Uobličavanje Evropske unije

Ipak, Bregzit ne mora nužno da dovede do kraha Unije, već bi, umesto takvog scenarija, trebalo da posluži kao „poziv za buđenje“, odnosno da podstakne na rešavanje problema. Pojedini evropski lideri nastoje da ubrzaju navedeni proces, tako što apeluju na članice EU da „uobliče Uniju“. U tom kontekstu, tvrde da je sada lakše sprovesti dodatnu integraciju, s obzirom na to da među preostalim članicama EU ne postoje krupnije razlike, a zatim postići saglasnost o koracima kojima bi se Britanija, možda, usprotivila. Među takvim merama nalazi se i bankarska unija, tema o kojoj se neprestano govori otkako je počela kriza u evrozoni. Mada je u navedenom domenu već ostvaren značajan napredak, integracija evropskih banaka jeste proces kojem se ne nazire kraj. Između ostalog, nedovršen posao odnosi se na uspostavljanje sistema osiguranja depozita.

Drugi potencijalni korak, motivisan dubokom asimetrijom između ekonomskih rezultata koje su, u vreme krize, ostvarivale države evrozone, podrazumevao bi osmišljavanje zajedničkih principa za zaštitu radnika koji ostanu bez posla, što bi uključivalo davanje periodičnih nadoknada, finansiranih iz budžeta EU. Najzad, kao posledica izbegličke krize pokrenuta je diskusija o uspostavljanju zajedničke sheme za osnaženje spoljnih granica Unije, uključujući raspoređivanja tražilaca azila među članicama EU i obezbeđivanje novca za njihovu integraciju. O svim navedenim i mnogim drugim zamislima se naširoko raspravlja, ali nisu zabeleženi veći pomaci, pa se ispostavilo da je daleko od toga da je Velika Britanija jedina koja je pokazivala politički otpor dubljoj integraciji.

Protivljenje integraciji izazvano je različitim razlozima, od kojih se većina odnosi na to koja bi država mogla da dobije veće povlastice od ostalih. U pojedinim slučajevima, usvajanje neke mere može da znači veću dugoročnu dobit za sve, ali nosi značajne troškove za određene zemlje. U vreme kada se pojedine važne članice Unije pripremaju za izbore i kada su u usponu „nekonvencionalni političari“, mnogi lideri ne žele da rizikuju da izgube svoj „politički kapital“ sprovodeći takve reforme. Moguće je da bi politički otpor bio slomljen ako se, naprosto, predlozi predoče u paketu. Uzmimo za primer napore koji se preduzimaju da bi se prevazišla izbeglička kriza. Kada je postalo jasno da pojedine zemlje, naročito one u centralnoj Evropi, nisu spremne da prihvate zajedničke kvote za raspoređivanje izbeglica, predloženo je da tražiocima azila bude omogućeno da biraju gde žele da borave, a troškovi bi bili pokriveni iz budžeta EU, uz moguće štampanje novih „sigurnih obveznica“.

Ali, navedena ideja takođe može da naiđe na otpor, pa treba razmišljati o primeni druge mere, što bi značilo transfer u manje razvijene države, koje bi tako uspele da dobiju više sredstava iz fondova Unije, kao i osmišljavanje delotvorne politike prema izbeglicama. Na taj način zemlje s visokom stopom nezaposlenosti bi u kratkom roku mogle da unaprede ekonomski učinak. Ipak, paket reformi ne odnosi se samo na cifre, već, preciznije rečeno, na zaštitu Evropske unije, izgradnjom održivijih institucija. Ako EU želi da ostane „svetionik“ otvorenosti i liberalne demokratije, mora da krene u pravcu dalje integracije, trasirajući stazu koja će svim državama članicama doneti korist.

Autor je glavni ekonomista u Evropskoj banci za obnovu i razvoj