„Trupe sa obe strane linije fronta komuniciraju i na srpskom jeziku“: Treći svetski rat je u toku u Ukrajini

Danas, trupe sa obe strane linije sukoba komuniciraju na španskom, nepalskom, hindskom, somalijskom, srpskom i korejskom, piše Politico u analizi.

Strani jezici koji se govore u blatnjavim rovovima samo su jedan od znakova kako sukob dobija sve veću međunarodnu dimenziju.

Na nebu iznad bojnog polja, iranski dron Shahed mogao bi da bude presretnut od strane američkog sistema protivvazdušne odbrane, dok na zemlji, nemačka artiljerija fijuče pored severnokorejskih granata.

Za skoro tri godine, čak i najtvrdokorniji izolacionisti bi teško mogli da prodaju rat kao „regionalni sukob“ između Rusije i Ukrajine.

Ono što je počelo u februaru 2022. kao najveći evropski kopneni rat od Drugog svetskog rata, sada se takmiči za titulu najglobalnijeg sukoba od Hladnog rata, u koji su direktno ili indirektno uključene desetine zemalja.

Taj aspekt sukoba bi na kraju mogao da zapečati njegovu sudbinu, jer Ukrajina rizikuje da izgubi svog najvećeg pobornika dolaskom Donalda Trampa na mesto predsednika u Sjedinjenim Državama, čak i dok Rusija privlači sve veću podršku drugih neprijatelja Vašingtona, pre svega Severne Koreje.

„Poslednji put kada smo videli nešto ovakvo verovatno bi bila sovjetska invazija na Avganistan“, rekao je istaknuti istoričar Hladnog rata Sergej Radčenko. „Kada je postojala podrška za mudžahedine sa Zapada, a takođe i iz Pakistana, i svi su pokušavali“.

Proksi rat

Kada je Moskva pokrenula invaziju punog obima na Ukrajinu u februaru 2022, Kremlj i njegovi propagandisti su to opravdali kao neophodan i odbrambeni potez protiv NATO-a.

Mišljenja su različita o tome da li je ruski predsednik Vladimir Putin zaista nameravao da se bori sa takozvanim kolektivnim Zapadom, u plamenu oružja.

Ali postoji širok konsenzus da je očekivao da će se rat završiti za nekoliko dana  i da je, s razlogom, računao na to da će Zapad odgovoriti stavom osude ali uglavnom prihvatanjem što je pokazano prema ranijim ruskim upadima u Ukrajini, Moldaviji i Gruziji.

„To bi bio lokalni sukob da se brzo završio“, rekao je Radčenko. „Ali nije.“

Ukrajinci su se borili zubima i noktima, a Putinove trupe su se kolebale dovoljno dugo da Zapad privuče pažnju.

Evropa je zabrinuta da je njena bezbednost u pitanju.  SAD su imale imidž koji treba da podržavaju kao pobornika demokratije i evropske bezbednosti. U roku od nekoliko dana, zapadno oružje i obaveštajni podaci su se pojavili, pomažući Ukrajincima da odbiju rusko napredovanje i internacionalizuju sukob.

Danas se obe zemlje oslanjaju na spoljnu pomoć: Ukrajina, da opstane, Rusija, da zadrži svoju dominaciju na nebu i na zemlji, dok minimizira uticaj rata na sopstveno stanovništvo.

Kako su lobirali u svetu za više resursa, obe strane su postavile velike, ideološke tvrdnje. Ukrajina kaže da se bori za „demokratiju“, Rusija kaže da vodi krstaški rat protiv onoga što naziva američkom hegemonijom i „kolektivnim Zapadom“.

Moskovska prodaja „multipolarnog svetskog poretka“, koliko god nejasno definisana jeste, bila je dovoljno ubedljiva za Iran da mu obezbedi bespilotne letelice Shahed i Severnu Koreju da joj isporuči balističke rakete, milione granata i, nedavno, hiljade vojnika .

Takozvani globalni jug se takođe naginjao Putinu pod okriljem BRIKS-a, kluba zemalja koje su, uprkos svojim oštrim razlikama, našle zajednički jezik u zajedničkoj ogorčenosti prema sistemu koji ih je udaljio od ključnih institucija poput Međunarodni monetarni fond i Svetska banka.

Najveći spas Moskve je Kina, koja je odigrala ključnu ulogu u pružanju podrške ruskoj ekonomiji od zapadnih sankcija tako što je obezbedila tržište za svoju naftu i đubrivo, istovremeno joj dajući pristup preko potrebnoj tehnologiji.

„Indija i drugi mogu da trguju sa Rusijom i to je značajno. Ali ništa nije ni približno onome što Kina donosi na sto“, rekao je Aleksandar Gabujev, direktor Centra za Evroaziju Karnegi Rusija.

Odvojeno, Rusija je nastavila i proširila svoju vekovnu praksu hibridnog ratovanja, izazivajući nevolje i šireći postojeće podele u inostranstvu.

Za razliku od Hladnog rata, međutim, ne postoje posredni sukobi u kojima Moskva može da udari na NATO. Dakle, „Rusija pokušava da traži alate za odbijanje“ na druge načine, rekao je Gabujev. „Priložite troškove, nanesite bol, osvetite se“.

To je uključivalo mešanje u izbore, paljenje požara i druge akte sabotaže i pružanje podrške raznim antizapadnim akterima i grupama – od finansiranja proruskog oligarha koji namerava da izbaci iz koloseka pro-EU kurs Moldavije, – do pružanja podataka jemenskim Hutima kako bi im pomogli da napadnu zapadne brodove u Crvenom moru.

Zapadna pomoć

U međuvremenu, ruski protivnici ne stoje mirno.

Kijev je dobio  pomoć u vrednosti od više od 220 milijardi dolara iz Evrope, a SAD, zemlje NATO-a su isporučivale sve moćnije oružje: od granata haubice na početku rata, do lovca F-16 mlaznjaci i rakete dugog dometa ATACMS.

U toliko jasnom geopolitičkom upozorenju Moskvi koliko je Brisel u stanju da da, Evropska unija je napredovala u nastojanjima Ukrajine, Moldavije i Gruzije da se pridruže bloku.

Bez zapadne pomoći, rat ne bi preživeo svoju prvu godinu i završio bi se „porazom“ Ukrajine, rekao je Gabujev.

Ali Zapad se takođe držao određenih zaštitnih ograda, birajući strategiju opreznog inkrementalizma u odnosu na eskalaciju. Na veliku frustraciju Kijeva, isporuke oružja su dolazile u fazama i uz priložena pravila.

Skoro tri godine, lideri u SAD i Evropi su se oglušivali o sve očajnije molbe Kijeva za dozvolu da koriste oružje dugog dometa za gađanje ciljeva unutar Rusije.

S druge strane, uprkos čestim pretnjama iz Moskve da bi to moglo da uništi neki zapadni grad, izgleda da crveno dugme nije dozvoljeno. I, bez obzira na uzbunu zemalja na istočnom krilu Evrope zbog predstojeće ruske invazije, moskovske trupe su se klonile teritorije NATO-a.

Kina je takođe poštovala neke od crvenih linija Zapada, osiguravajući da direktno ne krši zapadne sankcije (iako to čini indirektno) i, za sada, ne pruža Rusiji nikakvo smrtonosno oružje (iako je isporučila pojedinačne delove i, prema nedavnim izveštajima, sumnja se da isporučuje dronove.)

Na obe strane, strane trupe na terenu izgledale su kao zabranjene. Dok su neki glasovi, pre svega francuski predsednik Emanuel Makron, izneli mogućnost postavljanja zapadnih čizama u Ukrajini ideja nikada nije išla dalje od brzo odbačenog predloga.

To ne znači da te crvene linije nisu testirane. Ukrajina je izvršila invaziju na rusku oblast Kursk i upotrebila zapadno oružje za napad na ruske ciljeve, kao što je njena Crnomorska flota.

Severnokorejske trupe otputovale su u Rusiju. A odlazeći američki predsednik Džo Bajden konačno je dao zeleno svetlo za ukrajinsku upotrebu oružja dugog dometa ATACMS za upotrebu protiv ciljeva na ruskom tlu.

Ipak, problem sa internacionalizovanim sukobima  kao što je Ukrajina otkrila je u tome što spoljni podržavaoci mogu da budu hiroviti i da njihova posvećenost bude duboka samo do sledeće izborne kampanje.

Krajem 2024. apetit za podrškom ukrajinskoj pobedi  definisanoj kao povratak ukrajinskim granicama iz 1991.  oslabio je u Vašingtonu i Briselu.

Čak i pre Trampove pobede, čini se da je ideja da suzdržavanje u obliku sporazuma koji bi zamrznuo sukob i uključio ustupanje teritorije Ukrajine postala tabu zvezda.

„Od početka je bilo jasno da ako Ukrajina ne pobedi dovoljno brzo, Amerika će odustati“, rekla je Nina Hruščova, profesorka međunarodnih poslova u Novoj školi u Njujorku i praunuka sovjetskog lidera Nikite Hruščova.

„Sve ovo je od samog početka gledano kao holivudska serija“, rekla je ona. U početku su, dodala je, ukrajinski navijači mislili da će to biti gotovo nakon jedne sezone. Ali onda je došla druga.

„A sada postoji i treća, pa je, naravno, pažnja izbledela“, rekla je. „Ne želimo četvrtu sezonu, ali to će se desiti“.

„Za Sjedinjene Države, izbegavanje nuklearnog rata sa Rusijom je uvek bio prioritet broj 1 u ovom sukobu. Drugi je pomoć Ukrajini da pobedi“, rekao je Radčenko i dodao: „Ta dva suprotstavljena cilja nekako moraju da se pomire“.

Zatim, tu je i činjenica da se ukrajinski podržavaoci, za razliku od ruskih, moraju suočiti sa javnim mnjenjem. Anketa istraživačkog centra Pew u julu pokazala je da su Amerikanci ravnomerno podeljeni u pogledu toga da li misle da njihova zemlja ima odgovornost da pomogne Ukrajini.

Kraj rata

Kako sukob ide ka početku svoje četvrte godine, nijedna strana ne dobija svu pomoć koju želi. U međuvremenu, sukob više liči na rat iscrpljivanja iz Prvog svetskog rata nego na treći svetski svet visoke tehnologije.

„Bilo bi logično videti hiljade Iranaca i kompaktnu vojsku Kineza kako se bore za Rusiju upravo sada u Ukrajini“, napisao je u oktobru ultranacionalistički ruski mislilac Aleksandar Dugin, koji se smatra jednim od ideologa ukrajinskog rata.

„Logično je da oni koji su protiv zapadne hegemonije i za multipolarni svet podrže Rusiju akcijama. I Rusija će ih tada podržati u njihovim sopstvenim antiimperijalističkim ratovima“.

Do sada ruski san o globalnoj solidarnosti nije proizveo ništa više od dima. Procenjuje se da Rusija iskrvari oko 30.000 vojnika mesečno i regrutuje samo toliko da ih zameni. Severna Koreja (za sada) ne snabdeva dovoljno vojnika da bi napravila značajnu razliku.

Kijev je u još strašnijoj situaciji. Sumnje u dubinu zapadne podrške rastu baš kada se Ukrajinci suočavaju sa još jednom zimom, oslabljeni niskim moralom i pate od deficita u skoro svemu.

Prema proceni Pentagona, zemlja ima samo dovoljno vojnika da izdrži još šest do dvanaest meseci pre nego što upadne u ozbiljne probleme.

Pošto se i Rusija i Ukrajina bore da mobilišu dovoljno svojih ljudi, dve strane su kao trijažu koristile hiljade stranaca, uglavnom iz osiromašenih zemalja, da se pridruže njihovoj borbi.

Pored trupa koje je obezbedio Pjongjang, Moskva je regrutovala borce sa Kube, Indije, Nepala, Sirije, Srbije, Centralnoafričke Republike i Libije uz obećanja o izdašnim platama i ruskom državljanstvu (obaveza koja se ne drži uvek, prema nekima koji prijavili su se).

U međuvremenu, Ukrajina, pored finansijskih podsticaja, nudi strancima šansu da budu na pravoj strani istorije.

„Zajedno smo pobedili Hitlera, a pobedićemo i Putina“, napisao je 2022. tadašnji ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba na društvenoj medijskoj platformi X.

To je dovelo do situacije u kojoj se, više od tri decenije nakon raspada Sovjetskog Saveza i navodnog „kraja istorije“, Kolumbijci bore sa Kubancima, trpeći rane od gelera i umirući, hiljadama kilometara daleko od kuće.

„Mi se borimo za slobodu, dok Latinoamerikanci na drugoj strani brane opresivni režim ugnjetavanja“, rekao je Džo Manuel Almanza Čika, Kolumbijac prijavljen u 241. brigadu ukrajinske vojske.

Rekao je da nema plemenitijeg razloga za umiranje od slobode. „Ali ako ostanem živ, želim da mogu da kažem svojoj deci da sam bio deo istorije“.

Na kraju, analitičari kažu da će ishod rata verovatno zavisiti od odluka primarnih pobornika boraca: NATO-a i Kine.

„Ako povučete podršku NATO-a Ukrajini, Ukrajine neće biti“, rekao je Gabujev. „Ali ako povučete kinesku podršku iz ruskih ratnih napora, to bi primoralo Moskvu da ograniči svoj apetit i umanji nade da je vreme na njenoj strani“.

Trenutno se čini da je Kina glavni dobrotvor sukoba, rekao je Gabuev. Rat je odvratio pažnju Vašingtona i pomogao Pekingu da ojača svoju vlast nad Rusijom  oslabljenim, ali, pod Putinom, pouzdanim partnerom.

To bi se, međutim, moglo promeniti ako umešanost Severne Koreje u sukob učini da se on prelije u Indo-Pacifik, koji Peking vidi kao svoje dvorište, privlačenjem Južne Koreje i eventualno NATO-a.

Drugi faktori bi mogli da preokrenu ravnotežu. U SAD, nepredvidivi Tramp. Na Bliskom istoku, sukob Irana sa Izraelom. U Evropi, nalet popularnosti za krajnje desničarske stranke, od kojih su neke skeptične da pomažu Ukrajini.

U međuvremenu, uvek postoji rizik od dalje eskalacije, rekao je Radčenko. „Sve dok rat traje, postoji opasnost da se neko drugi pridruži borbi“.