Čovek koji je preživeo holokaust i postao aktivista za mir Edi Džeku umro u 102. godini

Bio je zatvoren u četiri koncentraciona logora, predvodio je smelo bekstvo iz voza, pobegao iz marša smrti i preživeo u šumi. Posvetio je ostatak svog života zalažući se za mir i ljubaznost.

„Ne mrzim nikoga, mržnja je bolest koja može da uništi našeg neprijatelja ali će takođe uništiti vas“, rekao je on.

Džeku je prošle godine, povodom proslave svog 100. rođendana objavio memoare.

Nazvane „Najsrećniji čovek na svetu“ memoari govore o njegovoj izuzetnoj priči preživljavanja prožetoj porukama toleranicije i praštanja. Sa tom knjigom on je takođe postao jedan od najstarijih objavljenih pisaca na svetu.

„Živeo sam jedan vek i znam šta znači gledati zlu u lice. Video sam najgore u čovečanstvu, užase kampova smrti, nacističke napore da unište moj život i živote svih ljudi. Ali sad se smatram najsrećnijim čovekom na svetu,“ napisao je on.

Džeku je umro u domu za stare u Sidneju. Živeo je u Australiji od 1950-ih. Ostavio je iza sebe suprugu sa kojom je bio 75 godina u braku, Floru, sinove Majkla i Andrea, četvoro unučadi i petoro praunučadi.

Rođen kao Abraham Jakubovic u Lajpcigu u Nemačkoj 1920. Džeku je bio jedini jevrjski đak u svojoj školi, što po njegovim rečima nije bio problem dok Adolf Hitler nije došao na vlast.

Porodica ga je poslala u internat gde je koristio ime Valter Šlif, iz straha da bi drugi mogli da vide da je Jevrejin. Učio je mašinstvo i završio kao šegrt za proizvođača alata.

Ali kada se vratio kući 9. novembra 1938. da iznenadi roditelje na godišnjicu braka niko nije bio tamo.

To je bila Kristalna noć, kada su jevrejski domovi, radnje i sinangoge napadnute širom Nemačke i Austrije. Mnogi su ubijeni i desetine hiljada Jevreja prikupljeno je i poslato u koncentracione logore.

Njegova porodica se već sakrila, i 18-ogodišnjak je bio sam samo sa porodičnim psom Lulu. U pet ujutro nacistički vojnici su provalili vrata, on je u memoarima opisao da su ga brutalno tukli, terali ga da gleda dok su uništavali porodični dom i ubili psa Lulu.

Odveden je u Buhenvald koncentracioni logor, ali oslobođen pet meseci kasnije da radi u fabrici da pravi alate.

Opisao je kako ga je otac pokupio da ga odvede na novi posao ali kako su umesto toga pobegli do granice i bili prokrijumčareni u Belgiju. Uhvatila ih je belgijska policija i bili zatvoreni su ali ovog puta ne zato što su Jevreji nego kao nemačke izbeglice.

Posle 11 meseci on je izašao i otputovao u Francusku gde je posle izvesnog vremena uhapšen u Lionu i poslat u koncentracioni kamp Gurs. Sedam meseci kasnije Višijevska Francuska počela je da deportuje Jevreje i Džeku se našao na vozu na putu za Aušvic.

Ispričao je kako je pre ulaska na voz ukrao čekić i šrafciger i pitao mašinovođu koliko dugo do ulaska u Nemačku. Rečeno mu je devet sati i on je znao da ima toliko vremena da se izbavi posle čega nije bilo više nade za slobodom.

Skoro svo to vreme trebalo je da razglavi daske na dnu vagona, i kad je voz bio nekoliko kilometara od Strazbura Džejku i još osam zatvorenika su uspeli da se provuku ispod vagona i čekali da dovoljno uspori da se spuste i leže na pruzi.

Plan je uspeo, nisu primećeni i on je pobegao nazad u Belgiji gde je živeo tajno sa roditeljima i sestrom na tavanu.

U oktobru 1943. sa ostatkom porodice uhapšen je i poslat u Aušvic „moj pakao na zemlji“, kako ga je opisao.

Njegova majka, 43, i otac, 50 ubijeni su u gasnoj komori. On je pošteđen zbog svoje veštine sa alatima.

Prošao je marševe smrti kada je kamp evakuisan kada su se približile sovjetske snage 1945.