Ukrajina u čistilištu između Istoka i Zapada

Iza nje, sa desne strane, prostire se velika metalna ograda koja deli grad od trgovačke luke. Mikolajiv je bio veoma važno brodogradilište za vreme Sovjetskog Saveza, ali je u poslednjim godinama izgubio na značaju: ne proizvode se više veliki brodovi nego samo male privatne jahte, i to je imalo velike posledice na privredu grada i na broj zaposlenih u brodogradilištu, koji se znatno smanjio.

Luka u rukama Kineza

Trgovačka luka, tamo iza ograde, radi punom parom i brodovi dolaze i odlaze; zid oko luke skriva pristaništa i skladišta, ali su vidljivi kineski natpisi na kranovima i na najvišim zgradama. Mikolajivska luka je potpuno u rukama kineskih firmi i investitora.

Buka kranova koji istovaruju kontejnere zaglušuje melodični Alinin glas. Vetar sa zapada isprepleta Alininu dugu, ravnu, crnu kosu, na usne joj nanosi neke vlasi, koje Alina nervozno vraća na mesto, ali to je ne sprečava da nastavi svoju priču.

Alina hoće da završi fakultet i da pobegne iz Ukrajine čim bude završila osnovne studije. Smeta joj korupcija koja dominira u svakom aspektu javnog života:

– Praksa je kod nas na fakultetu da mi, studenti, nešto platimo za neki ispit: ili da bismo položili, ili da bi nam profesor upisao u indeks ocenu pošteno položenog ispita. Ja sam samo jedanput platila upis u indeks i obećala sam sebi da neću nikad više to uraditi: profesorica mi je učinila uslugu, pustila me je da izađem pre roka na ispit pošto sam htela na razmenu u Nemačku, ali zauzvrat je zahtevala da joj kupim dve klime, jednu za dnevnu i drugu za spavaću sobu. Nije ona potpuno kriva: plate profesora su premale za funkcionalan život. Problem je što neki studenti profitiraju od ove situacije i prosto kupuju diplomu; kako će sutra poslodavac moći da razlikuje pravu i kupljenu diplomu? Zbog toga hoću da odem odavde.

Alina je u pravu: docent na fakultetu zarađuje oko 250 evra mesečno, a cene u supermarketima su evropske. Da je narod bedan vidi se i po brojnim zalagaonicama koje se nalaze u svim gradovima Ukrajine.

U centru Mikolajiva postoji i agencija koja pomaže ljudima sa Zapada, naročito iz Nemačke, da nađu ženu u Ukrajini: u pitanju su starci, koji bi da stupe u brak kako ne bi proveli poslednje godine svog života u samoći, kao na primer Jirgen, koji je stigao u Mikolajiv iz Štutgarta.

Udovac je, radnik Mercedesa u penziji, i odlučio se da dođe u Ukrajinu kad je shvatio da mu je teško da nađe društvo u Nemačkoj. Već nekoliko dana zaredom izlazi sa Svitlanom; i ona je udovica, ima već odraslog sina i traži sigurnu budućnost: oduvek sanja da se preseli na Zapad i Jirgen za nju predstavlja dobru priliku. Šetaju se po štrandu.

Jirgen, koji ima više od 70 godina, priča bez prestanka na engleskom a Svitlana – koja ima oko 50 godina – odgovara brzim i suvim rečenicama: baca kratak i suv pogled na sve osobe koje prolaze mimo nje, kao da je više zanimaju ti nepoznati ljudi nego Jirgenove priče.

Između dve sile

Posle revolucije 2014. godine, Ukrajina je prekinula političke i diplomatske odnose sa Rusijom; Kremlj je pod svoju kontrolu preuzeo Krim i počeo je rat u istočnom delu Ukrajine, u regionu Donbas. Rat se i dalje nastavlja, puca se svakodnevno i konflikt je niskog intenziteta, ali stalan.

Vladimir Zelenski, komičar i glumac, postao je 2019. godine novi predsednik Republike i Ukrajinci su gajili velike nade da će on da popravi privrednu i političku situaciju.

Posle dve godine vladavine, narod je izgubio svaku nadu da će Zelenski moći i hteti da promeni nešto.

Odmah posle izbora, Zelenski je pokušao da popravi odnose sa Rusijom, pod sloganom „Treba popričati“.

Ministar Ruske Federacije Sergej Lavrov odmah je demantovao da je Kijev stvarno pokušao da uspostavi nove odnose sa Rusijom i dodao da, u slučaju međunarodnih pregovora, predsednici ne idu na televiziju da bi tražili dijalog sa drugim zemljama, nego uspostavljaju diplomatske kontakte.

Na početku septembra, Zelenski je otputovao u SAD kako bi se susreo sa predsednikom Džoom Bajdenom. Izgleda da se politička linija Amerike nije promenila posle odlaska Donalda Trampa: SAD niti su spremne da u vojnom smislu pomognu Ukrajini u Donbasu, niti hoće da se direktno suprotstave Rusiji.

Bajden je dao samo moralnu i malu finansijsku podršku, i ukrajinske novine (koje su inače slobodne i kritikuju vlasti) smatraju da je susret bio dosta hladan.

Evropska unija je previše slaba da bi odigrala važnu političku ulogu u Ukrajini: sem finansijske pomoći, nema političke volje da se Ukrajina učlani u EU.

Zemlja je previše siromašna i korumpirana, a opet, isto kao SAD, ni EU neće da se diretkno suprotstavi Putinu.

Najveći problem je što je Rusija znatno povećala cenu plina za Ukrajinu. Gasovod „Severni tok 2“, koji bi trebalo da dovede ruski plin u Evropu iz Rusije i koji zaobilazi Ukrajinu, uskoro će biti završen: kad bude u funkciji, plin za Evropu više neće teći preko Ukrajine a Kijev će izgubiti milijarde evra tranzitnog poreza i ostaće skroz bez ovog energenta.

Bajden je obećao Zelenskom da će uvesti sankcije prema zemljama koje podržavaju izgradnju gasovoda „Severni tok 2“ ako ne budu pomogle Ukrajini, ali mora da se vidi da li će ta ista obećanja postati realna.

Na jugu Ukrajine kruže veoma ironične priče, kao na primer da bi trebalo da se zgrade greju toplotom mora. Sigurno je samo da narod, naročito na jugu, gde žive mnogi Rusi, više nema poverenja u državne vlasti.

Reakcija na antipandemijske mere je najvidljiviji pokazatelj nedostatka poverenja: u svakom zatvorenom mestu piše da je obavezno nošenje maski; sem policajaca, niko ih ne nosi, a država se ne usuđuje da deli kazne, možda i zbog činjenice što zna da ljudi nemaju novac da ih plate.

U isto vreme, u mnogim gradovima širom Ukrajine, lekari protestuju zato što još od marta nisu primili celu platu.

Prijateljstvo na iskušenju

Kostjantin i Dmitro žive u selu Tarutinu, u Besarabiji, oblasti koja se nalazi na zapadu i graniči se sa Moldavijom i Rumunijom.

Besarabija izuzetno liči na Vojvodinu, i geografski i etnički: u ravnici se nalaze sela u kojima žive Bugari, Jevreji, Jermeni, Rusi… Kostjantin i Dmitro su Ukrajinci ali su podeljeni kad je u pitanju politička budućnost njihove zemlje.

Kostjantin, koji predaje antropologiju na Univerzitetu u Odesi, jeste rusofil, a Dmitro, koji predaje istoriju u gimnaziji u Tarutinu, smatra da bi Ukrajina morala odlučno da se priključi NATO-u i Zapadu.

– Odlučili smo da više ne pričamo o politici – kaže Dmitro.

– Ne bi bilo prvo prijateljstvo koje se u ovim prostorima prekine zbog politike. Kostjantin ne voli Zelenskog, i ja ga ne volim, ali šta da se radi, ovo je moja zemlja i volim je. Moramo da se ugledamo na zapadne vrednosti i na zapadnu demokratiju ako hoćemo da se izvučemo iz živog blata u kom se nalazimo…

Kostjantin se naravno ne slaže:

– Ma, kakve zapadne vrednosti! Zapad misli samo na sebe i Ukrajina mu služi samo da bi se konfrontirao sa Vladimirom Putinom. Mi smo povezani sa Rusijom u svakom smislu, i ogromna je bila glupost to što smo uradili posle Majdana: da prekinemo odnose sa Moskvom i da tražimo da uđemo u NATO. Naravno da Rusija nikad neće dozvoliti da uđemo u NATO! Nije u pitanju sloboda izbora, nego geopolitička logika: zamislite da sad Nemačka odluči da napusti NATO i da se vojno veže za Rusiju… Da li bi Bajden to dozvolio, da li bi SAD pustile Nemačku da ode, s tim što Amerikanci imaju i vojne baze u Nemačkoj? Evropska unija nam sad pomaže, mi u suštini živimo od donacija EU. Ali nije dovoljno… Šta će se dogoditi kad nas EU više ne bude finansirala? Vratićemo se Rusiji, naravno, u pitanju je samo vreme…

Sunce se polako spušta iza prvih niskih, glatkih brda Karpata na kojima se prostire Tarutino. Kostjantin izvadi flašu vodke i, smejući se, pogleda Dmitroja i kaže:

– Uz votku zabranjeno je pričati o politici.

Topli vetar sa juga donosi miris mora i stepe do ovog malog, zaboravljenog sela Besarabije.

Kriza identiteta

U neobaroknoj zgradi Opere u Odesi, pod pokroviteljstvom države, održava se simfonijski koncert muzike iz Ukrajine od srednjeg veka do danas.

Cilj organizatora je da predstave Ukrajinu kao naciju koja postoji već vekovima i koja ima svoju sopstvenu muzičku tradiciju. U stvari, koncert pokazuje upravo suprotno – da je Ukrajina zemlja između Zapada i Istoka koja je upila sve tradicije koje su prisutne u Evropi i u Rusiji.

Muzika ukrajinske renesanse i baroka sadrži u sebi elemente venecijanske muzičke tradicije, a kompozitori XVIII veka, kao na primer Dmitro Bortnjanski, uzimaju kao referentnu tačku Mocarta.

Savremena Ukrajina pokušava da gradi jedinstvenu naciju, ali njena lepota i njena prednost je upravo u činjenici da je raskrsnica različitih nacija i kultura, a to političari ne razumeju ili se prave da ne razumeju.

Na periferiji Mikolajiva, u četvrti Ternivka, žive Bugari, koji su se preselili u ove krajeve na početku XIX veka.

Deca idu u bugarsku školu, koju finansira Bugarska i u kojoj se nastava odvija na bugarskom jeziku, ali su svuda prisutne boje ukrajinske zastave a murali na zidu predstavljaju decu koja međusobno razgovaraju i pitaju jedan drugog: „Da li ti govoriš ukrajinski?“ Odgovor je: „Naravno!“

Kijev je ovako poslao veoma jasnu poruku: vi, Bugari, jeste autonomni, imate svoju školu, ali neka bude jasno gde se nalazite i kome stvarno pripada ova zemlja.

Još jedan problem je jezik: na jugu Ukrajine ljudi govore najviše ruski i „suržik“ (mešavina ruskog i ukrajinskog).

Posle Majdana, na javnim mestima je obavezno govoriti samo ukrajinski: mnogi profesori, đaci i studenti ne znaju ovaj jezik i rizikuju da izgube posao ili da budu isključeni iz škole. Ukrajina je mozaik naroda i kultura i baš zbog toga elitama u Kijevu neće uspeti da stvore jedinstvenu ukrajinsku naciju.

Postoji neko koji je rešio problem identiteta na veoma originalan način. U pitanju je Vladimir Baktov (Bakhtov), umetnik i arhitekta, koji živi u blizini starog grčkog grada Olbije, na ušću reke Južni Bug, 30 km od Mikolajiva.

Baktov je odlučio da nađe svoje korene u drevnoj Grčkoj, i u svojim performansima i u svojim slikama elaborira bogato nasledstvo koje je ostavila ta stara civilizacija koja je bila prisutna i na jugu Ukrajine.

Ovakva operacija ima za cilj ne samo da sačuva koren cele evropske civilizacije, nego i da pokaže kako svako od nas može da bira i da gradi neki svoj identitet kako mu bolje odgovara.

Identitet je uvek plod kulturne operacije, a nema veze sa genetikom i nije predodređen; Vladimir pokazuje da je na nama da sačuvamo i elaboriramo svoju prošlost i prošlost naših predaka, i da na taj način gradimo svoju budućnost.

Vladimir je mogao da bira između srednjovekovne Kijevske Rusije, turskog nasledstva, kozačke kulture, ruske civilizacije: sve to je bilo prisutno u južnoj Ukrajini.

Izabrao je staru Grčku, i iz ove perspektive gradi svoj identitet Ukrajinca. Ne bi bilo loše da državne elite uče od Vladimira i dopuste da svaki Ukrajinac bira svoj identitet: u ovom slučaju, Ukrajina bi postala moderna država u kojoj bi svi narodi bili kod kuće, sve kulture i sve tradicije od Lavova do Donbasa, od Odese do Kijeva i do Karpata.