosti promenila. Ukrajina trenutno radi NATO-ov posao za nju – boreći se da odbrani granicu slobodne Evrope.

Ona je vojno sposobnija od većine saveznika i brani vrednosti na kojima je NATO zasnovan. Rusija napada Ukrajinu jer nastoji da pobedi te vrednosti: Kijev ostaje zaglavljen u čekaonici NATO-a zeleno je svetlo za Putina da ponovo napadne.

Sa strane Ukrajine, ona, naravno, mora prvo da dobije rat, što postepeno i čini. Takođe mora da nastavi da insistira na članstvu u NATO-u i da ubrza usvajanje pravnih tekovina EU neophodnih za pristupanje. Za Ukrajinu nema budućnosti van ovih blokova.

Sada postoji fundamentalna kontradikcija između posvećenosti NATO-a bezbednosti alijanse i njegovog odbijanja da Ukrajini da jasan put ka članstvu. Sa imperijalističkom Rusijom sa nuklearnim naoružanjem koja polaže pravo na delove teritorije koji pripadaju drugim zemljama — i nameće posrednički rat na celom kontinentu — teško je videti kako NATO može da izvrši svoju misiju odbrane Evrope bez prihvatanja Ukrajine kao članice.

Ovo je kontradikcija koju treba hitno rešiti, kako bi se mogao uputiti čvrst poziv kada se saveznici ponovo sastanu sledeće godine.