Ukrajinci su vredni naše podrške

U članku koji potpisuju Klint Vilijamson, američki diplomata i profesor na Univerzitetu u Arizoni, i Dejvid Kramer, direktor odseka za globalnu politiku na Džordž Buš Institutu i bivši američki podsekretar za demokratiju i ljudska prava kao i direktor Fridom hausa, kažu da to nije teško predvideti.

Kako navode, stanje ljudskih prava u Rusiji pod predsednikom Putinom je užasno. Korumpirani, autoritarni režim u Moskvi odgovoran je za najgore kršenje ljudskih prava u zemlji od raspada Sovjetskog Saveza. Fridom haus napominje da je „sa lojalnim snagama bezbednosti, podređenim sudstvom, kontrolisanim medijskim okruženjem i zakonodavnim telom koje se sastoji od vladajuće stranke i povodljivih opozicionih frakcija, Kremlj u stanju da manipuliše izborima i potisne istinsko neslaganje“.

Tragično je i to što su se, još od Putinove ilegalne aneksije Krima i invazije na region Donbasa 2014, strašni uslovi u Rusiji preslikali u delovima Ukrajine pod ruskom kontrolom.

Poslednjih osam godina Ukrajinci u ovim regionima trpe krizu ljudskih prava pod nasilničkom vlašću ruskih ličnosti i njihovih opunomoćenika u oblastima Donjecka i Luganska i ruskih vlasti na Krimu.

Ako ruske snage krenu dalje na ukrajinsku teritoriju, trebalo bi očekivati od njih da vode kampanju sa potpunom ravnodušnošću prema osnovnim principima zakona rata i prema patnjama i životima civila. To je bio, podsećaju, slučaj i sa ruskim učešćem u Siriji, Čečeniji i Belorusiji.

Kao što je dokumentovao Human Rights Watch, ruska intervencija u Siriji kao podrška despotskoj vladavini Bašara el Asada nije bila zabrinuta za civilne žrtve.

Ruske bombe gađale su bolnice, škole i druge slične mete.

U Čečeniji, ruske snage su sravnile čitave gradove, neselektivno napadale civile i učestvovale u masakrima nesaboraca. Putin je tada na vlasti u toj republici postavio Ramzana Kadirova, koji ima jedan od najgorih dosijea o kršenju ljudskih prava na svetu.

A u Belorusiji, Putin je podržao diktatora te zemlje Aleksandra Lukašenka i bio je saučesnik u Lukašenkovim brutalnim napadima na protivnike režima, krađi izbora, otmici civilnog aviona i naoružavanju migranata.

Vladavina prava je već iščezla za ukrajinske građane u oblastima pod ruskom kontrolom. Progon neetničkih Rusa, proizvoljna hapšenja i protivzakonita pritvaranja su eskalirali.

Na Krimu, “okupaciona vlada ozbiljno ograničava politička i građanska prava, ućutkava nezavisne medije i primenjuje antiterorističke i druge zakone protiv političkih disidenata“, primećuje Freedom House.

„Mnogi Ukrajinci su deportovani ili na neki drugi način primorani da napuste Krim. Konkretno, „krimski Tatari su bili žrtve prisilnih nestanaka, proizvoljnih hapšenja, mučenja i zlostavljanja u pritvoru“, izvestio je Human Rights Watch.

Duž linije sukoba u istočnoj Ukrajini, snage koje sponzoriše Rusija učestvovale su u ratnim zločinima koji uključuju neselektivno granatiranje civilnih područja, prisilne nestanke, nezakonito zatvaranje i mučenje zarobljenika i vansudska ubistva. Jedna takva grupa militanata, neonacistička Operativna grupa Rusič, veličala je svojom brutalnošću prema Ukrajincima u Donbasu, a sada se čini da je spremna da uđe u najveći grad na istoku Ukrajine, Harkov.

Od 14.000 ljudi koji su stradali u ruskoj invaziji na Ukrajinu 2014. oko 3.000 su bili civili – uključujući 298 na letu 17 Malaisian Airlinesa, koje je u julu 2014. raznela ruska raketa na putu od Amsterdama do Kuala Lumpura.

Postojao je potpuni nedostatak odgovornosti za bilo koji od ovih zločina, jer ruske vlasti pokušavaju da nateraju lokalno stanovništvo da se pokori. Zloupotrebe koje su počinile ruske snage su sistemske prirode, što odražava nekažnjivost koju ruski bezbednosni agenti imaju u samoj Rusiji.

Koliko god da je ova situacija bila loša, mogla bi da se pogorša ako se gomila ruskih snaga koja se preteće pozicionirala duž granice sa Ukrajinom krenu da zauzmu više teritorije i podvrgnu više Ukrajinaca ruskoj okupaciji.

Usred izveštaja zapadnih obaveštajnih službi da Putin nastoji da svrgne ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog i da ga zameni proruskom marionetom, možemo predvideti da će svaka figura koju Kremlj nametne Ukrajini posmatrala ljudska prava kao prepreku održavanju kontrole, baš kao što Putin čini unutar Rusije.

Teško je zamisliti da bi Ukrajinci, koji su se hrabro borili za svoju slobodu, prihvatili takav potez, što postavlja teren za sve represivnije mere Putinovog zastupnika, kako bi pokorio “nemirno” stanovništvo.

Prema tome, svaka Putinova „pobeda“ – bilo kroz uspešnu vojnu kampanju ili izmanipulisanu promenu vlasti u Kijevu – rezultirala bi brutalnim kršenjem ljudskih prava koje bi bilo krvavo i skupo.

To bi gotovo sigurno dovelo do velikog broja izbeglica i stalne nestabilnosti koja bi izazvala probleme daleko izvan granica Ukrajine.

Od kraja Hladnog rata, američki i evropski ideali demokratije, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava proširili su se širom Evrope, sa izuzetkom Rusije, Belorusije i nekih drugih država. Ukrajinci su takođe prihvatili ovu viziju, i to po drugi put u deceniji – prvi put 2004. sa “narandžastom revolucijom”, drugi 2013- 2014. sa “Revolucijom dostojanstva”, kada je ukrajinski narod pokazao svoju želju za demokratskim promenama.

Oni su gledali na Zapad iz osećaja pripadnosti, i kao onaj nedostajući deo slagalice koja je Evropa „cela i slobodna“. Ukrajina se suočila sa izazovima dok je izvršila ovu transformaciju – sa pitanjima korupcije u vladi, napadima na vladavinu zakona i političkim sukobima – ali kroz sve to, njeni ljudi su ostali verni svojim demokratskim težnjama.

Za Putina, narod Ukrajine predstavlja pretnju njegovom sopstvenom korumpiranom, autoritarnom sistemu u Rusiji. On brine da bi, ako Ukrajinci uspeju da postanu živahna demokratija sa bližim vezama sa Zapadom, I Rusi to mogli da požele. On takođe odbija da veruje da su Ukrajinci – ili u tom slučaju Gruzijci, Moldavci ili Belorusi – sami sposobni da zahtevaju bolje od svojih lidera.

Po njegovom mišljenju, Zapad mora da podstiče njihove pozive na dalju demokratizaciju i odgovorno upravljanje.

Podsetimo se kako je 2011. usred velikih demonstracija protiv lažiranih parlamentarnih izbora u Rusiji, Putin optužio tadašnju državnu sekretarku SAD Hilari Klinton da je dala „signal“ Rusima da protestuju.

Dok Putin sa strepnjom gleda na Ukrajince koji teže da žive u demokratiji, mi bi trebalo da ih vidimo kao vredne naše podrške.

Na kraju krajeva, pitanja sa kojima se trenutno suočavamo nisu samo u vezi sa strateškim prestrojavanjem Evrope, snagom transatlantskog saveza ili suprotstavljanjem ruskom avanturizmu. Reč je takođe o odbrani ideala koji je inspirisao Evropu i Sjedinjene Države poslednjih trideset godina: da ljudi širom cele Evrope mogu da žive u slobodi i mogu da donose sopstvene izbore o svojoj budućnosti bez da im te izbore nameću paranoični, ostareli autokrata u Kremlju.

Ovo bi trebalo da bude naša motivacija da stojimo čvrsto i ne odustajemo pred golom ruskom agresijom.