„Upucao bih ga sopstvenim rukama“: Kako su najbolji detektivi SSSR-a lovili poslednju bandu Staljinove ere

Jednu od njih predvodio je Ivan Mitin iz Krasnogorska koji je okupio bandu koja je početkom 1950-ih držala čitavu u strahu čitavu Moskvu i okolinu. Ove kriminalce, poznate po surovosti, lovili su najbolji detektivi Sovjetskog Saveza.

„Policijski komesar trećeg ranga Aleksandar Ovčinikov je nadgledao sve istrage u slučaju Mitinove bande. On je izneo teoriju da u zločine mogu biti umešani ljudi koji naizgled poštuju zakon. Upravo se ova teorija na kraju pokazala odlučujućom u istrazi ”, kaže za ruski portal Lenta pukovnik u penziji Aleksandar Tarasov.

Prvo, policajci su tokom istrage počeli da traže razbojnike preko svojih doušnika u podzemlju Moskovske oblasti. Među prvim osumnjičenima bili su ostaci bande „lopova po zakonu“ (specijalna titula koja se dodeljuje lopovima koji kradu po posebnim pravilima) Pavela Andrejeva, koji je u to vreme već služio zatvorsku kaznu.

Međutim, Andrejev je kategorički negirao umešanost članova svoje bande u krvave pljačke koje su potresale Moskvu.

Svi svedoci krvavih zločina ispričali su detektivima da je bandite vodio visoki momak u smeđem kožnom kaputu – to je bio sam Ivan Mitin. Na jednom rukavu tog kaputa bila je uredna trouglasta zakrpa na kojoj je ranije bio otkinut komad kože.

Najčešće je kolovođu pratio niski saučesnik obučen u postavljenu jaknu – Vjačeslav Lukin – po pravilu je on vadio kožnu torbu u koju je stavljao novac iz kase. Međutim, ovi tragovi nisu pomogli policiji da pronađe bandite.

U međuvremenu zločin se ponovo desio – 30. oktobra 1951. izvršena je pljačka u jednoj prodavnici u Sokolničeskoj ulici. Nekoliko nedelja nakon toga, proučavajući posetioce bifea na stanici Udelnaja u Ramenkiju, policija je primetila troje mladih ljudi.

Slutnja policajaca nije bila uzaludna – to jeste bio Mitin u društvu druga dva saučesnika – saučesnika Ivana Agejeva i Aleksandra Averčenkova. Slučajno su završili na stanici, prvo su otišli ​ kod Ivanovog oca, i pošto ga nisu našli, vratili su se nazad i odlučili da siđu i popiju pivo.

Banditi su primetili i policajce, ali bez obzira na to ponašali su se prilično bahato i drsko, jer su smatrali da će patrola teško otvoriti vatru u gužvi.

Od jurišnika do studenata

Ispostavilo se da su razbojnici bili u pravu: Primetivši TT pištolj u Mitinovom džepu, policajci nisu smeli da pucaju u masu i čekali su da osumnjičeni izađu na ulicu. Međutim, sreća je tog dana ponovo bila na strani razbojnika – neočekivano za policajce, oni su iskočili na peron, skočili na železničke šine i pojurili ka šumi.

Patrola je otvorila vatru sa namerom da ih ubije, ali nisu uspeli nikoga da pogode, i zločinci su uspeli da pobegnu. Pre nego što se izgubio u šumi, Mitin je ispalio nekoliko hitaca na policajce i takođe promašio.

Nakon ovog incidenta, Ivan Agejev je odlučio da prestane sa razbojništvom, oprostio se od Mitina i otišao je u grad Nikolajev gde je 1952. godine upisao školu za mornaričku avijaciju.

Agejevljevo mesto u bandi zauzeo je Mitinov prijatelj Vasilij Nikolajev, rodom iz sela Stalinskaja, koji je odslužio kaznu zbog huliganstva i vratio se u Krasnogorsk 1951. godine. Međutim, nije se dugo zadržao u bandi. Pošto nije uspeo da se prijavi u gradu, u leto 1952. Nikolajev je osuđen za kršenje pasoškog režima. Ipak, banditi nisu napustili svog bivšeg saučesnika, otišli ​​su u logor Murmansk gde je bio zatvoren i redovno mu davali novčanu pomoć.

Nova serija pjački u leto 1952.

A 1952. Vjačeslav Lukin je takođe razmišljao o visokom obrazovanju. Upisao jeMoskovski institut za vazduhoplovstvo, ali je, za razliku od Agejeva, odlučio da ne napusti bandu i kombinovao je pljačku sa učenjem.

Nova serija pljački Mitinove bande počela je u avgustu 1952. godine, kada su njegovi poslušnici ukrali četiri hiljade rubalja iz prodavnice čaja na stanici Snegiri u Moskovskoj oblasti. Žrtva napada bio je čuvar, po imenu Krajev – izleteo je iz jedne prostorije sa pištoljem i odmah je ubijen.

U septembru je smrt od ruke razbojnika čekala i dvojicu posetilaca prodavnice na platformi jedne železničke stanice. Upavši u paviljon, Mitin, Averčenkov i Lukin uperili su oružje u prodavačicu i, otevši joj torbu iz ruku, počeli da u nju trpaju novac iz kase.

Dvojica posetilaca pritrčala su da pomognu ženi, ali je jedan od njih smrtno ranjen čim je ustao od stola, a njegov prijatelj je upucan u glavu čim je pritrčao Mitinu.

Poslednja turneja

Istrčavši na peron, banditi su uskočili u voz koji je polazio u i odvezli se do sledeće stanice. Tamo su razbojnici strpali gotovinu u džepove i torbu bacili u reku.

Mitin i njegovi saučesnici krenuli su u novi posao u krugu Botaničke bašte 1. novembra 1952.

Upadajući u prodavnicu u Listveničkoj aleji, razbojnici su, kao i obično, naredili svim posetiocima da legnu na pod. Međutim, banditi nisu uplašili prodavačicu, ona je odbila da im da pazar, a Mitin joj je pucao u rame. Izvukavši 24 hiljade rubalja iz kase, jurišnici su pobegli.

Otprilike pola sata kasnije, na Susokolovskom autoputu, sreli su mlađeg poručnika Groševa, okružnog policajca iz 111. policijske uprave. Na molbu da pokaže dokumenta, Mitin je odgovorio hicem koji je bio koban za policajca.

U januaru 1953. banda je izvršila jednu od svojih poslednjih pljački. Razbojnici su izabrali dan kada je jedan fudbalski klub stigao na gostovanje u mali grad kod Moskve, ali su umesto na stadion otišli ​​u štedionicu. Upadnuvši u prostoriju, podupreli su vrata obližnjim livenim radijatorom i naredili svima da legnu na pod. Ali, banditi nisu primetili da je blagajnik uspeo da pritisne dugme za paniku.

Signal koji je primila policija odlučio je da proveri dežurni službenik, pozvao je broj štedionice, i čuo muški glas na drugom kraju. Na pitanje da li je to štedionica, stranac je odgovorio: „Ne, stadion!“ – i spustio slušalicu.

Kada je policija stigla na mesto pljačke, razbojnici su već pobegli, ukravši 30.000 rubalja.

Nakon pregleda prostorija, detektivi su pronašli okvir od  tetejca – kako se kasnije ispostavilo, ispao je iz pištolja u trenutku kada je Mitin udario blagajnika koji je počeo da galami. Osim toga, na podu su ostavljene galoše koje je iz nekog razloga bacio jedan od razbojnika. Nakon pregleda cipela, stručnjaci su utvrdili da su galoše nosili na čizmama veličine 39.

Đon čizme je imao reljefnu šaru u obliku riblje kosti. Nakon što je saslušao priču dežurnog službenika koji je pozvao štedionicu, Vladimir Arapov je skrenuo pažnju na odgovor zločinca, u kojem je pomenuo stadion.

Detektiv je sugerisao da bi razbojnici mogli biti sportisti. Nakon što je sastavio mapu pljački, Arapov je primetio da su svi izvedeni nedaleko od sportskih objekata. Još jedna pravilnost mu je skrenula pažnju: banditi su delovali u Moskvi i okolini Krasnogorska, ali nikada nisu napali u samom Krasnogorsku. Stoga su istražitelji sugerisali da pljačkaši najverovatnije žive u Krasnogorsku i da se plaše pljačke tamo gde ih je lako identifikovati. I ovoga puta, njihovi instinkti nisu razočarali.

Fatalno bure piva

Ubrzo su Mitin i njegovi banditi napravili fatalnu grešku – u februaru 1953. godine, u blizini Doma kulture u Krasnogorsku, razbojnici su ukrali bure piva i popili ga tik pored mesta krađe. Kada je ogorčena prodavačica pozvala okružnog policajca na lice mesta, on je odmah zatražio dokumenta od kradljivaca i sastavio protokol.

Lopovi su se izvinili zbog incidenta i vratili novac u vrednosti čitavog bureta. Kada su rukovodioci operativnih grupa saznali za incident, odmah su imali pitanje: zašto obični studenti i vredni radnici tako lako rasipaju novac? Operativci su postavili prismotru ljubiteljima piva i saznali da se oni često okupljaju na stadionu Krasnogorsk.

„Kako bi se uverili da su ovi ljudi traženi kriminalci, odlučeno je da se izvrši tajna identifikacija na ovom stadionu. Jedne večeri, policajci su, zajedno sa svedocima, stigli tamo i, izgubljeni u gomili, odveli ih do trojice osumnjičenih. Očevici su jednoglasno rekli da su to bili zločinci“, kaže pukovnik u penziji Aleksandar Tarasov.

Prilikom pretresa stanova članova bande operativci su pronašli desetine hiljada rubalja, koje su kriminalci držali u ormarima, noćnim ormarićima i ispod kreveta, piše ruski portal Lenta.

15 godina zatvora zbog jedne pljačke

Hapšenje jednog od članova Mitinove bande, Nikolaja Grigorijeva, koji je učestvovao jedino u pljački na prodavnicu u prestoničkom okrugu Timirjazevski, bio je pravi šok za njegovu suprugu i ćerku. Grigorijev je dobio 15 godina zatvora, ali je odslužio samo 11 godina i pušten je na uslovnu slobodu zbog primerenog vladanja. U zoni u Permskoj oblasti, marljivo je radio kao kovač i druge zatvorenike podučavao veštinama.

Drugi razbojnik, Boris Korovin pre hapšenja je takođe uspeo da zasnuje porodicu, on je, kao i Grigorijev, učestvovao u samo jednoj pljački i nakon što je odslužio 10 godina od 15 na koliko je osuđen, takođe je pušten na uslovnu slobodu.

Novac za zatvorenika

Ni Vasilij Nikolaenko, koji je već služio kaznu zbog kršenja pasoškog režima, nije izbegao odgovornost. Detektivi su imali čvrste dokaze o njegovoj umešanosti u pljačke: policajci su saznali da će Vjačeslav Lukin u društvu svog prijatelja, hokejaša Bazaeva, otići u Murmansk. Sa osumnjičenima je u kupeu bio operativac prerušen u običnog putnika.

„Iskoristivši trenutak kada su Lukin i Bazaev izašli u restoran, operativac je otvorio kofer i pronašao 20.000 rubalja u bankarskoj ambalaži. Nakon provere brojeva novčanica, ispostavilo se da je reč o novcu od pljačke štedionice. Operativka je tražila dalja uputstva. Moskva je dala uputstva da novac nesmetano stigne do primaoca. Ispostavilo se da je to Nikolaenko“, piše u svojim memoarima bivši operativac moskovske policije Vladimir Arapov.

Nakon što se ispostavilo da je Nikolaenko član Mitinove bande, on je osuđen na 25 godina zatvora. Ubrzo je i Lukin završio u rukama policije: stručnjaci su pregledali cipele učesnika i ustanovili da su galoše pronađene u štedionici njegove.

Lukin to nije dugo poricao – rekao je da je tokom pljačke u žurbi izgubio jednu galošu i, da ne bi tražio prvu, odlučio je da baci i drugu.

„Morao sam da ispitam Lukinu verenicu. Tako dobra, lepa devojka. Da, i sam Lukin nije bio glup momak, on je bio miran“, piše u memoarima Arapov.

„Zatvorenik je odvezen avionom u Moskvu“

Saradnja sa istragom i neumešanost u ubistva tokom pljački spasila je Lukina od smrtne kazne, ali je ipak dobio 25 godina zatvora. Inače, Lukin je na suđenju za svoju nesrećnu sudbinu okrivio svog oca, koji je napustio porodicu 1948. godine.

Prema Vjačeslavu, otac bi stao na put njegovoj fatalnoj odluci da postane razbojnik.

Lukinov otac nije mogao da izdrži takvu sramotu: nekoliko godina kasnije umro je u bolnici, gde je završio sa teškim mentalnim poremećajem. A Vjačeslav je pobegao iz kolonije i stigao u Krasnogorsk, gde je zadržan i vraćen u zatvor.

Kao rezultat toga, bandit je odležao kaznu od početka do kraja i umro od tuberkuloze godinu dana nakon izlaska na slobodu. U međuvremenu, među privedenima u slučaju Mitinove bande bio je i kadet Agejev.

„Za Agejeva sam leteo u Odesu: bio je deo pilota koji su patrolirali morskom granicom. Podneo sam nalog za hapšenje, ali je došlo do problema. U vreme izvršenja zločina optuženi je bio civil, a sada je bio na raspolaganju vojnom okrugu. Zbog toga je načelnik jedinice tražio poternicu od vojnog tužilaštva. Morao sam da se vratim u Moskvu, da dobijem novu poternicu u svoje ruke i da poletim nazad. Uhapšenom muškarcu su stavljene lisice na ruke i prevezen je avionom u Moskvu“, piše Arapov u memoarima.

Od kazne ga nije spasilo to što se Ivan predomislio i odlučio da krene putem legalnog života – 15 godina zatvora, od kojih je, međutim, odslužio samo pet pre uslovne.

Glavni oružar bande Petar Bolotov je sudskom presudom osuđen na 25 godina logora. Sa svojim 43-godišnjim rođakom, penzionisanim kapetanom Nikolajem Semihatovim, bivšim vojnim licem, držao je ceo razbojnički arsenal – dva revolvera Nagant i pištolje Vis.35, Frommer Stop, Valther P38 i TT. Prilikom pretresa od njega je oduzeto svo oružje. Semihatov je dobio deset godina zatvora.

Među osumnjičenima je bio i hokejaš Bazaev, koji je pratio Lukina u Murmansk, i koji je radio kao strugar. Međutim, detektivi nisu uspeli da dokažu njegovu umešanost u pljačke, pa je on bio svedok u slučaju.

„Nije bilo žrtava“

Tokom ispitivanja okrivljenih, istražitelji su saznali da su samo dva otmičara umešana u smrt 11 i ranjavanje 12 (prema drugim izvorima – 18) osoba – Mitin i njegov saučesnik Aleksandar Samarina.

„Mitin je ispod jastuka imao revolver. Uprkos tome, ekipa policije je tokom hapšenja odradila svoj posao čisto, bez ijednog ispaljenog metka. Nije bilo žrtava“, piše u memoarima bivši zamenik načelnika Policijske uprave Krasnogorsk Ivan Spirin.

Ivan se nije opirao hapšenju i priznao je da je organizovao 28 pljački, tokom kojih je više od 300 hiljada rubalja postalo plen za bandite. Inače, vest o Mitinovom hapšenju šokirala je načelnika odeljenja policije Krasnogorsk, koji je Ivana lično poznavao i živeo u blizini.

„Kad sam video Mitina, pomislio sam: i sam bih ga upucao, ovim istim rukama. I kako sam počeo da pričam sa njim – kao da je druga osoba ispred mene. Momak je bio neobičan. Mirno. Izgled mu je intenzivan, ali prijateljski. Bilo je lako razgovarati s njim“ piše u memoarima bivšeg operativca policije Vladimira Arapova.

A Samarin, koji je u to vreme već služio kaznu u Sverdlovskoj oblasti, nije morao da bude pritvoren. Isporučen iz kolonije u Moskvu, na saslušanju je priznao da je pucao u operativca Kočkina.

Sudbina ubica je bila unapred utvrđena: Mitin i Samarin su osuđeni na smrtnu kaznu i streljani su u novembru 1953. u zatvoru Butirka. Time se završava priča o poslednjoj kriminalna bandi Staljinove ere – njihova likvidacija se poklopila se sa njegovom smrću u martu 1953. godine.