Šta hoće Ukrajinci i zašto Putinov mir neće raditi za Ukrajinu?

Možda će biti teško stručnjacima koji pregovaraju po svaku cenu koji tvrde da mora prevladati „realistična” procena (gde realizam znači predaju zemlje za mir bez garancija da Rusija neće obnoviti agresiju), ali ukrajinski ljudi su, u stvari, optimistični i voljni da nastave borbu, ukazuje u analizi za CEPA Katerina Odarčenko, predsednica PolitA instituta za demokratiju i razvoj.

A to komplikuje svaku kalkulaciju o budućnosti. Zato što je nacionalno osećanje jasno i duboko ukorenjeno.

Kako znamo? Ukrajince stalno anketiraju kako njihove kompanije, tako i strane grupe.

Februarska anketa Međunarodnog republikanskog instituta (IRI) i martovska anketa Carnegie Endowment-a sprovedena neposredno nakon povlačenja Ukrajine iz Avdijevke pokazuju izuzetno snažne izglede.

Prvo istraživanje je pokazalo da 88 odsto veruje da će Ukrajina pobediti u ratu, dok je drugo pokazalo da 71 odsto želi da se bori, a samo 26 odsto traži mirovni sporazum.

Ali ono što se zaista isticalo je verovanje da će Rusija, bez obzira na bilo kakav dogovor, samo pauzirati svoj agresorski rat.

Anketa Carnegie Endowment je pokazala da 86 odsto kaže da će Rusija prekršiti mirovni sporazum i pokrenuti novi napad, pa iako su mnogi Ukrajinci voljni (46 odsto) da njihova zemlja uđe u pregovore, malo veruju u ishod.

Koje uslove Ukrajina treba da traži? Više od 90 odsto ispitanika želi da se ruske trupe povuku sa ukrajinske teritorije.

I dok bi neki prihvatili gubitak Krima u zamenu za mir, anketa IRI-ja pokazuje da 75 odsto očekuje povratak barem neke trenutno okupirane teritorije.

Verovatno najznačajniji nalaz je popularno osećanje da ukrajinsko rukovodstvo pregovara o otuđivanju ukrajinske zemlje.

Svaka takva odluka bi izazvala veoma ozbiljne probleme kod biračkog tela – 71 odsto bi zahtevalo promenu administracije ili odmah ili na sledećim izborima.

Ovo se snažno oseća – 51 odsto kaže da bi se pridružilo mirnim protestima koji se protive takvom dogovoru, a što je još više zabrinjavajuće, 7 odsto kaže da bi uzelo oružje u ruke.

Vlade, posebno one sa istinskom demokratijom, po svojoj prirodi nisu samoubilačke.

Dakle, pristajanje na mirovne uslove Vladimira Putina apsolutno nije početak.

Ideja da bi ukrajinska vlada mogla da prihvati njegove zahteve znači da prihvati ne samo gubitak već osvojene teritorije, već i da pokloni još zemlje, uključujući velike gradove poput Hersona koji su prošle godine oslobođeni silom oružja, zaista je smešna i predstavljala bi — za predsednika Zelenskog — događaj opasan po život.

Mađarski premijer Viktor Orban nedavno se uključio u, kako je rekao, „mirovne“ pregovore.

Kao i Donald Tramp, koji je obećao da će po povratku na funkciju „rešiti” rat za 24 sata. On nije podelio detalje ovog rešenja sa Ukrajincima, ali bi bilo nemoguće da se dogovore o bilo čemu što je blisko Putinu.

Vlada bi mogla da prihvati, samo uz ogromno protivljenje sopstvenog naroda.

A to bi podiglo bauk značajnih nemira, što bi potencijalno dovelo do revolucije slične onoj iz 2013. kada je bivši proruski predsednik Viktor Janukovič odlučio da ne potpiše sporazum o političkom pridruživanju i slobodnoj trgovini sa EU, već se opredelio za bliže veze sa Rusijom. Usledila je revolucija.

Teško je znati šta Tramp obećava. Tokom prošlomesečne predsedničke debate sa predsednikom Bajdenom, upitan je da li bi prihvatio Putinove uslove. On je odgovorio: „Ne, nisu prihvatljivi.“ Što ostavlja otvorenim pitanje šta on smatra prihvatljivim i zašto se ne trudi da to iznese.

Šta bi se moglo dogoditi ako Ukrajina odbije sporazum koji su dogovorili Tramp i Putin koji je ponudio nekoliko nominalnih ustupaka Ukrajini?

Naravno, moglo bi da odbije uslove i da se bori. Izgledi bi postali daleko, daleko mračniji bez pomoći SAD, posebno ako bi nova američka administracija zatvorila sve isporuke oružja.

S druge strane, Ukrajinu bi mogla podržati Evropska unija koja je (kao što se često zaboravlja) obećala još 54 milijarde dolara pomoći kijevskoj vladi u februaru i više puta je izjavila da se zalaže za njen opstanak. Isto tako i Velika Britanija.

Postoji alternativni pristup. Tramp bi mogao da prati trenutnu administraciju u podršci Zelenskom mirovnom planu od 10 tačaka.

Ove tačke uključuju nuklearnu bezbednost (sa deokupacijom nuklearnog kompleksa Zaporožje), bezbednost hrane, energetsku bezbednost, oslobađanje svih zatvorenika i deportovanih, povlačenje ruskih trupa sa svih privremeno okupiranih teritorija, kažnjavanje za ratne zločine, prevenciju eskalacije (uključujući efikasne bezbednosne garancije) i potvrdu kraja rata.

Na junskom mirovnom samitu u Švajcarskoj 78 zemalja potpisalo je deklaraciju u kojoj se navodi da „teritorijalni integritet“ Ukrajine treba da bude osnova za bilo koji mirovni sporazum sa Rusijom.

Da li je svet zaista spreman da prihvati alternativu — preuređenje granica od strane diktatora kad god im je volja?

Stvarno?