Foto: EPA-EFE/STRBrzi ukrajinski prodor i napredak kome su se mnogi nadali nije se dogodio. Medijsko izveštavanje je postalo sumornije poslednjih nedelja zbog fragmentarnih novinarskih izveštaja sa fronta i izveštaja obaveštajnih procena zapadnih analitičara.
Pokazalo se da je borba protiv Rusije krvava i spora — veoma težak posao. Ali, posmatrači bi trebalo da ublaže svoj pesimizam, ocenjuju Dejvid Petreus, penzionisani general američke armije i nekadašnji šef CIA, i Frederik V. Kagan, viši saradnik i direktor projekta kritičnih pretnji na „American Enterprise Institute“, u analizi za Vašington post.
Rat se, upućuju, ne odvija linearno. Odbrambeni igrači mogu dugo da se drže, a zatim se iznenada slome, dozvoljavajući napadaču da brzo napreduje pre nego što se odbrana učvrsti dalje.
Ukrajinci imaju za cilj da stvore upravo ovaj efekat — i postoji razlog da se misli da mogu. Ofanzivni napad Ukrajine je daleko od kraja. U stvari, još uvek je u ranoj fazi – samo 10 nedelja nakon što će verovatno trajati još najmanje četiri meseca.
Dubok prodor u modernu odbranu kakvu su Rusi uspostavili u južnoj Ukrajini je težak zadatak za svaku vojsku, navode Petreus i Kagan. Američka vojska je to uradila dva puta u modernom vremenu, oba puta u Iraku.
Godine 1991, nakon što je 39 dana gađala iračke snage iz vazduha, koalicija predvođena SAD od 650.000 vojnika prodrla je i zaobišla iračku odbranu, lomeći iračku vojsku za 100 sati. Godine 2003, manji broj snaga predvođenih SAD uništile su teško degradiranu iračku vojsku u roku od nekoliko nedelja.
Ukrajina nema nijednu od prednosti koje su SAD imale u tim operacijama. U oba slučaja u vezi sa Irakom, koalicione snage su imale koristi od prevlasti u vazduhu, dok ukrajinski avioni ne mogu da deluju preko ruskih linija i ne mogu da spreče ruske avione i helikoptere da gađaju njihove trupe koje napreduju.
Ukrajina je, naglašavaju, dobila premalo oklopnih sistema za probijanje.
Rusi su se takođe borili mnogo bolje od Iračana — i bolje nego što su mnogi analitičari očekivali s obzirom na do tada neimpresivan učinak Rusije u ratu. Ruske snage su pripremile opsežnu odbranu u dubini, koju čine široki, duboki pojasevi vešto postavljenih mina, protivtenkovski rovovi i druge prepreke.
Vojnici opremljeni dronovima usmeravaju značajnu artiljerijsku vatru na sve ukrajinske jedinice koje pokušaju da se probiju. U širem smislu, ruska vojska je usvojila elastičnu odbranu, u kojoj njene trupe u početku povlače nazad, a zatim idu u kontranapad kada ukrajinske snage pretrpe gubitke i počnu da se zamaraju.
Svi ovi faktori, ukazuju, čine ukrajinsku kontraofanzivu izuzetno teškom. Ali kao što je jedan od nas imao prilike da primeti tokom teških prvih meseci invazije u Iraku 2007, teško ne znači i beznadežno.
Ukrajinske snage napreduju u dve ključne oblasti — u centralnoj Zaporoškoj oblasti u blizini Robotina na putu za Tokmak i Melitopolj i u istočnoj Zaporoškoj oblasti južno od Velike Novosilke na liniji ka Berdjansku.
Čini se da su Ukrajinci probili barem najprednji pojas ruskih mina i odbrane u obe oblasti, a čini se da se njihovo napredovanje u oblasti Robotina ubrzava. Oni su takođe vratili neke značajne zemlje oko Bahmuta, koji je jedini grad koji je Rusija uspela da zauzme tokom svoje skupe ofanzive prošle zime.
Postepeni dobici Ukrajine deo su većeg napora koje je britanski načelnik štaba odbrane Toni Radakin nazvao „gladuj, istegni se i udari“. Ukrajinske snage protežu rusku odbranu napadajući na više tačaka duž fronta od 965 kilometara.
Oni takođe oduzimaju sredstva na teritoriji koju je okupirala Rusija, uklanjaju artiljerijske jedinice, štabove i rezervne snage, kao i gađaju ključna skladišta i rute snabdevanja kako bi Rusiji otežali održavanje odbrane.
Pojednostavljeno rečeno, Ukrajina vrši pritisak na svog protivnika dok se ne slomi, u kom trenutku će angažovati svoje rezerve i udariti. Ruske snage na frontu su verovatno umorne, ako ne i iscrpljene.
Neki su se branili barem od početka kontraofanzive 4. juna, a mnogi od njih su na mestu i mnogo duže od toga. Sveže jedinice nisu rotirane. Takođe je nejasno koliko su popunjene ruske sekundarne odbrambene linije, ali postoji dobar razlog za sumnju da ih Rusi drže veliki broj visokokvalitetnih vojnika.
Najvažnije, Rusiji nedostaju velike operativne rezerve. To je ono na šta Ukrajina računa i što može doneti relativno iznenadne i brze dobitke. Ako se to materijalizuje, panika među ruskim snagama mogla bi da umnoži mogućnosti Ukrajine da održi svoj zamah.
Teorija pobede nije garancija uspeha. Rusi su se jasno prilagodili realnosti ove faze rata, i dok se suočavaju sa ozbiljnim izazovima, bilo bi glupo otpisati ih.
Ali bilo bi isto tako glupo otpisati ovu „letnju“ kontraofanzivu — borbu koja će se verovatno nastaviti tokom jeseni i zime. Ukrajinci znaju da se bore za svoj opstanak, a potpuna mobilizacija zemlje u svim sektorima društva je svedočanstvo njihove volje i odlučnosti.
Za zapadne posmatrače, važno je da imaju na umu ovu veliku sliku kada prate napornu borbu Ukrajine. A kreatori politike ne bi trebalo da grče prste da kontraofanziva ne donosi brze dobitke. Ovo će biti dug rat i potrebna nam je Ukrajina da pobedi.
Ukrajini su potrebne sposobnosti za precizne udare dugog dometa, kao što je taktički raketni sistem američke vojske (ATACMS). Potrebna im je kasetna municija, više municije za održavanje ofanzive. I potrebna im je ubrzana isporuka F-16.
Istina, Ukrajini je ovo bilo potrebno i pre nekoliko meseci.
Sjedinjene Države su obezbedile oružje u iznosu od više od 44 milijarde dolara. Ali moramo učiniti više, i to sa većim osećajem hitnosti. Sada je vreme za akciju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
