Zapad je umoran, Putin nije: Koja je cena lošeg mira u Ukrajini?

Između ostalog, Tramp se kandidovao na obećanju da će izvući Sjedinjene Države iz sukoba u Ukrajini.

Njegovi najbliži saveznici otvoreno su omalovažavali Kijev i upućivali se na ruskog predsednika Vladimira Putina.

Zakasnela odluka odlazećeg američkog predsednika Džoa Bajdena da dozvoli Ukrajini da koristi američke rakete za gađanje ciljeva duboko unutar ruske teritorije, što je kritično stanje „plana pobede“ ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog, teško da je dar od Boga, piše za Foreign policy Anastasia Edel, rusko-američka istoričarka.

Ovi projektili ne mogu sami da promene tok rata, a Zelenskog su doveli u nezgodnu poziciju. Udaranje na ruske mete će izazvati ne samo Putinov, već i Trampov gnev, koji će nesumnjivo svaku eskalaciju posmatrati kao pucanj protiv sopstvenih izgleda za sklapanje sporazuma.

Dok Tramp preti da će se povući iz NATO-a i sklopiti dogovor sa Putinom, Evropa se takođe premišlja o podršci Ukrajini.

Nemački kancelar Olaf Šolc razgovarao je 15. novembra sa Putinom o okončanju rata, dok je češki predsednik Petr Pavel najavio planove u oktobru da pošalje novog ambasadora u češku ambasadu u Moskvi početkom 2025.

U međuvremenu, generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš nedavno je prisustvovao godišnjem samitu zemalja BRIKS u Kazanju u Rusiji.

Učešće UN-a u događaju čiji je domaćin zemlja uključena u agresivni rat, čiji se predsednik traži po nalogu Međunarodnog krivičnog suda, šalje obeshrabrujuću poruku.

Novi svetski poredak?

Skoro tri godine nakon pune invazije Rusije, Zapad je umoran. Ona više nema političku volju da pomogne Ukrajini da pobedi vojnim putem i umesto toga traži rešenje sa agresorom.

Pomeranje SAD ka izolacionizmu može da ubrza neizbežno: Ukrajina i Zapad će se uskoro naći u pregovorima sa Rusijom da definišu uslove nagodbe i, shodno tome, oblikuju novi svetski poredak.

Ovaj novonastali poredak neće biti sistem zasnovan na pravilima uspostavljen posle Drugog svetskog rata, već onaj vođen idiosinkratičnim sklapanjem dogovora među moćnicima.

Problem je u tome što će svaki dogovor predstavljati kapitulaciju Ukrajine i Zapada pred Rusijom.

Prema jednoj ruskoj poslovici, loš mir je bolji od dobrog svađanja. Ako je Zapad odlučan u tome da postigne ovaj „loš mir“, onda mora imati strategiju pregovaranja u četiri ključne oblasti: teritorije, bezbednosna garancija za Ukrajinu, reparacije i sankcije.

Čak i pre nego što je Trump izabran za predsednika, neki od najtvrđih saveznika Ukrajine počeli su izražavati stav da će Ukrajina morati da prihvati određeni gubitak teritorije.

Najočiglednija strategija za postizanje dogovora verovatno bi uključivala kupovinu ukrajinske i evropske bezbednosti po cenu teritorije – moguće uključujući Donjeck; velike delove Luganske, Zaporožske i Hersonske oblasti; kao i poluostrvo Krim, koje je Rusija prvi put zauzela 2014.

Ovaj ishod je daleko od ranijih obećanja zapadnih lidera o teritorijalnoj celovitosti Ukrajine i nadama za promenu režima u Rusiji, ali realpolitika ostavlja malo prostora za moralna razmatranja.

Ako bi Zelenski pristao na gubitak teritorije, jedina realna bezbednosna garancija za Ukrajinu bila bi članstvo u NATO-u.

Ipak, to je suprotno onome za šta se zalagao novoizabrani potpredsednik SAD-a Džej Di Vens: demilitarizovana zona duž trenutnih frontova i trajna posvećenost neutralnosti Ukrajine.

Nova Bela kuća, čini se, nema plan za to šta će se desiti sa Evropom za nekoliko godina, kada bi se suočila sa revizionističkom Rusijom i potčinjenom Ukrajinom na svojim zapadnim granicama.

Takav ishod nije u najboljem interesu Trampa. Stoga, druga opcija može biti da Tramp pristane na članstvo Ukrajine u novom NATO – bez Sjedinjenih Država, možda ostavljajući Evropljane da budu gospodari svoje vlastite bezbednosti.

Izmučena i ograničena, ali i dalje suverena, Ukrajina bi stekla nuklearni zaštitni krov protiv buduće ruske agresije, a Evropa bi finansirala posleratnu obnovu.

Ne bi bilo međunarodnog suda ni reparacija. (Putin neće pregovarati o svojoj vlastitoj presudi.)

Sankcije protiv Rusije bi ostale na snazi na neko vreme. Evropa bi de facto prihvatila okupaciju, ali ne bi de jure priznala teritoriju kao rusku.

Biće teško doći do dogovora koji zadovoljava sve strane. Međutim, u svakom pregovaranju, postizanje obostrano zadovoljavajućeg ishoda zavisi od motivacija i ograničenja svih uključenih strana.

Zapad je motivisan da postigne sporazum u Ukrajini jer je umoran od rata, i zato što Trump nije zainteresovan da vodi egzistencijalnu borbu za demokratiju.

Ukrajina, shvatajući da ne može da pobedi sama, može biti motivisana da postigne dogovor kako bi zaustavila sada besmislenu krvoproliće.

Putinove motivacije su zamagljenije. Zapravo, detaljniji uvid pokazuje da Putin nema potrebu za trajnimm mirom.

Putinova megalomanska nepokolebljivost sada je ojačana njegovim uverenjem da pobeđuje, čak iako to traje duže nego što je očekivao.

Postepene isporuke zapadne vojne pomoći usporile su ruske napredovanja i učinile ih bolnim, ali su ipak napredovali.

Dok je sposobnost Ukrajine da utiče na rusku vojnu logistiku do nedavno bila ozbiljno ograničena zapadnim sankcijama, ruska vojska nije imala takva ograničenja, redovno je bombardovala civilnu infrastrukturu i vojne ciljeve.

U ratovima iscrpljivanja, strana sa više resursa je u prednosti, a Rusija i dalje mobilizuje resurse sa zastrašujućom snagom.

Nema ljudskih gubitaka koji su preveliki za Rusiju

Rusija je aktivirala ekonomske i kulturne mehanizme potrebne za proizvodnju vojne opreme.

Sada kada je ekonomija prešla na vojnu osnovu, nema nestašice municije. U međuvremenu, vladine isplate obezbeđuju dovoljan broj dobrovoljaca koji se prijavljuju u vojsku, što znači da Rusija nema problem sa ljudskim resursima kao Ukrajina.

Nema ljudskih gubitaka koji su preveliki za Rusiju. Tokom Drugog svetskog rata, Rusija je izgubila više od 27 miliona ljudi najveći broj poginulih među svim zaraćenim stranama.

Veliki severni rat cara Petra Velikog iz 18. veka, koji je ustanovio rusku moć na Baltiku, trajao je 21 godinu i izazvao ogromne žrtve, kao i 25 godina dugi Livonijski rat koji je vodio Ivan Grozni u 16. veku.

Rusija je već pretrpela više od 700.000 poginulih ili ranjenih tokom rata u Ukrajini, prema procenama Nacionalnog interesa.

Ali, s obzirom na to da su porodice poginulih vojnika umirene „novcem za kovčeg“ koji dobijaju, društvo u celini nije promenilo svoj stav prema ratu. Verovatno će ostati tako, osim ako ne dođe do nove mobilizacije.

Sigurno pomaže i to što glavni teret rata snose regrutovani dobrovoljci, a drugi veliki segment boraca u ruskom ratu su nacionalne manjine, često iz ekonomski depresivnih područja i nižih slojeva društva. A sada, tim manjinama se pridružuju vojnici iz Severne Koreje i potencijalno građani drugih diktatura koje Putin privlači.

Eonomski, Rusija je preorijentisala svoju trgovinu prema Istoku, povećavši razmenu sa Kinom, Indijom i drugim zemljama Azije i Bliskog istoka.

Uprkos sankcijama, novac od nafte – glavni izvor finansiranja rata – nastavlja da teče, iako iz drugačijeg pravca nego pre. Preko-granična plaćanja sada se obavljaju putem SPFS, domaće alternative globalnom finansijskom sistemu SWIFT, kao i Mir sistema plaćanja, koji je zamenio Visa i MasterCard.

Rusija promoviše ove sisteme svojim BRICS partnerima kao alternativu „zapadnoj finansijskoj hegemoniji“.

Ako ništa drugo, rat u Ukrajini je Putinu omogućio više novca nego pre. Imovina zapadnih kompanija koje su napustile Rusiju je nacionalizovana ili kupljena po jeftinoj ceni i redistribuirana preduzećima povezanim sa Kremljom što predstavlja jedan od najvećih prenosa imovine u istoriji Rusije.

Isključeni iz zapadnih banaka, ruski oligarsi moraju ulagati svoj novac unutar zemlje. Skrivene šeme za obilaženje sankcija štite pristup Rusije zapadnim potrošačkim proizvodima, stvarajući ogromne prilike za obogatiti se ruskim i zapadnim poslovnim agentima.

Tankeri prevoze rusku naftu, a plaćanja se vrše preko ofšor firmi. Putinovo lično bogatstvo, procenjeno između 70 i 200 milijardi dolara, ostaje sigurno. Iako je proizvod socijalističke države, ruski lider je majstor kapitalizma.