UN zanemarivale nasilje nad Rohinđama

Jedan bivši zvaničnik Ujedinjenih nacija rekao je da je šef UN u Mjanmaru pokušao da spreči aktiviste za ljudska prava da posete područja u kojima žive Rohinđe. Više od 500.000 njih je pobeglo pred najezdom vojske, a mnogi od njih su trenutno smešteni u kampovima u Bangladešu.

UN u Mjanmaru tvrde da to što Bi-Bi-Si piše nije tačno. Pošto su Rohinđa muslimani počeli da beže ka Bangladešu, UN su prve priskočile u pomoć i na sve načine osuđivale vlasti. Međutim, izvori unutar UN i humanitarne zajednice, kako u Mjanmaru tako i šire, su ovom medijskom servisu rekli da je, tokom četiri godine pre nego što je došlo do trenutne krize, šefica UNCT, Kanađanka Renata Lok-Desalien, navodno pokušala da spreči aktiviste za ljudska prava da putuju u oblasti u kojima žive Rohinđe, da obustavi bilo kakvu javnu raspravu o ovom pitanju, kao i da je uklonila osoblje koje je probalo da upozori da je moguće da će doći do etničkog čišćenja.

Karolina Vendenabele, koja je radila u humanitarnoj zajednici u Mjanmaru, a takođe i u Ruandi – pred genocid krajem 1993. i početkom 1994, tvrdi da je primetila „zabrinjavajuće sličnosti“. „Bila sam sa grupom iseljenika i poslovnih ljudi iz Burme i razgovarala sa njima o Rohinđama kada sam čula da jedan od njih kaže da ih sve treba pobiti kao da su psi. Za mene, ovaj nivo dehumanizacije ljudi je znak da se društvo nalazi na takvom stupnju da je ovakva izjava sasvim normalna“, kaže Vendenabele. Ona je radila u konfliktnim oblastima kao što su Avganistan, Pakistan, Šri Lanka, Ruanda i Nepal, a od 2013. do 2015. je imala ključnu ulogu u UNCT u Mjanmaru. Bila je šef kancelarije kao koordinator, što joj je omogućilo da izbliza prati kako su se UN borile sa odlukom oko toga kako da odgovori na sve zategnutiju situaciju u državi Rahin.

Tokom 2012. sukobi između Rohinđa muslimana, koji su manjinski narod bez države, i budista koji čine većinu stanovništva u državi Rahin, doveli su do toga da preko 100 Rohinđa izgubi život, a više od 100.000 pobegne u kampove u blizini glavnog grada Sitve. Od tada, oni su u više navrata bežali, a prošle godine je došlo do pojave militantne grupe Rohinđa. Pokušaji da se Rohinđama dostavi humanitarna pomoć dodatno su otežani zbog toga što budisti u Rahinu blokiraju konvoje, a ponekad čak i napadaju vozila.

To predstavlja veoma složen problem za UN i humanitarne agencije, kojima je potrebna saradnja vlade i budističke zajednice da bi obezbedili osnovnu pomoć za Rohinđe, pogotovo što su svesni da bi već sam razgovor o ljudskim pravima Rohinđa i o činjenici da oni nemaju državu uznemirio mnoge budiste. Zbog toga je odlučeno da se pažnja usmeri na dugoročnu strategiju. Za UN i međunarodnu zajednicu glavni prioritet je bio dugoročni razvoj u državi Rahin, u nadi da će poboljšanje životnih uslova i standarda na kraju dovesti do toga da se smanji zategnutost između Rohinđa i budista. Kako piše Bi-Bi-Si, to je za osoblje UN značilo da je javni razgovor o Rohinđama postao skoro tabu.

Više izvora u humanitarnoj zajednici Mjanmara reklo je Bi-Bi-Siju da je pokretanje bilo kakvog pitanja o tome da vlasti treba da poštuju prava Rohinđa postalo skoro nemoguće na sastancima UN u Mjanmaru. Karolina Vendenabele kaže da je veoma brzo svima postalo jasno da razgovor o ovim problemima ili pokušaj da se upozori na moguće etničko čišćenje na sastancima UN nije prihvatljiv. „Ukoliko bi ste pokrenuli ta pitanja, to bi imalo posledice. I to negativne posledice, što znači da više nećete biti pozivani na sastanke i da vam neće biti odobrena putovanja. Neki su zbog toga ponižavani na sastancima, a neki su čak uklonjeni sa svojih radnih mesta, tako da je postignuta atmosfera u kojoj razgovor o ovim pitanjima jednostavno nije moguć“, kaže Vendenabele.

"Bengalci"

Mnoga saopštenja za javnost UN o državi Rahin su u potpunosti izbegavala reč Rohinđa. Vlada u Mjanmaru nikada ih tako i ne naziva niti ih priznaje kao posebnu grupu, već ih umesto toga naziva „Bengalcima“. Dugi niz godina većina osoblja UN nije htela zvanično za novinare da govori o Rohinđama, a sada je istragom o radu UN u Mjanmaru otkriveno da se čak ni iza zatvorenih vrata ne razgovara o problemima ovih ljudi.