Urbane promene koje je donela pandemija

Bulevar je ostao zapušten dok još jedan vojni diktator Napoleon III nije završio projekat 1850-ih. Građevinski radovi su ponovo počeli u sledećem veku – ovog puta u cilju prilagođavanja automobilima. Međutim, Ru de Rivoli je proleća prošle godine prošao kroz do sada najbržu transformaciju.

Pošto je saobraćaj u Parizu utihnuo usled karantina koji je uveden zbog kovida 19, gradonačelnica En Idalgo je 30. aprila odlučila da se za automobile zatvori gotovo 3,2 kilometra puta da bi se stvorilo više prostora za pešake i bicikliste.

Radnici su renovirali put i gotovo preko noći transformisali glavnu arteriju u centru Pariza, u kojoj je smešten svetski poznati muzej Luvr.

I ne samo Ru de Rivoli. U prvih nekoliko meseci pandemije više od 160 kilometara pariskih puteva je privremeno prenamenjeno dvotočkašima upotrebom samo boje i prišrafljenim znacima, što je revolucija u urbanom reprogramiranju. Kasnije je saopšteno da će promene postati trajne.

Primer Pariza ukazuje koliko je pandemija ubrzala korak urbane inovacije, skraćujući vreme za izvršavanje onoga za šta bi trebalo nekoliko godina na nekoliko meseci ili nedelja. Osim što je ukazala na manjkavosti urbanih sistema od pre pandemije kao što su visoki nivoi zagađenja, omogućila je gradskim liderima da zaobiđu komplikovanu birokratiju i mnogo efikasnije odgovore na potrebe ljudi i kompanija.

Te potrebe se brzo menjaju. Jedna od promena o kojoj se najviše diskutuje odnosi se na razdvajanje kuće i posla. U ranim danima urbanizacije ljudi su peške išli na posao. Kasnije su počeli da koriste javni prevoz. Tek su posle Drugog svetskog rata i uspona izgradnje predgrađa ljudi počeli da idu kolima od svojih kuća do gigantskih fabričkih kompleksa i poslovnih zgrada.

Tokom pandemije je rad na daljinu postao pravilo u mnogim industrijama – i mnoge kompanije planiraju da ga zadrže, barem u velikoj meri. Reintegracija posla i kuće ugrožava jedan od poslednjih ostataka Industrijske revolucije – centralne poslovne distrikte u kojima su kancelarijski službenici „napakovani“ jedni iznad drugih u neboderima.

Budući da je mala verovatnoća da će se brojni radnici vratiti u svoje poslovne odeljke, stare poslovne zgrade se mogu posle pandemije transformisati u preko potrebne povoljne stambene prostore. Jednodimenzionalni poslovni distrikti bi mogli da postanu živopisna susedstva.

Promenile su se i aktivnosti koje nisu vezane za posao. Ručavanje, zabava i fitnes se sve više premeštaju na otvoreno, zauzimajući prostor koji je nekada bio namenjen automobilima.

Tako, kao što je slučaj s biciklističkim stazama u Parizu, pandemija stvara prototipove za trajni, postautomobilski, humanocentričan grad. Zapravo, promene u Parizu su deo šireg plana da se napravi „petnaestominutni grad“ (ville du quart d’heure), gde se glavne dnevne aktivnosti, uključujući odlazak na posao, učenje i šoping, mogu obavljati na udaljenosti od kuće za koju je potrebna kratka šetnja ili vožnja bicikla.

Tako, daleko od toga da je gradove učinila prevaziđenim, kako su neki u početku prognozirali, pandemija je oslobodila do sada najveće potencijale za renesansu – ono što je ekonomista Jozef Šumpeter na urbanoj skali nazivao čuvenom „kreativnom destrukcijom“.

Vlade zbog krize gotovo da nisu imale izbora nego da usvoje brzi pristup pokušaja i grešaka. Izuzetne inovacije u stvaranju pešačkih zona, povoljnih stambenih objekata i dinamičnom zoniranju koje su se pojavile bacaju svetlo na moć pozitivne povratne sprege.

Međutim, šumpeterski pristup je u suštini eksperimentalan, a čak i najbolje osmišljeni eksperimenti ponekad nisu uspešni.

Štaviše, cena tih neuspeha se ne podnosi ravnopravno – postoji tendencija da najviše pate oni najmanje uticajni. Pandemija kovida 19, na primer, disproporcionalno pogađa siromašne i ugrožene.

U ovom novom dobu urbane inovacije lideri moraju da se pobrinu da se minimiziraju rizici i redistribuiraju povraćaji novca za obespravljene i ugrožene. To prvenstveno znači da je potrebno slušati ih.

Pokret Crni životi su važni u SAD je moćan primer obespravljene grupe koja zahteva da bude saslušana. Lideri svuda treba da obrate pažnju i direktno se suoče sa rasnim i klasnim podelama. Urbani dizajn je centralni deo bilo koje takve strategije.

Da bi se pružila podrška tom procesu i da bi se pomoglo da se održi fleksibilnost i brzina u urbanoj inovaciji posle pandemije, lideri treba da razmotre stvaranje digitalnih platformi sa učesnicima da bi omogućili stanovnicima da iznesu svoje potrebe.

To bi moglo da podstakne politike koje unapređuju kvalitet života u gradovima, naročito u obespravljenim susedstvima, između ostalog, ograničavanjem problematičnih trendova kao što je povećanje zagađenja i džentrifikacija.

Samo agilnim i sveobuhvatnim pristupom možemo da iskoristimo priliku koja se pojavljuje jednom u sto godina ili da umesto toga ispunimo svoju hitnu obavezu – da realizujemo strategiju „build back better“ (BBB strategija – smanjenje rizika po nacije i zajednice nakon budućih katastrofa, prim. prev.)

Šetnjom Ru de Rivoli se danas ne nailazi na pustoš i sumornost koju smo navikli da očekujemo na gradskim ulicama tokom pandemije. Umesto toga, čuveni bulevar vrvi od Parižana s maskama koji proleću na biciklima, skuterima, e-biciklama i rolerima ili stanu da popiju kafu u kafićima i restoranima.

Ulica koja je utihnula zbog pandemije je oživela. Pažljivim planiranjem, smelim eksperimentisanjem i uz sreću takva transformacija može da predstavlja upravo početak za gradove širom sveta.

Karlo Rati je suosnivač međunarodne kancelarije za dizajn i inovaciju „Karlo Rati Asošati“ i direktor Gradske laboratorije „Senseable“ u MIT-u. Ričard Florida je profesor na Fakultetu za urbanizam i Fakultetu za menadžment Rotman Univerziteta u Torontu.

Copyright: Project Syndicate, 2021.

www.project-syndicate.org