Usred straha od eskalacije sukoba Izrael-Gaza, razmislite o ovome: Rat bez kraja odgovara Netanjahuu

Generalno se veruje da je najopasnija tačka žarišta severna granica Izraela sa Libanom, gde su se poslednjih dana umnogome intenzivirali smrtonosni sukobi između moćne šiitske milicije Hezbolaha i Izraelskih odbrambenih snaga (IDF), piše spoljnopolitički komentator Gardijana Sajmon Tisdal.

Sporadični izraelski vazdušni napadi unutar Sirije, ponovljeni ograničeni napadi islamističkih militanata na američke baze u Iraku i američki represalični napadi – poput one koju je naredio predsednik Džo Bajden u utorak – podstiču narativ o približavanju šireg požara.

Napadi dronovima i rakete na brodove u Crvenom moru od strane jemenskih Huti pobunjenika, eksplicitno pokrenuti u znak podrške Hamasu i Palestincima, povećavaju zabrinutost.

Ipak, barem do sada, nije se dogodila toliko proricana regionalna eksplozija. Za to postoje dva osnovna razloga.

Jedan je da je izraelski ratni kabinet, na čelu sa premijerom Benjaminom Netanjahuom, koji je navodno prvobitno razmišljao o istovremenim napadima na Hamas i Hezbolah nakon 7. oktobra, bio razuveren pritiskom SAD.

Od tada, zvanični stav Izraela je da je uništenje Hamasa u Gazi njegov glavni prioritet.

Drugi razlog proizilazi iz proračuna iranskog konzervativnog rukovodstva da se njegovi interesi najbolje služe držanjem rata na udaljenosti.

Hamas, Hezbolah i sirijske, iračke i jemenske grupe su iranski zastupnici, naoružani, opremljeni, obučeni i, uprkos poricanjima, često vođeni od strane Teherana i Korpusa islamske revolucionarne garde (IRGC). Oni, a ne Iranci, vode borbe. Na ovaj način Iran ratuje protiv Izraela – ali indirektno i, do izvesne tačke, poricano.

Neposredan problem je što je snaga ova dva ključna faktora, koji zajednički podstiču međusobno obuzdavanje, degradirajuća. Grublje rečeno, kako se rat približava četvrtom mesecu, rukavice se skidaju sa obe strane.

Ovakva percepcija može objasniti najnoviju, mahnitu intervenciju Emanuela Makrona, francuskog predsednika, koji je – na ponovljenom zasedanju Generalne skupštine UN – zahtevao „trajni prekid vatre“ u Gazi u razgovorima sa Netanjahuom ove nedelje.

To takođe pomaže da se objasni rastući naglasak SAD, Britanije i Nemačke na deeskalaciji, pauziranju i obuzdavanju haosa u Gazi.

Ovo je navodno podstaknuto zabrinutošću oko više od 21.000 smrtnih slučajeva Palestinaca, koliko ih je izbrojao Hamas, i onoga što UN proglašavaju humanitarnom katastrofom. Ipak, zapadni lideri, navodno nemoćni da to zaustave, znaju da je nemilosrdna, zločinački neselektivna, samoporažavajuća pohoda ubijanja u Gazi postala nepodnošljiva svakodnevna provokacija za izraelske neprijatelje.

Konsekventna bauk dalekosežne regionalne eksplozije, a ne fotografije mrtve i osakaćene palestinske dece, je ono što ih zaista pokreće.

Pretpostavljeno ciljano ubistvo Izraela ranije ove nedelje na Sajjeda Razija Musavija, višeg komandanta IRGC-a u Siriji, prešlo je jednu od nevidljivih crvenih linija koje su do sada omogućavale Izraelu i Iranu da izbegnu direktnu konfrontaciju.

Musavi je bio velika riba, zadužen za koordinaciju iranskih poslova sa Hezbolahom i sirijskim režimom. Iran je obećao da će izvršiti strašnu odmazdu Izraelu. Ali ubistvo je poslalo i drugu poruku.

„Musavijeva smrt se u regionu posmatra kao izraelski signal da Iran ne može da nastavi da uživa imunitet dok promoviše i finansira antiizraelski teror od strane svojih agenata. To nas takođe približava mogućnosti eskalacije sa Hezbolahom, pa čak i sa Iranom, na severnoj granici“, napisao je analitičar Haareca Amos Harel.

Pod intenzivnom vatrom Hezbolaha, strpljenje Izraela je na kraju, sugerisao je. Beni Ganc, viši član ratnog kabineta, nagovestio je da bi Izrael uskoro mogao da izvrši invaziju na Liban ako se situacija ne popravi.

Očigledno, samoograničenje i posredni rat bez ruku mogu ići samo tako daleko. Sa svoje strane, Teheran možda ima poteškoća u obuzdavanju islamističkih militanata kojima je pomogao.

Jemenski Huti, na primer, nesprečeni stvaranjem međunarodne radne grupe koju predvode SAD, od tada su pojačali pomorske napade. Najmanje 50 dronova i balističkih projektila usmereno je direktno na Izrael. Izgleda kao da su lopovi propali.

U međuvremenu, izraelsko rukovodstvo je sebe opisalo kao već uključeno u rat na „više frontova“ – tvrdnja koja ukazuje na brzu eskalaciju u realnom vremenu.

Joav Galant, ministar odbrane, rekao je Knesetu ove sedmice da je Izrael „napadnut iz sedam pozorišta: Gaze, Libana, Sirije, Judeje i Samarije ))(Zapadne obale=), Iraka, Jemena i Irana“. Izrael je uzvraćao u celosti, rekao je on.

Od ovih sedam „zona sukoba“, Plava linija koja razdvaja Izrael i Liban trenutno je najnestabilnija i lebdi – po mišljenju mnogih u Jerusalimu – na ivici sveopšteg rata.

„Sve više ljudi prihvata ideju da je rat sa Hezbolahom, možda uskoro, neizbežan“, rekao je za Haarec neimenovani ministar iz Netanjahuove vladajuće partije Likud.

Postoji još jedan razlog zašto se veruje da je eskalacija sada veoma realna opasnost: daleko od maštovitog razmišljanja da bi očajan, sateran u ćošak, diskreditovan i nepopularan Netanjahu mogao pozdraviti izglede da Izrael bude uhvaćen u kvazi-trajnom stanju rata protiv svih koji dolaze.

Sveobuhvatni sukob, prikazan kao egzistencijalne prirode, pomogao bi ućutkivanju njegovih kritičara, učvrstio volju i koheziju njegove koalicione vlade i odbio pozive na njegovu ostavku i vanredne izbore.

Više od toga, širi rat bez kraja, sa Izraelom koji namerno preuzima zastupnike Teherana, mogao bi otvoriti put ka ispunjenju Netanjahuove često izjavljivane, često ugrožene ambicije: da se direktno suoči sa samim iranskim režimom i prisili na konačno poravnanje računa sa najopasnijim neprijateljem Izraela – sudbonosnim obračunom za koji je jednom tražio, a umalo i dobio, pomoć Donalda Trampa.

Rat bez kraja bi mogao značiti, ukratko, da Netanjahu preživi, dok bezbroj drugih nesumnjivo neće. Ako dobije svoj put, Gaza je možda samo početak.