„Ukrajina ima razloga i volje da se bori, dok Rusi nemaju“: Analiza bivšeg ambasadora SAD u NATO-u Kurta Volkera o ukrajinskoj kontraofanzivi

Volker upućuje na Filadelfiju i 4. jul 1776. kada su Amerikanci proglasili nezavisnost od Britanije.

Samo 18 meseci kasnije, general Džordž Vašington, koji je vodio pomalo otrcanu kontinentalnu armiju, podnosio je tešku zimu u Valley Forge, dok su britanske snage okupirale Filadelfiju i Njujork. Stvari su izgledale mračno.

Sada znamo da je Vašington bio briljantan general, da je američki narod imao čeličnu želju da se bori za slobodu i da je uz pomoć spoljne sile – Francuske – 13 kolonija pobedilo i zaista uspostavilo Sjedinjene Američke Države.

Ali u zimu 1777-1778 niko ovo nije mogao znati. Bio je potreban ogromna volja, upornost i moralna jasnoće u suočavanju sa neizvesnošću. I malo pomoći spolja.

Nema sumnje da je u to vreme bilo dosta zagovornika i generala koji su jednostavno pretpostavili da će Amerikanci biti poraženi pred ogromnom silom i superiornim resursima Britanske imperije. Ali Amerikanci su odbili da odustanu.

Na kraju, veliki poraz Britanije je rezultat dugih linija snabdevanja, američke volje i strane pomoći.

Dan nezavisnosti Ukrajine 24. avgust već drugu godinu zaredom se obeležava pod pritiskom ruske invazije. Posle 18 meseci brutalnih borbi, veći deo istočne i južne Ukrajine je još okupiran, a predstoji još jedna teška zima.

Ipak, Rusija ima duge linije snabdevanja, a Ukrajinci imaju volju i spoljnu pomoć. Zvuči poznato?

Ove godine, prigušena proslava nezavisnosti Ukrajine odvijala se usred sve većeg hora komentara na Zapadu koji tvrde da ukrajinska kontraofanziva ne uspeva, da je Ukrajina donela loše taktičke i strateške odluke, da sam Zapad ne može da nastavi da podržava Ukrajinu vojno i finansijski na nivou koji je do sada uradila, i da Ukrajina nikako ne može da povrati svu svoju izgubljenu teritoriju i mora da počne da pregovara sa Rusijom.

Ukrajincima je rečeno da se suoče sa stvarnošću i, u suštini, da odustanu.

Da li bi ti isti komentatori dali isti savet Džordžu Vašingtonu 1777? Možda. I oni bi isto tako pogrešili. Takav defetizam u osnovi potcenjuje moralnu opravdanost, potpunu odlučnost ljudi koji brane svoje živote i slobodu, i ulog koji svi slobodni ljudi imaju u svom uspehu.

Ukrajinci nisu skloniji odustajanju nego Amerikanci 1777-1778. Otkud onda poziv Ukrajini da pregovara? Dolazi od onih koji su fokusirani na želju da stabilizuju odnose sa Rusijom, bez obzira na sve.

To ocrnjuje i ukrajinski narod i stvar slobode za koju se bore. Neki zapadnjaci možda osećaju da imaju luksuz da otpišu ukrajinske zemlje zajedno sa njenim narodom i slobodom. Ukrajinci nemaju.

U svemu tome zamagljena je činjenica da – suprotno narativu onih koji su se protivili – ukrajinska kontraofanziva zaista napreduje.

Ukrajinci su metodično oslabili i iscrpili ruske snage, nanevši im čak 300.000 žrtava, uključujući 120.000 mrtvih. Napravili su značajne udare na ruske logističke lance snabdevanja. Preneli su rat Rusima u Moskvu i pokrenuli složene napade dronovima na vojne aerodrome, pomorske snage i brodarstvo.

Rusi nisu ostvarili nikakvu teritorijalnu dobit od njihovog uništenja i privremenog zauzimanja Bahmuta, dok su ukrajinske snage nastavile sa pritiskom duž cele linije fronta – prisiljavajući Rusiju da se brani u više oblasti – i prodrle su u prvu liniju teško miniranih područja na jugu blizu Robotina.

Ovo otvara put za presecanje ruskih linija snabdevanja Krimom i Hersonom i Zaporožijom.

U Rusiji smo videli ozbiljnu pobunu, režimski dirigovano ubistvo vođe ustanka -pad aviona u blizini Moskve, bekstvo miliona mladih Rusa da bi izbegli regrutaciju, rastuće nestrpljenje nenacionalnih ruskih regiona i još mnogo toga. Dok Ukrajina napreduje korak po korak, Rusija se kida.

Svako ko je očekivao da će ukrajinska kontraofanziva postići brze i značajne teritorijalne dobitke imao je svoja očekivanja na pogrešnom mestu. Za razliku od Rusa, Ukrajinci brinu o zaštiti života svojih vojnika i postupaju pažljivo, metodično i strpljivo.

Naravno, moglo bi ići brže da su već imali tenkove M1A1 Abrams, avione F-16 i artiljeriju velikog dometa ATACM u svom inventaru, ali ti artikli još nisu stigli na bojno polje zbog sporog donošenja odluka Zapada. Pa ipak, Ukrajina napreduje.

Niko danas ne može sa sigurnošću znati ishod ruskog rata protiv Ukrajine. Možda će Ukrajina pasti. Možda će se Rusija sabrati. Ali Ukrajina ima razloga i volje da se bori, dok Rusi nemaju.

Ukrajina ima značajnu pomoć spolja, dok Rusi imaju samo Iran. Ukrajina ima moralni cilj, dok Rusi nemaju.

Svako ko se kladio protiv Džordža Vašingtona 1777-1778 bi izgubio. Svako ko se kladi protiv Ukrajine 2023-2024. treba da bude spreman na isti ishod.