„Ovo nije rat protiv Jahje Sinvara i neće se zaustaviti“: Urednik Gardijana analizira ubistvo vođe Hamasa

Prema prvim izveštajima, oni nisu bili tamo u ciljanoj operaciji da izvrše atentat i nisu imali prethodne obaveštajne podatke da bi mogli biti u blizini neuhvatljivog vođe Hamasa, čoveka koga je Izrael najviše želeo da ubije.

Tek nakon što su mu bolje pogledali lice i pronašli lične dokumente, vojnici su shvatili da imaju Sinvara, pojašnjava Gardijanov urednik Džulijan Borger u svojoj analizi.

Usput, Izraelske odbrambene snage (IDF) su porušile veći deo Gaze i procenjuje se da su ubile više od 42.000 Palestinaca, proteravši dva miliona iz svojih domova, što je humanitarna katastrofa koja je  pokrenuta čistom brutalnošću početnog iznenadnog napada prošle godine, kada je navodno ubijeno 1.200 Izraelaca i oteto 250 talaca.

Sinvarovo poslednje pojavljivanje bilo je samo nekoliko dana nakon napada 7. oktobra, kada se pojavio iz podzemnog mraka u tunelu u Gazi gde je bila grupa izraelskih talaca.

Na tečnom hebrejskom, usavršavanom tokom više od 22 godine u izraelskom zatvoru, Sinvar ih je uverio da su bezbedni i da će uskoro biti razmenjeni za palestinske zatvorenike.

Jedna od talaca, 85-godišnja Jočeved Lifšic, kazala je: „Pitala sam ga kako ga nije sramota da uradi ovako nešto ljudima koji su podržavali mir svih ovih godina?

„Nije mi odgovorio. Bio je tih“, kazala je.

U trenutku, koji su zabaležile kamere, kada je Jočeved Lifšic sa još jednom ženom predata humanitarnim radnicima, ona se okrenula maskiranom Hamasovom militantu koji je držao jurišnu pušku, pružila mu ruku i rekla „šalom“.

Tvrdila je da su hamasovci prema zarobljenicima pokazivali „brigu“ i „pažnju“.

Na video snimku koji je snimljen Hamasovim sigurnosnim kamerama otprilike u isto vreme, 10. oktobra, a pronađen od strane izraelske vojske nekoliko meseci kasnije, vidi se Sinvara kako prati svoju ženu i troje dece kroz uski tunel i nestaje u mraku.

Svirepa potraga koja je usledila uključivala je mešavinu napredne tehnologije i grube sile, jer su njegovi progonitelji – IDF – pokazali da su spremni da idu na sve, uključujući i izazivanje izuzetno velikih civilnih žrtava, da ubiju vođu Hamasa i unište uski krug oko njega.

Angažovani su bili operativna grupa obaveštajnih oficira, jedinica za specijalne operacije iz IDF-a, vojnih inženjera i stručnjaka za nadzor pod okriljem Izraelske bezbednosne agencije, šire poznate po hebrejskim inicijalima ili akronimima Šabak ili Šin Bet.

Lično i institucionalno, ovaj tim je tražio iskupljenje za bezbednosne propuste Izraela koji su omogućili napad 7. oktobra. Ali uprkos njihovoj motivaciji, suočili su se sa više od godinu dana frustracije.

„Da ste mi rekli kada je rat počeo da će još biti živ godinu dana kasnije, smatrao bih to neverovatnim“, rekao je Majkl Milštejn, bivši šef odseka za palestinska pitanja u izraelskoj vojnoj obaveštajnoj službi (Aman).

„Ali zapamtite, Sinvar se deceniju pripremao za ovu ofanzivu i obaveštajci IDF su bili veoma iznenađeni veličinom i dužinom tunela ispod Gaze i koliko su sofisticirani.

Neki u izraelskom odbrambenom establišmentu verovali su da će Sinvar biti okružen taocima kao živim štitom, iako su drugi tvrdili da će ga to usporiti.

Sigurno je da rizik od ubijanja talaca nije sprečio IDF da baci bombe od 900 kilograma na mete za koje se sumnja da su vođstvo Hamasa. Na kraju, Izraelci su prijavili da u blizini Sinvara nisu našli tragove talaca kada je on ubijen, te da je čini se bio u društvu samo još dvojice muškaraca.

Ciljana ubistva su osnovna taktika izraelske vojske od osnivanja države. Od Drugog svetskog rata, Izrael je ubio više ljudi nego bilo koja druga zemlja u zapadnom svetu.

Jahalom, specijalno odeljenje u okviru Borbenog inženjerskog korpusa, ima više iskustva u tunelskom ratu od bilo kog od svojih kolega u zapadnim armijama, i ima pristup najsavremenijem radaru, proizvedenom u SAD, za prodor u zemlju.

Tajna obaveštajna jedinica 8200 je globalni lider u elektronskom ratu i decenijama prisluškuje komunikacije Hamasa.

Šin Bet je izgubio mnoge od svojih izvora u Gazi nakon što se Izrael povukao sa teritorije 2005. godine, ali je naporno radio na obnovi svoje mreže doušnika nakon što je Izrael pokrenuo svoju kopnenu invaziju prošlog oktobra, regrutujući ih iz onog dela očajnih tokova Palestinaca koji beže od napada.

Uprkos mogućnostima ove ogromne radne grupe, ona je bila blizu da uhvati Sinvara samo jednom pre fatalnog susreta u četvrtak, u bunkeru ispod njegovog rodnog grada Kan Junisa krajem januara.

Odbegli vojskovođa iza sebe je ostavio odeću i više od milion šekela (preko 200.000 funti) u snopovima novčanica.

Pretpostavka koju su izneli Sinvarovi tragači bila je da je on prestao da koristi elektronsku komunikaciju, dobro svestan veština i tehnologije koju poseduju njegovi lovci. Sinvar nije učio samo hebrejski u izraelskom zatvoru, već i navike i kulturu svog neprijatelja.

„On zaista razume osnovne instinkte i najdublja osećanja izraelskog društva“, rekao je Milštejn, koji sada radi u Centru za bliskoistočne i afričke studije Moše Dajan na Univerzitetu u Tel Avivu. „Sasvim sam siguran da je svaki njegov potez zasnovan na njegovom razumevanju Izraela“.

Tokom cele godine skrivanja, Sinvar je nastavio da komunicira sa spoljnim svetom, iako sa očiglednim poteškoćama.

Dugi, bezuspešni pregovori o prekidu vatre u Kairu i Dohi često su pauzirani dok su poruke slate i od podzemnog komandanta.

Dominantna teorija je bila da Sinvar koristi kurire da bi ostao u komandi, sastavljenoj od male i sve manje grupe pomoćnika u koje veruje, počevši od njegovog brata Muhameda, višeg vojnog komandanta u Gazi.

Tim koji je lovio Sinvara nadao se da će njegova potreba za kontaktom sa kuririma, da izdaje naređenja i kontroliše pregovore o taocima, na kraju doprineti njegovoj propasti, baš kao što je kurir nekoliko godina vodio američke tragače do skrovišta Osame bin Ladena u Abotabadu u Pakistanu.

Veruje se da je to bio kurir koji je poveo izraelske lovce do njihovog najvećeg skalpa u ratu pre Sinvara.

U 10.30 časova 13. jula, Mohamed Deif, veteran veterana Hamasa koji je bio na vrhu liste najtraženijih u Izraelu od 1995. godine, izašao je iz skrovišta u blizini kampa za raseljena lica u al-Mavasiju da udahne malo vazduha sa bliskim poručnikom Rafom a Salameh.

U jednom trenutku, obojica su ubijena od bombi koje su bacili izraelski borbeni avioni – barem prema izveštajima IDF – zajedno sa desetinama Palestinaca. Hamas insistira da je Deif još uvek živ, ali od tada nije viđen.

Mnogi u izraelskom bezbednosnom establišmentu žalili su se na ono što su videli kao propuštenu istorijsku priliku u septembru 2003. kada su imali avione spremne da bombarduju kuću u kojoj je čitavo rukovodstvo Hamasa održavalo sastanak.

Nakon žestoke svađe u vojnom lancu komandovanja, vazduhoplovstvo je koristilo preciznu raketu ispaljenu u salu za sastanke i umesto da sravni celu zgradu iz zabrinutosti za civilne žrtve izabrali su pogrešnu sobu i lideri Hamasa su preživeli.

Do jula ove godine, verovatnoća ubijanja velikog broja civila više nije bila prepreka. U gađanju Deifa, vazduhoplovstvo je koristilo bombe od 900 kilograma, upravo ono oružje koje je Bajdenova administracija prestala da šalje u maju zbog njihove neselektivne razorne sile.

Izrael je bacio osam takvih bombi 13. jula. Devedeset Palestinaca u blizini je ubijeno, a skoro 300 ranjeno.

Josi Melman, koautor knjige „Špijuni rpotiv armagedona“ i autor drugih knjiga o izraelskoj obaveštajnoj službi, rekao je da je Deif možda napravio grešku koju je Sinvar izbegao.

„Deif je možda bio arogantniji ili je možda rekao sebi da su pokušali da me ubiju toliko puta, a ja sam izgubio oko i ruku, ali sam ipak preživeo, pa je možda Bog sa mnom“, rekao je Melman. „Šabak i vojska samo su čekali ovu priliku. Sva ova ciljana ubistva su čekanje na jednu manju grešku druge strane“.

Milštejn, čiji je posao u vojnoj obaveštajnoj službi Aman bio da proučava Sinvara i druge vođe Hamasa, predvideo je mesecima pre njegove konačne smrti: „U njegovom osnovnom DNK je da ostane u Gazi i da se bori do smrti. Radije će umreti u svom bunkeru“.

U tom slučaju, Sinvaru se ispunila želja. Njegova smrt je možda bila predodređena čistom odlučnošću obe strane. Nikada ne bi otišao ili se predao, a ako je lov na njega vođen visokotehnološkim obaveštajnim službama propao, Izrael je više voleo da sravni Gazu dok on konačno ne bude ubijen.

Drugo je pitanje da li će njegova smrt zaustaviti rat.

Ram Ben-Barak, bivši zamenik direktora Mosada, predvideo je da će posle Sinvarovog pada „doći neko drugi“.

„To je ideološki rat, a ne rat protiv Sinvara“, rekao je Ben-Barak.

Milštejn je rekao: „Posle skoro 50 godina atentata, shvatamo da je ovo osnovni deo igre. Ponekad je potrebno izvršiti atentat na veoma istaknutog vođu. Ali kada počnete da mislite da će to promeniti igru i da će ideološka organizacija propasti jer ubijete jednog od njenih vođa, to je potpuna greška“.

„To neće okončati rat“.