„Usvajanje desničarske politike ne pomaže levom centru da dobije glasove“: Šta je pokazala nova velika evropska analiza?

Suočene sa 20-godišnjim padom udela glasova, praćenom sve većom podrškom desnici, krajnjoj desnici i ponekad krajnjoj levici, socijaldemokratske partije širom Evrope sve više traže spas krećući se ka političkom centru.

Međutim, analiza, objavljena u sredu, pokazuje da stranke levog centra koje obećavaju, na primer, da će biti stroge po pitanju imigracije ili nepopustljive po pitanju javne potrošnje, verovatno neće privući potencijalne birače na desnici i rizikuju da otuđe postojeće progresivne pristalice.

„Birači imaju tendenciju da preferiraju original nego kopiju“, rekao je Tarik Abou-Čadi, vanredni profesor evropske politike na Univerzitetu Oksford i suosnivač Progresivne političke istraživačke mreže (PPRNet).

Abu-Čadi je rekao da tim politikologa, sa univerziteta uključujući Barselonu, Lozanu, Beč, Cirih i Berlin, nije imao za cilj da savetuje ili deluje kao politički konsultant, već da predstavi „pažljivo, empirijsko, istraživanje zasnovano na podacima“.

„Želimo da obezbedimo čvršću, tačniju osnovu za otvorenu političku debatu o progresivnoj politici, ko glasa za progresivne stranke i zašto, i strategijama koje su im dostupne“, rekao je on. „To uključuje malo razbijanja mitova“.

Jedna od najznačajnijih pogrešnih percepcija koju je rad tima otkrio, rekao je, odnosi se na prirodu podrške partijama levog centra u Evropi.

„Društvene strukture su potpuno transformisane od vrhunca socijaldemokratije“, rekao je Abu-Čadi.

„Prosečan socijaldemokratski glasač danas se veoma, veoma razlikuje od onog pre 50, čak i pre 20 godina – i malo je verovatno da će biti industrijski radnik. Podaci, takođe, pokazuju da je veliki deo ove nove izborne jedinice zapravo i kulturno progresivan i ekonomski levičar.”

Analiza je pokazala malo stvarne konkurencije birača između levog centra i radikalne desnice, kako tvrde neki socijaldemokratski političari. Progresivne stranke „treba da razumeju i predstavljaju društvene strukture 21. veka“, rekao je Abu-Čadi.

Jedna od ključnih lekcija bila je da „pokušaj da se imitiraju desničarske pozicije jednostavno nije uspešna strategija za levicu“, rekao je on. Konkretno, dve studije, koje se bave takozvanim socijalnim šovinizmom i fiskalnom politikom, ilustruju poentu, rekli su istraživači.

Bjorn Bremer sa Centralnoevropskog univerziteta u Beču rekao je da je istraživanje u Španiji, Italiji, Velikoj Britaniji i Nemačkoj i veći skupovi podataka iz 12 zemalja EU pokazali da je od finansijske krize 2008. „fiskalna ortodoksija“ gubitnik glasova za levi centar.

„Socijaldemokratske partije koje su podržale štednju ne uspevaju da dobiju podršku birača zabrinutih zbog javnog duga i gube podršku onih koji se protive štednji“, rekao je Bremer. „Stranke levog centra koje zapravo nameću štednju gube glasove“.

Kao primer, Bremer je naveo izgubljenu izbornu kampanju Britanske Laburističke partije 2015. koja se fokusirala na fiskalnu odgovornost. „Kada je biračima zaista stalo do fiskalne politike, oni će se opredeliti za ’vlasnika problema’ – u ovom slučaju, konzervativce, za koje će uvek verovati da su verodostojniji po tom pitanju“, rekao je on.

Fiskalna ortodoksija – smanjenje poreza, ograničavanje potrošnje, ograničavanje javnog duga – radila je za socijaldemokratske stranke kao što su Novi laburisti Tonija Blera i SPD Gerharda Šredera u Nemačkoj, ali to je bio „period relativne stabilnosti i rasta“, rekao je on.

„Sada smo u drugoj eri. Podaci snažno sugerišu da stranke levog centra mogu da izgrade koaliciju birača koji veruju da su jaka država blagostanja, efikasne javne usluge i stvarna ulaganja, na primer u zelenu tranziciju, od suštinskog značaja“, rekao je Bremer.

„Ali činiti suprotno – nuditi kontradiktoran program koji promoviše štednju, ali obećava da će zaštititi javne službe i državu blagostanja, i nadajući se da će birači progutati takve bajke – nije uspelo 2010-ih i verovatno će ponovo propasti“.

Matijas Engist sa Univerziteta u Lozani, ukazuje da analiza podataka iz osam evropskih zemalja nije pokazala dokaze da je socijalni šovinizam – generalno, ograničavajući pristup imigrantima socijalnoj pomoći – uspešna strategija za levicu.

„Ima malo podrške za to među stvarnim levičarskim glasačima – zelenim, socijaldemokratama ili radikalnom levicom – ili potencijalnim levičarskim glasačima na desnici“, rekao je Engist. „A levičarski birači uglavnom ne vole diskriminaciju između imigranata i državljana“.

U međuvremenu, glasači koji podržavaju socijalni šovinizam verovatno neće ni razmišljati o tome da glasaju za levičarsku stranku, rekao je on, dodajući da nema dokaza da je to bila strategija da se povrati dovoljno tradicionalnih glasova radničke klase da bi se značajno povećao izborni bogatstva levih partija.

Čak i u Danskoj, gde je vlada koju predvode socijaldemokrate uvela jedan od najstrožih antiimigracionih režima u Evropi, izborni podaci sugerišu da ograničavanje prava imigranata nije popularno kod značajnog broja stranačkih glasača.

Političari na levici koji zagovaraju šovinizam blagostanja „precenjuju njegov potencijal da pridobije nove birače“, rekao je Engist.

„Dokazi jasno pokazuju da oni precenjuju izbornu relevantnost tradicionalnih, belih glasača radničke klase – i potcenjuju koliko je njihovim sadašnjim glasačima srednje klase stalo da imigranti budu tretirani pristojno i jednako.