Uspon i pad CD-ova tokom četiri decenije

Godina 1985. Mi – budući tonski tehničari – sedimo u učionici i napeto slušamo zvuk „Petka uveče u San Francisku“ – legendarnog albuma Paka di Lusije, Ala di Meole i Džona Meklaflina, koji su tada spadali u najbolje gitariste sveta. Zvuk je kristalno jasan, tonovi dopiru iz zvučnika kao nizovi bisera. Iako je jačina tona podešena na „sobnu“, imamo osećaj da čujemo svaki ton, svaki potez prsta na žici, pa nam se čini da čujemo čak i disanje muzičara.

Ono što ne čujemo jesu šumovi – kakvi se čuju sa tonskih traka ili kaseta – kao ni pucketanje koje poznajemo sa gramofonskih ploča.

To je za nas bio prvi akustički susret sa kompakt-diskom i otkrovenje za naše mlade tehničarske uši, piše Dojče vele.

Od Betovena do ABBE

Kompakt-disk je postojao i pre toga, samo što se dugo diskutovalo o tome koliko muzike na njega valja „presovati“. Naposletku je postignuta saglasnost da to bude kapacitet dovoljan da na disk stane Betovenova 9. Simfonija u 74-minutnoj verziji Vilhelma Furtvenglera.

Godine 1981, CD je prezentiran na berlinskom Sajmu radio-difuzije. Prvi industrijski štampani kompakt-diskovi su sišli sa proizvodnih traka 17. Avgusta 1982, a legenda kaže da se radilo o albumu švedskog kvarteta ABBA „Posetioci“. Prema jednom drugom predanju, to je bio snimak Alpske simfonije Ruharda Štrausa uz dirigovanje Herberta fon Karajana koji je od samih početaka bio veliki ljubitelj kompakt-diskova. A ima i legenda prema kojoj je to bio jedan Šopenov valcer.

Posao je uspeo!

Ubrzo zatim, firme Soni i Filips su pustile u prodaju prve CD-plejere po tada astronomskoj ceni od oko 1.200 evra. Te firme su zajedno radile na razvoju novog medijuma i mogle su da uživaju u plodovima tog rada, jer je posao bukvalno eksplodirao.

Samo 1984. je u Nemačkoj prodato tri miliona kompakt-diskova, a 1989 – 54 miliona. Pri tome oni nisu bili nimalo jevtini: jedan disk je koštao između 30 i 40 nemačkih maraka (15-20 evra) – duplo više od LP-ploče. Uz to niko nije znao koliko dugo će digitalni zapis na diskovima uopšte ostati nepromenjen.

Zbirka raste do neslućenih dimenzija

S prolaskom godina, plejeri i diskovi su postajali sve pristupačniji, a radnje sa gramofonskim pločama su morale da se preuređuju jer su ljubitelji muzike počeli da donose svoje kolekcije gramofonskih ploča i menjaju ih za kompakt-diskove. Baš kao i ja: moje omiljene ploče su toliko pucketale da mi je bilo drago što mogu da slušam muziku bez smetnji – i ne moram da prevrćem ploču!

Plaćala sam velike sume za nove diskove Pink flojda ili Princa, za Beli album Bitlsa – koji je bio i ostao najvažnija ploča u mom životu. Kupovala sam džez i klasiku, i sve više i pop, rok, soul i fank. Pored regala sa gramofonskim pločama nastao je CD-regal koji se brzo punio i širio, a gramofonske ploče i gramofoni su skupljali prašinu i na kraju završili u podrumu.

Kada sam postala muzička urednica, to je dobilo već apsurdne razmere. Diskografske kuće – među kojima je mnogo njih imalo sedište u Kelnu – vrlo rado su poklanjale promotivne materijale. Jednom mesečno sam išla u pohod i vraćala se kući sa ruksakom punim novih izdanja. A pred vratima bih zaticala po dva, tri ili četiri paketa sa diskovima. Moja zbirka se uvećala toliko da sam morala da joj namenim posebnu sobu.

Šta raditi sa 40.000 diskova?

Moja zbirka kompakt-diskova je s vremenom narasla na više od 40.000 komada. I sada čujem psovke radnika koji su me selili. Ali, ima nekog specijalnog stila u tome kada se hoda pored regala dugog pet metara i visokog metar i osamdeset i traže diskovi za neki žur, muzičku emisiju ili naprosto muzičko veče sa prijateljima.

Doduše, nešto manje stila ima u prevrtanju kutija sa stotinama starih promotivnih singlova koji trunu u podrumu – kuda s tim? Da ih pobacam? Pažnja, važno je razdvajati smeće: plastična kutija ide u kantu za reciklažu, papirni omot i knjižica – u staru hartiju, a sami diskovi se računaju kao „poseban otpad“.

Bolje je bilo to nekome pokloniti, ili ostaviti na ulici, ili čak od toga napraviti umetnost. Možda najkreativnije rešenje je bilo da se plafon naše kancelarije u DW oblepi kompakt-diskovima. Moje kolege i ja smo koristili svaki slobodan minut da ih lepimo. I naše volontere i praktikante smo terali da to rade – na kraju krajeva, morali su da nauče da posao muzičkog urednika znači i brigu o starim promotivnim diskovima.

Moj posao se ponovo promenio i odlučila sam da se – bez velike tuge – oprostim od moje zbirke. To nije bilo jednostavno – polovni CD-albumi sa pop i rok-muzikom su gotovo bezvredni.

Pre moje nove selidbe se pojavio neko kojeg mirne duše mogu da nazovem muzičkim manijakom i odneo moju zbirku. Oko 1.000 diskova sam ipak zadržala.

„Stara škola“ je još uvek dobra

I danas na žurkama povremeno puštam muziku kao DJ, a ljudi me gledaju s nevericom kada vide dva plejera, miks-pult, dve velike futrole s „narezanim“ i jednu drvenu kutiju s originalnim diskovima. Stara škola. Drugi koriste laptop-računare, muziku čuvaju na hard-diskovima i puštaju je pomoću softvera. To zvuči privlačno – baš kao i slušanje muzike preko platformi kao što je Spotifaj, koje već godinama ugrožavaju egzistenciju kompakt-diskova.

Još privlačniji od Spotifaja je ponovo postao – vinil. Nakon rastanka od CD-kolekcije sam mu se vratila – kao i brojni ljubitelji muzike širom sveta. Godine 2021. je u SAD prvi put posle 1991. ponovo prodato više gramofonskih ploča nego kompakt-diskova. I to po kakvim cenama! Trideset do četrdeset evra za gramofonsku ploču od 180 grama je prosek – što znači da sada te ploče koštaju duplo više od CD-a. To mi odnekud zvuči poznato…

Tako da sam sada ponovo u trendu: nakon što sam 1991. kupila Beli album Bitlsa kao CD jer je gramofonska ploča bila izgrebana i „preskakala“ je, sada ona opet – u vidu posebnog vinil-izdanja – stoji u mom regalu gramofonskih ploča. Ludilo.