Uoči američkih izbora: Igra emocija, ko god da pobedi, podele će biti dublje

Dr Mladen Lišanin, istraživač saradnik na Insitutu za političke studije smatra da je neizvesnost rezultata američkih izbora načelno dobra.

„Iz mnogo razloga ne bi bilo dobro da se pobednik unapred zna, naročito u jednoj demokratskoj državi i u tom smislu taj aspekt cele priče možemo da pozdravimo. Istovremeno, to je izraz zaista dubokih podela u Americi, koje nisu samo političke nego društvene, socijalne i kulturne. Amerika se svakako neće ujediniti nakon izbora, nego će podele opstati, neke biti i produbljene u narednom periodu kogod da pobedi“, kazao je Lišanin u Global Fokusu.

Docent na Fakultetu bezbednosti dr Mihajlo Kopanja ističe da globalna bezbednost nikako ne voli neizvesnos, prenosi N1.

„Neizvesnost je jedna od osnovnih komponenti rizika. Iz tog razloga, ovi izbori su posebno problematični, jer je Amerika i dalje je najmoćniji igrač i najveći pokretač globalne politike. Kada imamo kandidate sa različitim vizijama šta Amerika treba da radi u svetu – Donalda Trampa koji poziva na veću uzdržanost Amerike i Kamalu Haris, na neki način spremnu da bude angažovana i ostane tu gde jeste – to su ozbiljne razlike koje se odražavaju, pre svega na saveznike. Ovo bacanje novčića stvara veliku nesigurnost i ozbiljnu anksioznost među brojnim američkim saveznicima u svetu“, kazao je Kopanja.

Može li se ponoviti 6. januar?

Lišanin podseća da će se u danima koji dolaze brojati glasački listići jer države imaju različite sisteme brojanja.

„Postoji svakako potencijal za neku vrstu, ako ne sukoba, onda masovnog izražavanja nezadovoljstva strane koja će biti poražena. Ono što je opasnije, postoji dugoročni potencijal za šire društvene rascepe i sukobe koji opterećuju javni život u Americi. Mediji imaju u tome svoju ulogu, oni s jedne strane generišu podele zato što je to ono što njihovi konzumenti traže, a sa druge strane su i izraz podela koje već postoje generacijama. Danas su to CNN i Fox koje su epitomi dva duboko podeljena politička pola u Americi i to su stvari iz kojih je gotovo nemoguće izaći. Ni tu ne vidim potencijal za suštinsku promenu nabolje jer ne vidim interes kod većine aktera da do takve promene i dođe“, kazao je on.

Kopanja je saglasan.

„Pre 24 godine kad su bili izbori, margina kojom je Buš Mlađi dobio Ala Gora bilo je 537 glasova na Floridi. Oni su to rešili sudski i svi su to prihvatili. Četvrt veka kasnije vidimo trend pogoršanja koji ide dalje i dalje. Ali mi moramo razumeti samo jednu stvar – ljudi vole podele. Mi volimo da se delimo u timove. To je čak i Hantington lepo rekao – ‘mi znamo šta smo, onda kad znamo šta nismo i vrlo često protiv koga smo’. Ljudi vole da se skupljaju u klanove i onda kada imamo kandidata koji umesto da se vode onim demokratskim idealima racija, gde će zapravo oni verom, ubeđivanjem, svim onim najlepšim simbolima prosvetiteljstva zapravo ubediti ljude da glasaju, spuštaju se na nivo onoga što vidimo u rijalitiju. To je moment za koji je Tramp najodgovorniji, jer je dobio izbore 2016. na emociju. Na emociju i na jedan vrlo prost, gotovo svađalački, uvredljiv način komunikacije“, kazao je on.

Očekivao je, kaže, da se demokrate, a naročito Bajden ne spuštaju na taj nivo.

„Onda se desio onaj gaf sa nazivanjem Trampovih pristalica smećem, što zaista nije priličilo. Ovo je klasična igra emocija, gde Tramp igra na kartu poniženja. ‘Amerika, koja je bila najveća, najmoćnija država sveta, više nije’, dok Kamala Haris igra na osećaj ugroženosti – ‘ako se pojavi Tramp, moje biračko telo će izgubiti svoja prava i vi ćete svi biti ugroženi’. To je igra emocija. Videćemo vrlo brzo koje su emocije odigrane bolje u američkim izborima“, kazao je.

Da li je svet spreman za oba scenarija?

Na pitanje da li su svetski lideri spremni na oba rezultata izbora, Lišanin odgovara da su Turska, neke države Bliskog istoka ili Kina sigurno spremni, ali da u EU to zavisi od države do dražve.

„Tokom prethodnih desetak godina, u najmanju ruku od Bregzita, oni nisu spremni ni na mnogo manje izazove nego što je nepredvidivi stanar Bele kuće. Pri tom, kad kažem nepredvidivi stanar, mislim na Trampa tu najviše, ali nisam siguran da u ovom trenutku najbolje znamo i kako bi tačno izgledala spoljna politika Kamale Haris“, kazao je.

Dodaje da neizvesnost ovih izbora nadalje sprečava dubinski dijalog koji već odavno kasni u budućim strateškim pravcima razvoja Evropske unije.

Problemi su brojni i, dodaje Lišanin, jedan mandat budućeg američkog predsednika, kog god on bio, neće biti dovoljan da se oni reše.

„Zaista sam ubeđen da pre inauguracije budućeg predsednika ili predsednice nećemo zapravo moći merodavno da ocenjujemo odgovore koje će iz ostatka sveta doći u odnosu na ishod američkih izbora“, kazao je.

Šta za bezbednost Evrope znače Tramp ili Kamala?

Kopanja dodaje da nije baš da Tramp hoće da povuče Ameriku iz NATO.

„Ono što Tramp hoće je da ostatak članica NATO preuzme odgovornost za bezbednost. Neće da Amerika bude jedini garant, jedini nosilac bezbednosti, što je od početka Hladnog rata bio slučaj. Nisam primetio da je Tramp a priori rekao ‘mi se povlačimo iz NATO’, već da hoće preraspodelu, da ‘ćete vi biti nosioci svoje bezbednosti, da mi možemo da se fokusiramo na nešto drugo’“, kazao je on.

Upitan da li se Evropa sada malo više brije za svoju bezbednost, odgovara – kako ko.

„Evropa je unutra vrlo razjedinjena. Ako pitamo Makrona, on i Francuska generalno još uvek zagovaraju ideju veće strateške autonomije, većeg oslanjanja Evrope, predvođenja Francuskom, na sebe. Postoje pokušaji da se razvije evropska vojna industrija, borbene grupe, iako su prethodno ti pokušaju propali. Evropa pokušava, hoće, ali ne ide joj“, rekao je on i dodao da to Evropu najviše plaši u kontekstu bezbednosti – šta će biti ako ne budu mogli da se oslone na Ameriku.

Razjedinjena Amerika

Komentarišući američki bezbednosni establišment, Lišanin kaže da postoji nešto problematično u promišljanju nacionalne bezbednosti u Americi danas.

„Amerika ima pitanja sa kojima se suočava, koja su vezana za savremenu situaciju u svetu. U Hladnom ratu su postojale dve super sile, struktura sistema je bila bipolarna i bilo je relativno lako ujediniti snage protiv tog jednog protivnika na koga je trebalo fokusirati gotovo sve sopstvene kapacitete. Današnji izazovi su prvo brojni i drugo geografski disperzivni, a treće, narasta svest u tome da Amerika zapravo ni ne mora sa svima njima da se suočava. Dakle, jedan dobar deo establišmenta unutar Sjedinjenih Američkih Država već dolazi na tu liniju da Amerika možda i ne mora nužno da bude toliko prisutna niti na Bliskom istoku, niti u krajnjoj liniji na evropskom prostoru. Neki od njih u tom smislu zagovaraju okretanje Kini kao glavnom izazovu, neki zagovaraju čak i napuštanje i tog fronta, dakle, Indo-pacifičkog i okretanje sebi u izvesnom smislu i svojoj hemisferi, kao što je to bilo tokom velikog dela 19. veka“, objašnjava Lišanin.

Treba vreme da se u SAD pitanje nacionalne bezbenosti promeni

Upitan da li bi pojedini lideri mogli da reaguju tako da iskoriste situaciju, Kopanja kaže da je od početka mislio da je rat u Ukrajini bio rat koji je iko želeo.

„Mislim da je to zapravo serija nasumičnih poteza koji su nenamerno eskalirali. I kada imate igrača poput Trampa, koji se ne drži jasne i koncizne politike, ali s jedne strane zagovara da se Amerika malo više uzdrži, a sa druge vrlo agresivnu politiku prema Kini, imate dve vrlo izuzetne krajnosti. Mi tu imamo problem što nam frikcije skaču neverovatno, otvarajući mogućnost za eskalaciju. Kada su vam u igri nuklearne sile, nenamerna eskalacija nuklearnog tipa znači armagedon“, kaže on.

Zbog toga postoji jedna druga vrsta bojazni od Trampa i njegove politike, dodaje.

„To je da li će Amerika ostaviti saveznike na cedilu, a s druge strane da će u seriji tih naizgled impulsivnih poteza doći do tako nečega. Međutim, ja sam tu ipak malo umereniji jer sistem američke nacionalne bezbednosti je jedan tanker. Tanker ne može tek tako da uradi polukružno. Treba vreme. I u tom vremenu kakva god promena velike strategije Amerike je vrlo spor proces, vrlo naporan, vrlo težak. To znači da ni Tramp nije uspeo tako lako da uradi sve što želi za vreme prvog mandata. Problem je što je Tramp preskočio sve diplomatske aparate koji su se gradili vekovima i prešao na Tviter diplomatiju, koja je onda stvarala bukvalno krize kao pad berze“, kazao je on.

Fijasko u Mičigenu pred američkim muslimanima

Lišanin navodi da Amerikance, kada biraju, manje interesuje spoljna politika.

„Imigracija i ekonomija će biti najvažnije teme, ali mi se čini da će u nekim državama, gde je demografija takva, poput Mičigena, biti prilike da pitanje sukoba između Izraela i Hamasa i svega što Izrael čini i stanovništvu koje nije ni na koji način povezano sa Hamasom, neobično uticati na ishod izbora. Čini mi se da ni jedna ni druga kampanja, a posebno kampanja Kamale Haris, nisu uspele da nađu odgovore na ovaj izazov u pravoj meri. Prethodne nedelje je njena kampanja pokušala na izvestan način da se obrati muslimanskoj zajednici u Sjedinjenim Državama, konkretno u Mičigenu. Tamo je bio Bil Klinton da u ime njene kampanje govori. Taj nastup je bio potpuni fijasko jer se sve vreme Klinton objašnjavao američkim muslimanima kako je Hamas kriv za sve što se dešava trenutno u Palestini“, kazao je on.

On dodaje da nije tajna da su proizraelske grupe vrlo moćne u američkom političkom sistemu.

„Svaka kampanja, pogotovo onda kada su izbori, ali i tokom celog mandata, mora da bude vrlo oprezna u načinu na koji se ophodi prema Izraelu. Nesumljivo da bi odnos prema Netanjahuu bio u izvesnom smislu drugačiji da nisu drugačiji, ali ne mislim da bi postojali brojni instrumenti na koje bi američka administracija mogla da efektivno utiče na Izrael ili na Netanjahuovu vladu, da se ponaša radikalno drugačije“, kazao je.

Kamala ili Tramp kao vrhovni komandanti

Uvek se zapitajte da li hoćete da jedna od te dve osobe drži dugme na nuklearnom okidaču, opisuje Kopanja, na podsetnik da će ili Harisova ili Tramp postati vrhovni komandanti najmoćnije zemlje.

„Ali, s druge strane, ponovio bih da koliko god je važna uloga pojedinca, mašina koja treba to sprovede u delo, može da zakoči, da uspori i da na neki način onemogući da se neki apokaliptični scenario zaista dogodi. Kada pogledamo Trampa, on je povlačio zaista čudne poteze. I ako se vratimo na Bliski istok, jedan od najvećih pozitivnih mirovnih događaja, još od Kemp Dejvid i Kartera, jeste zapravo urađen za vreme njegove administracije. On je izašao iz tih okvira da je impulsivan i konfliktan, jer je iz sebičnih biznis interesa (nemojte misliti da je želeo mir u svetu) doprineo nečemu što su događaji od 7. oktobra prošle godine zaista pokvarili“, kazao je Kopanja.

Što se tiče Kamale Harris, njegov dojam je da bi hipotetički ona i mogla da bude jedan racionalan, staložen vođa.

„To sam imao kroz celu kampanju, ali upravo gafovi koji su bili u poslednjih nedelju, dve, zaista pokazali jedan nedostatak fokusa i koncentracije, pogotovo u prelomnim momentima. I sad, generalno govoreći, ako uzmemo 90 odsto država sveta, ne može toliki stepen štete da se nanese ako imamo jednog, po znacima navoda, ‘ludaka na okidaču’, jer nema pištolj već atomsku bombu. Problem je kada dođe na čelo tako velike države i kada nema institucionalnih mehanizama koji mogu na neki način da zaustave“, istakao je on.