Uloga šefa masonske lože u događajima koji su razorili politički sistem Italije

Prošle nedelje italijanska javnost bila je usmerena na dva tragična događaja iz prošlosti čija pozadina još uvek nisu rasvetljena.

Reč je o obaranju aviona kompanije Itavia 27. juna 1980. kada je stradala 81 osoba i podmetnutoj eksploziji na železničkoj stanici u Bolonji 2. avgusta, kada je poginulo 85 ljudi, a 200 povređeno.

Predsednik Italije Serđo Matarela po prvi put je učestvovao u komemoraciji u Bolonji i rekao da prava istina o ovim događajima ne sme da ostane skrivena.

Sve do sada italijanske i međunarodne institucije nisu razjasnile aktere i uzroke tih događaja, što samo još više podgreva sumnje u njihove uzroke i baca senku na dosadašnje istrage i presude, tim pre što su one obelodanile nesumnjivu povezanost tadašnjih vlasti, državnih vrhova, tajnih službi i tajnih organizacija s terorističkim aktima.

A u mnogim scenama ovih događaja, u pozadini pomalja se i jugoslovenska senka.

Period 1960-1980 bilo je vreme društvenih i političkih previranja u Italiji, poznatih kao „anni di piombo“, odnosno „godine vođstva“, nazvanih prema nemačkom filmu „Marijana i i Žilijen“ koji se bavi životom dvoje pripadnika nemačke terorističke grupe, „Frakcija Crvene armije“, a koji je u Italiji preveden kao „Anni di piombo“.

Te godine obeležava terorizam s leva i desna u kojem je izvedeno 12.000 napada koji su odneli stotine života na poprištu blokovskog sukoba.

Među njima, bilo je najpoznatije kidnapovanje i ubistvo premijera Alda Mora 1978. godine, sve do letnjih događaja 1980.

Prvo je 27. juna 1980. oboren avion kompanije Itavia na letu Bolonja-Palermo u kojem je stradao 81 putnik.

Za sada se kao nesumnjivo uzima da je on stradao u vazdušnoj bici na italijanskom nebu, ali ne zna se ko su sve bili njeni učesnici.

Najverodostojnijom verzijom se smatra da je putnički avion zamenjen za letilicu u kojoj je bio italijanski lider Moamer el Gadafi, a da su raketu ispalili „saveznički avioni“, kako je rekao bivši italijanski predsednik Luiđi Skalfaro, mada postoji i verzija da je bila reč o poteri za libijskim avionima MIG koji su leteli na remont u Jugoslaviju.

Gadafi je tada bio veliki problem za zapadne zemlje, u prvom redu za Francusku s kojom je vodio pravi rat u Sahelu.

Isto je bio za SAD, Veliku Britaniju i Sadatov Egipat. Za razliku od njih, imao je drugačije odnose sa Italijom.

Pukovnik je bio vlasnik 13 odsto FIAT-a i igrao je na dve karte nastojeći da ima bar jednog pouzdanog saveznika unutar NATO.

Tog dana, Gadafi se vraćao iz Bugarske koristeći civilni vazduhoplovni koridor, za koji su znali Francuzi i Amerikanci.

Posle Gadafijevog svrgavanja 2011. obelodanjena su dokumenta libijske vojne obaveštajne službe koja su tvrdila da su dva francuska borbena aviona napala i oborila italijanski putnički avion, verujući da se u njemu nalazio libijski predsednik, pukovnik Moamer el Gadafi.

Ta dokumenta nalaze se u posedu Hjuman rajts voča.

Francuski predsednik Oland tek je 2014. skinuo oznaku tajnosti sa ovih dokumenata, što je omogućilo saslušanje 14 lica za koja se sumnja da su umešani u obaranje aviona.

Dve godine kasnije, francuski TV kanal Plus prvi put je progovorio o francuskoj umešanosti i gomilama konstrukcija koje su bile lansirane tim povodom iz Pariza kako bi se prikrila istina.

Ona je ostala još uvek daleko, tim pre što u memoriji italijanskih radarskih stanica nedostaju ključna četiri minuta u kojima je stradao avion s putnicima.

Tadašnji američki ambasador u Rimu Ričard Gardner ovim događajima posvetio je potpuno neprimetne redove u svojoj autobiografskoj knjizi „Mission Italy“, tvrdeći da se uopšte ne seća da je tražio izveštaj da li je u to vreme bilo koji američki avion ili brod bio aktivan na tom području.

Samo mesec dana kasnije, druga tragedija zadesila je „crvenu Bolonju“, prosperitetno sedište regiona Emilija Romanja i snažno uporište Komunističke partije Italije.

U eksploziji bombe od 23 kilograma dinamita na glavnoj železničkoj stanici 2. avgusta, stradalo je 85 ljudi, a više od 200 je povređeno.

Ovo je bio najtragičniji teroristički napad u italijanskoj istoriji, sa najvećim brojem žrtava.

Italijanske vlade i zvaničnici policije eksploziju su prvo pripisali slučaju i mogućnoj eksploziji starog kotla.

Ubrzo je postalo očigledno da to nije nikakva komunistička zavera.

Umesto toga, sve češće bile su tvrdnje da je diverzija bila rezultat tajne sprege državnih zvaničnika, fašističkih terorista i agenata provokatora, aktera zloglasne „Strategia della tensione“, odnosno „strategije napetosti“ koja je primenjivana kako bi se onemogućilo učešće, tada popularnih komunista u italijanskoj vlasti ili formiranje komunističko-levičarske vlade.

Pošto je Italija bila jedna od najvažnijih članica NATO, za ovaj savez bilo je nezamislivo da u članstvu ima državu kojom vladaju komunisti, povezani s Moskvom.

U obnovljenoj potrazi za odgovorima, opet je lansirana verzija da su teroristički napadi bili osmišljeni i izvedeni kao deo NATO operacije „Gladio“ („Mač“) koja je pripremala gerilski otpor u zemljama NATO u slučaju sovjetskog napada.

Bivši komandant snaga NATO u severnoj Evropi, ser Entoni Hokli, izjavio je za Njujork tajms da je ideja potekla iz iskustva gerilskog rata iz Drugog svetskog rata.

„Setite se da je svako hvalio francuski, italijanski, jugoslovenski otpor“, rekao je britanski general.

Italijanski nedeljnik Espreso došao je u posed rukom pisanih beleški priznanica šefa masonske lože P2, Liča Đelija koje potvrđuju isplate učesnicima operacije u Bolonji.

Đeli, aristokrata koji je pored toga što je bio u centru najveće evropske političke zavere posle rata, poznat po tome što je našao 60 tona jugoslovenskog kraljevskog zlata u Crnoj Gori i prebacio ga u Italiju, u ovom slučaju podelio je milion dolara u gotovini između  20. i 30. jula 1980. a dodatnih četiri miliona 1. septembra te godine, kada su počela saslušanja u operaciji zataškavanja ovih događaja, a Espreso postavlja pitanje zašto se ovi papiri nikada nisu pojavili na suđenjima.

Ličo Đeli bio je u centru mreže od 900 ličnosti povezanih s ložom P2.

Suđenje koje je usledilo, dovelo je na kraju do kolapsa celokupnog italijanskog političkog sistema i nestanka do tada poznatih partija levice, desnice i centra.

Od tada Italijom dominira svojevrsni „bespartijski“ politički sistem, zasnovan na trenutnim udruživanjima i koalicijama, bez ikakve dublje prepoznatljivosti i političke istorije.