Umesto radosti, trauma za majke koje rađaju: Porođaj na severu Gaze

Kvari je bol raseljenosti majki koje moraju rađati dok nadleću borbeni avioni i nesigurnost koja čeka ove bebe u budućnosti.

Al Džazira je razgovarala s tri žene koje su utočište potražile u školi kojom upravlja UN u Džabaliji, na severu Gaze, o njihovim trudnoćama i porođajima, gubicima koje su pretrpele i pitala ih je jesu li se mogle radovati dolasku svoje dece na svet.

Aja

Aja Dib sedi u ćošku prostorije u školi kojom upravlja UN-ova Agencija za pomoć palestinskim izbeglicama (UNRWA). Govori tiho dok njena beba, Jara, spava pored nje. Prostor oko nje je uredan i čist, i Jara je dobro zbrinuta, brižljivo pokrivena roze dekicom u autosedalici u kojoj sada spava.

Popravljajući svoju široku haljinu (isdal), Aja nam je ispričala kako se plašila da će izgubiti Jaru pre nego što je rođena na Božić.

U sedmicama uoči porođaja, Aja, koja je već dugo raseljena iz svog doma u Bir an Nadži na severu Pojasa Gaze, prelazila je iz jednog nesigurnog skloništa u drugo, pokušavajući pobeći od izraelskih bombi.

„U ranim danima sukoba, preselili smo se u kuću muževog strica u Zavajdi zbog sigurnosnih razloga. Ali onda su gađali kuću pored naše i moj muž je poginuo u tom napadu“, priča ona.

Nakon tog, ova trudnica je povela svog dvogodišnjeg sina Mohameda nazad na sever da žive s njenom porodicom i nastavila se seliti s jednog na drugo mesto dok ona i njeni roditelji nisu završili u ovoj školi zajedno sa još hiljadama drugih raseljenih osoba.

„Bila sam tako depresivna tokom tih zadnjih meseci trudnoće. Trudnici u trećem tromesečju treba toliko tog, ali nije bilo dovoljno hrane ili čiste vode čak“, ispričala nam je s izrazom iscrpljenosti na licu dok je pokušavala suspregnuti emocije.

„Ali, najgore mi je bilo što sam izgubila muža i što nije mogao biti sa mnom tokom porođaja.“

Ajin porođaj počeo je na Badnje veče i nastavio se u toku noći dok je roditelji oko dva ujutro nisu odveli na kliniku u kampu i trčali posvuda pokušavajući pronaći babicu koja bi joj pomogla da se porodi.

Jara se rodila nedugo potom, oko pet ujutro, prema Ajinoj proceni – rođena je na podu klinike iza čaršafa raširenog u jednom uglu sobe, što je bila jedina privatnost koju joj je osoblje klinike moglo pružiti.

„Porađala sam se slušajući buku ratnih aviona koji su nadletali i granatiranja. Svi su bili u strahu“, priča Aja.

Jara nije dobila rodni list, a nije primila ni vakcine. Ni majci nije ukazana medicinska pomoć.

Na pitanje šta želi za svoju kćerku, Aja je odgovorila: „Dug život u miru bez rata. Toliko tog vidi od najranije dobi.“

Aja je jedna od više hiljada žena u Gazi koje su prisiljene porađati se i brinuti o svojim bebama dok traje izraelski rat kao osveta za Hamasove napade 7. oktobra.

Ovaj rat je uništio zdravstveni sistem u Gazi u vreme kada se svaki dan rodi 180 beba, prema brojkama UN-a. U periodu od 7. oktobra do 5. januara, Svetska zdravstvena organizacija je zabeležila 304 izraelska napada na zdravstvene ustanove u Gazi, u kojima je ubijeno više od 300 zdravstvenih radnika.

Ozbiljan manjak zdravstvenih radnika i babica, zajedno sa izraelskom opsadom Gaze, ugrožava živote brojnih trudnica i beba.

Rajeda

I Rajeda al Masri nosi isdal, široku haljinu koju nose žene u Gazi da bi sačuvale privatnost.

Sedi prekrštenih nogu na podu učionice u koju se sklonila, držeći bebu u uspravnom položaju, milujući je nježno dok žustro govori za Al Džaziru.

Rajeda je iz Beit Hanona i raseljena je u Džabaliju na samom početku rata.

„Zgrada u koju smo se sklonili je bombardovana i spasioci su me izvukli ispod ruševina, mene i starijeg sina, koji ima 14 meseci“, ispričala je objašnjavajući kako su došli u školu.

„Moat je rođen ovde u učionici pre otprilike dva meseca. Kada je porođaj počeo, pozvali smo hitnu ili nešto slično, ali nije bilo resursa. Niko nije došao pomoći.

„Bože dragi, kako je to težak porođaj bio. Ovde nema ništa što bi moglo biti od pomoći tokom porođaja. Nisam imala ni odeću za bebu. Morali su tražiti nešto da obučem Moatu.“

Rajeda je uspela nakon porođaja doći do bolnice Kamal Advan da pregledaju nju i Moata, ali nije bilo vakcina. I dalje je nevakcinisan.

„Rekli su mi da nema vakcina … ali, pogledajte gde se nalazimo. Beba boravi sa mnom u školi gde se šire razne bolesti. Trenutno ima neki problem s plućima. Teško diše, a ja mu ne mogu pomoći.“

„Ne jedem dovoljno da bih ga mogla dojiti. Neki ljudi su mi pomogli poklonivši mi određenu količinu zamenskog mleka.“

„Želim da moj sin živi, da je na sigurnom, da ima hranu, pelene čak. Ne želim da odraste željan raznih stvari.“

Um Rajed

Um Rajed takođe sedi i drži svog sina, umotanog u mekanu dekicu koji čvrsto spava, umiren možda majčinim glasom koja ga lagano ljulja dok ga drži.

Bolešljiv je otkako se rodio, kaže nam Um Rajed, širom otvorenih, ozbiljnih očiju, dok joj se na licu jasno vidi frustracija zato što ne može učiniti više za svoje dete.

„Dočekala sam puni termin ovde u školskom skloništu“, priča nam, „ali porođaj nije krenuo, verovatno zbog straha u kojem sam živela. Pešice sam išla do bolnice Kamal Advan na svakodnevne preglede. Tako sam radila tri dana – nije mi bilo jasno zašto ne kreće porođaj.“

Poput hiljada drugih majki u Gazi, kada je porođaj počeo, morala je roditi u primitivnim, nehigijenskim uslovima bez ikakvih sigurnosnih mera zato što je zdravstveni sistem u Gazi ostao bez svega.

„Kada je počeo porođaj, nisam znala trebam li se fokusirati na kontrakcije ili na zvuk aviona koji su nadletali. Trebam li se brinuti za bebu ili trebam strahovati od raznih napada koji se tada događaju?“

„Iako je tek rođen, naučio je prepoznati zvuk bombardovanja. Kad god se dešava bombardovanje ovde, on se uplaši. Mislim da ovako male bebe ne bi trebale poznavati opasnost na ovaj način.“

Izrael je 9. oktobra pojačao opsadu Gaze, uskrativši hranu, vodu i lekove njenom narodu. U Gazi živi milion dece, od kojih je otprilike trećina mlađa od pet godina.

Novorođenčad su najranjivija jer im majke ne dobijaju dovoljno kalorija da bi ih mogle dojiti, a zamenskog mleka nema dovoljno.

Na pitanje šta želi za svog dečaka, Um Rajed odgovara: „Vakcine“.

Dugoročno gledano, kaže da mu želi sve što bi svaka majka poželjela svom detetu, da odraste u zdravoj sredini, u miru, da mu ništa ne nedostaje i da ne nauči šta je rat tako rano.

Sve tri majke se slažu: ovo je stvarnost rata u kojem se rađaju hiljade beba i kojem se ne nazire kraj.

Iako žele najbolje za svoje bebe, strahuju šta bi im se moglo dogoditi ako Izrael nastavi napad na Gazu.