Uzbekistan: Društvo nenaviklo da samostalno bira vlast

Službenica za štampu, već iznenađena zbog moje neočekivane posete, okleva kada je pitam da mi da informacije o političkoj situaciji u njenoj zemlji. U međuvremenu, zaposleni i aktivisti stranke stalno vire kroz vrata kancelarije, zaintrigirani prisustvom stranca; jedan od njih ulazi i s velikom ljubaznošću traži dozvolu da slika moj pasoš i novinarsku legitimaciju.

Službenica za štampu očigledno neće da odgovori na moja pitanja i jednostavno mi pokazuje program stranke za predstojeće parlamentarne izbore koji će se održati 22. decembra. Dok ispija čaj, ona neumoljivo govori o značaju liberalne demokratije kao političkog sistema, ali o svojoj zemlji ne kaže ništa suštinsko. Međutim, odjednom, spušta šolju na sto, gleda me u oči i iskrenim pogledom kaže: „Stvari u Uzbekistanu se zaista menjaju. Dođite 22. decembra ove godine, povodom izbora, videćete da će oni biti zaista slobodni i demokratski“.

Reformističke čežnje

U septembru 2016. godine umro je Islam Karimov, koji je Uzbekistanom neprekidno upravljao od 1991. godine, kada je država postala nezavisna. NJegov naslednik, bivši premijer Šavkat Mirzijajev, koji je bio na početku predsednik ad interim, a potom izabran za predsednika u decembru 2016., odmah je pokrenuo političke, ekonomske i pravne reforme koje bi mogle, u roku od nekoliko godina, da pretvore Uzbekistan u najmoćniju zemlju u centralnoj Aziji.

U februaru 2017. predsednik je izdao manifest pod nazivom „Strategija“: u ovom dokumentu ističu se promene koje bi vlada želela da izvrši od 2017. do 2021. Kao prvo, Mirzijajev je otvorio granice zemlje, koja je godinama bila zatvorena, gotovo hermetična prema strancima, posmatranima kao mogući izvor destabilizacije institucija: ne samo zato što je neoliberalna globalizacija, svojim drakonskim i nepravednim finansijskim i socijalnim reformama, uplašila Karimova, već i zato što su iz susednih zemalja, naročito iz Tadžikistana i iz Avganistana, stigli islamski teroristi.

Sem toga, iz Kirgistana su duvali snažni demokratski vetrovi (2010. godine, posle krvave revolucije, Kirgistan je pretvorio svoj politički sistem u parlamentarnu republiku, prvu u centralnoj Aziji). Novi predsednik se susreo sa svim kolegama iz susednih zemalja i započeo plodnu saradnju s njima, naročito sa Kazahstanom, sa kojim su pitanja oko državnih granica i dalje otvorena: ne smemo zaboraviti da su zemlje centralne Azije veštačke, stvorene za stolom kad su tokom 20-ih godina prošlog veka sovjetske vlasti htele da podele narode koji su do tada živeli zajedno u istom državnom entitetu, koji se zvao Turkestan.

Strategija

U decembru 2017. Mirzijajev je u govoru u Narodnoj skupštini, koja se na uzbekistanskom zove Olij Majlis (tj. parlament, koji se sastoji od Zakonodavnog doma i Senata) pozvao parlamentarce da preuzmu ključnu ulogu u politici zemlje: savetovao ih je da putuju, da razgovaraju sa ljudima i da shvate stvarne probleme Uzbekistanaca, kako bi potom predložili nove zakone.

Poslanici su poslušali predsednika i obilazili stanovnike ne samo po gradovima, nego i po najudaljenijim selima. U svom govoru, predsednik je takođe najavio pravosudne i administrativne reforme. Prve od njih, odmah su se pojavile: već u decembru 2017. godine, narod je izabrao gradonačelnika glavnog grada Taškenta, a nije ga imenovao šef države, kao što se ranije dogodilo. Mirzijajev je takođe izrazio želju da u budućnosti ovako budu izabrane i sve lokalne uprave.

Uzbekistan je podeljen na 12 pokrajina (vilojati), jednu autonomnu republiku (Karakalpastan), 156 regiona i 123 grada. Guverner svake provincije zove se kokim i bira ga predsednik. Izbor mora da odobri narod, ali ne direktno: narod bira gengeš, nešto slično našem pokrajinskom savetu, a gengeš potvrđuje kokima. Posle toga, pokrajisnki kokim bira kokime gradova i mesta svog okruga. Mirzijajev bi želeo da pojednostavi ovaj proces i da narod bira na izborima svoje kokime. Predsednik takođe želi da prizna službenu ulogu mahalama.

Mahale su lokalne organizacije koje okupljaju nekoliko porodica i koje su uvek igrale ključnu ulogu u Uzbekistanu. One posreduju među potrebama pojedinaca i čitave zajednice: rešavaju male sporove u vezi sa granicama poljoprivrednih zemljišta, slične sporove između suseda i organizuju zabave i događaje na lokalnom nivou. SSSR nije prepoznao nikakvu službenu ulogu ovakvim udruženjima, koja su ipak preživela jer su duboko ukorenjena na teritoriji.

Pet stranaka

U Uzbekistanu postoji 5 stranaka, i sve su provladine i propredsedničke. Mirzijajev, pak, koji pripada Liberalno-demokratskoj stranci, poziva lidere i poslanike u Narodnoj skupštini da se što više razlikuju jedni od drugih i da razvijaju različite programe. Nije isključeno da će se u budućnosti formirati nove političke organizacije, mada se to verovatno neće dogoditi do sledećih parlamentarnih izbora.

Jedno od ovih novoformiranih udruženja takođe bi moglo da preuzme ulogu opozicije. Bila bi to prva opozicija u Uzbekistanu. Sigurno je da društvo još uvek nije naviklo da samostalno odlučuje, a stranke su i dalje samo zalagači u rukama vlade; prvi put u istoriji Uzbekistana, međutim, politička dijalektika između poslanika, pojedinih ministara i predsednika zaista postoji. U svakom slučaju, ne može se još govoriti o političkim strankama koje su zaista autonomne, a još manje da su kritične prema vlasti.

Ekonomske reforme

Što se tiče privrede, Mirzijajev je oslobodio kurs valute: do pre nekoliko godina, vrednost soma, nacionalne valute, nije bila slobodna da fluktuira, već se njena vrednost utvrdila u Ministarstvu finansija. Zbog toga je som imao dva kursa, jedan veštački, a drugi stvarni, ali nelegalni: kao u Jugoslaviji kasnih 90-ih, strana deviza se kupovala na tržištu.

Mirzijajev je takođe pozvao poljoprivrednike da poljoprivrednu proizvodnju učine raznovrsnijom. Još pod Karimovim, Uzbekistan, jedan od vodećih svetskih proizvođača pamuka, nastavio je da sledi planove proizvodnje sovjetskog tipa: SSSR je naime zahtevao da svaka republika proizvede ono što je Moskva smatrala neophodnim za svoju ekonomiju. Uzbekistan je imao ulogu proizvođača pamuka za tekstilnu industriju carstva. Danas je pamuk i dalje jedan od glavnih izvoznih proizvoda, ali obuhvata samo 9 odsto izvezenih poljoprivrednih proizvoda. Na kapiji Samarkanda i u različitim delovima Ferganske doline, poljoprivrednici su iskorenili biljke pamuka kako bi se napravilo mesta za voćnjake i povrtnjake Od 2017. godine Uzbekistan izvozi svoje voće i povrće u 43 zemlje: svaki poljoprivrednik prodaje svoje proizvode onome kome želi, u zemlji ili inostranstvu. Predsednik je takođe olakšao život poljoprivrednicima pamuka: dok su do pre nekoliko godina proizvođači prodavali usev isključivo državnoj kompaniji „Uzpakhtasanoat“, koja je imala monopol u trgovini vlaknima, sada je tržište potpuno liberalizovano. U septembru su polja pamuka puna radnika koji sakupljaju bele kuglice pamuka koje čudesno izviru iz tvrdih i tamno zelenih stabljika biljaka. Do Mirzijajevog dolaska na vlast, među radnicima je bilo mnogo dece koja su besplatno radila: sada zakon strogo zabranjuje dečiji rad. Zahvaljujući predsedniku, deca više ne pune polja pamuka nego učionice škola.

Politika otvorenih vrata

Još je rano da bismo utvrdili da li je Mirzijajeva reformistička želja iskrena ili samo fasada, način da se sve promeni kako bi sve ostalo nepromenjeno. Ali jedno je sigurno: sam Mirzijajev ne može promeniti mentalitet sopstvene države i još nije jasno da li je uzbekistanski narod spreman da se okrene ka vladavini prava. Mirzijajev se kreće dobro i ako nastavi da radi kao i do sada, reči koje je Roza Otunbajeva, bivši predsednik Kirgistana, izgovorila za naš list, mogu postati stvarnost: „Ako nastavi sa svojom politikom otvorenih vrata, Uzbekistan će uskoro postati vodeća zemlja u centralnoj Aziji, pa čak i postati jači od Kazahstana“.