Vašington post: Tramp je novi boljševik

Sto godina kasnije, boljševizam se vratio. I trebalo bi da budemo zabrinuti. Ovako analizu Oktobarske revolucije, ali i poređenja sa sadašnjom politikom, daje američka kolumnistkinja, povodom 100 godina od Crvenog oktobra.

“Početkom 1917. godine, uoči ruske revolucije, većina ljudi koji su postali poznati svetu kao boljševici imali su prilično malo vremena da se pokažu. Oni su bili u zatvoru i izvan njega, stalno pod policijskim nadzorom, retko zaposleni”, piše En Eplbaum, kolumnistkinja Vašington posta, dobitnica Pulicerove nagrade, koja se specijalizovala za komunizam i razvoj civilnog sektora u Centralnoj i Istočnoj Evropi. “Vladimir Lenjin je proveo veći deo decenije pre revolucije – između Krakova, Ciriha i Londona. Staljin je proveo te godine na Kavkazu, pljačkajući banke. Trocki je pobegao iz sibirskog prognanstva i pronašli su ga u bečkim kafeterijama. Kada je izbila revolucija, pokazao je svoj sjaj u socijalističkim dvoranama za sastanke u Njujorku.”

Kolumnistkinja dalje tvrdi da su svi ovi učesnici bili pre toga periferne ličnosti u ruskom revolucionarnom podzemlju i donosi svoje viđenje revolucije, ali i događaja koji su usledili nakon.

“Trocki je igrao malu ulogu u neuspešnoj revoluciji 1905. – krvavoj, spontanoj pobuni koju je istoričar Ričard Pajps nazvao „predosećajem“ – ali je Lenjin bio u inostranstvu. Nijedna od njih nije odigrala glavnu ulogu u februarskoj revoluciji, prva od dve revolucije 1917. godine, kada su gladni radnici i pobunjeni vojnici okupirali ulice Petrograda, kako je tada nazvan Sankt Peterburg i prisilili cara da abdicira”, piše kolumnistkinja. “Aleksandar Šliapnikov, jedan od retkih boljševika koji je u to vreme stigao u rusku prestonicu, čak je i odbacio februarske ulične proteste, u početku, kao neosnovane.”

„Kakvu revoluciju? Dajte radnicima kilogram hleba i gotovo”, navodno je rekao.

Nekoliko dana pre carskog povlačenja održani su haotični izbori za prvu radničku sovjetsku političku organizaciju, neku vrstu spontanog veća. Boljševici su dobili samo par glasova, tvrdi američka novinarka.

“To je bio boljševički državni udar. Ali ni to nije bila nesreća. Lenjin je počeo da planira nasilnu zaplenu moći pre nego što je čak saznao da se car povukao. Više od hiljadu milja u Švajcarskoj, on nije mogao da zna ni šta nova vlada znači. Ali kao čovek koji je proveo većinu od prethodnih dvadeset godina borbe protiv „buržoaske demokratije“ i tvrdoglavo se protivio izborima i strankama, već je znao da želi da razbije sistem“, dodaje Eplbaum.

Crveni vek: Rast i opadanje globalnog komunizma

Nekoliko dana kasnije, Lenjin je izdao svoje poznate aprilske teze, koji su ponovili naređenja koja je poslao iz Ciriha, tvrdi kolumnistkinja. Manji status boljševika je tretirao kao privremeni, proizvod nesporazuma: „Mora se objasniti masama da je Sovjet radničkih poslanika jedini mogući oblik revolucionarne vlade.“ Pokazao je svoj prezir za demokratiju, odbacujući ideju parlamentarne republike kao „retrogradnog koraka“. On je pozvao na ukidanje policije, vojske i birokratije, kao i nacionalizaciju zemlje i svih banaka.

Mnogi ljudi su mislili da je bio lud. Ali u nedeljama koje su usledile, Lenjin se zaglavio za svoju ekstremističku viziju uprkos primedbama njegovih umerenijih kolega, uznemirujući zbog toga u celom gradu, misli Eplbaum.

Opozicija je neprijatelj naroda

Ona dalje tvrdi da je čuvanje moći bilo znatno teže, kao i da su boljševici svoju snagu temeljili na – konstantnom ratu, praćenom stvarnim masovnim nasiljem, koji bi fizički uništio aristokratiju i buržoaziju, fizički uništio prodavnice i fabrike, fizički uništio škole, sudove, štampu.

“U narednim ruskim i ukrajinskim građanskim ratovima koji su potrošili bivšu imperiju između 1918. i 1921. stradalo je stotine hiljada ljudi. U godinama koje su usledile, milioni će umreti u talasima terora”, dodaje Eplbaum. “Haos je bio ogroman. Ali mnogi u Rusiji su došli da prihvate uništenje. Oni su tvrdili da je „sistem“ bio tako korumpiran, tako imun na reformu ili popravku, da ga je trebalo razbiti.”

Staljin je, piše kolumnistkinja, eliminisao bilo koga u zemlji za koje je sumnjao da mogu imati različite stavove bilo koje vrste.

“Lenjin je već eliminisao ostale socijalističke partije. Staljin se fokusirao na „neprijatelje“ unutar svoje stranke, kako stvarne tako i imaginarne. Kao i Lenjin, Staljin nikada nije prihvatio bilo kakav oblik zakonske opozicije – zaista nikad nije verovao da uopšte postoji takva stvar kao konstruktivna opozicija. Istinu je definisao lider. Voditelj državne politike je definisan kao vođa. Svako i sve što se suprotstavilo lideru – strankama, sudovima, medijima – bilo je „neprijatelj naroda“, fraza koju je Lenjin ukrao iz Francuske revolucije”, navodi se u tekstu.

Neo-boljševici

Istorija se, prema Eplbaum, ponavlja:

“Boljševičko razmišljanje 2017. godine ne zvuči upravo onako kako je zvučalo 1917. godine. Postoji, istina, još nekoliko marksista. U Španiji i Grčkoj formirali su moćne političke partije, mada u Španiji još uvek nisu stekli vlast, a u Grčkoj su prisiljeni na međunarodno tržište, kako bi tiho spustili svoj „revolucionarni“ program“. Sadašnji lider britanske laburističke partije Džeremi Korbin takođe izlazi iz stare pro-sovjetske levice. Izražavao je anti-američke, anti-NATO, anti-Izraelske, pa čak i anti-britanske (i pro-IRA) stavove decenijama – predvidive stavove koji više ne šokiraju generaciju koja se ne seća ko ih je sponzorisao u prošlosti.“

U okviru svoje partije postoji jezgro radikala koji govore o rušenju kapitalizma i vraćanju nacionalizacije”, navodi dobitnica Pulicera.

U Sjedinjenim Državama, dodaje ona, marksistička levica se takođe konsolidovala na ivicama Demokratske stranke – a ponekad čak i na marginama – kao i na kampusima, gde se politika govora svojih članova bori da spreči učenike da saslušaju suprotne stavove , i predaje mračnu, negativnu verziju američke istorije, koja se obračunava da stvori sumnje u demokratiju i da baca senke na sve političke debate.

“Sledbenici ovog novog alt-leva odbacuju osnovni patriotizam i podržavaju američke protivnike, bilo u Rusiji ili na Bliskom istoku. Kao i u Britaniji, oni se ne sećaju predsednika svojih ideja i ne uspostavljaju vezu između njihovog jezika i reči koje koriste fanatici drugog doba”, piše Eplbaum. “Ali do sada, nova leva, koliko god je moderna u nekim krugovima, nije na vlasti, i stoga nije uspela da stvori pravu revoluciju. Zapravo, najuticajniji savremeni boljševici – ljudi koji su, kao Lenjin i Trocki počeli, na ekstremnim granicama političkog života i koji su sada na pozicijama moći i stvarnog uticaja u nekoliko zapadnih zemalja – dolaze iz drugačije političke tradicije.

Elbaum navodi da su zapravo glavni neo-boljševici – Donald Tramp, Viktor Orban, Marin Le Pen i Jaroslav Kazinski.

“Iako se često opisuju kao „krajnje desno“ ili „alt-desno“, ti neo-boljševici imaju malo veze sa pravom koji je bio deo Zapadne politike od Drugog svetskog rata, i oni nemaju veze sa postojećim konzervativnim strankama. U kontinentalnoj Evropi oni preziru hrišćansku demokratiju, koja je imala svoju političku bazu u crkvi i pokušavala da se moral vrati u politiku nakon noćne more Drugog svetskog rata. U izuzetnom stepenu, oni su usvojili Lenjinovo odbijanje na kompromis i usvojili njegove napade na svoje „nelegitimne“ protivnike”, misli kolumnistkinja.

Poznato je, još dodaje Eplbaum, da je na Tviter-u Tramp takođe koristio izraz „neprijatelj američkog naroda“. Ona kaže: Iako je malo verovatno da je predsednik sam shvatio istorijski kontekst, neki ljudi oko njega sigurno su i to uradili. Banon, Miler i još neki drugi u neposrednoj orbiti Trampa sasvim dobro znaju da je delegitimizacija političkih protivnika kao „neameričkih“ i „elitista“ i medija kao „lažnih vesti“ prvi korak u ambicioznom pravcu.

“A šta daje predsedniku koji nije osvojio izbore pravo na to? I ovo je poznata ideja: „Ljudi“. To je mistični pojam, sasvim drugačiji od stvarno postojeće populacije Amerike, ali sjajno sličan „gomili“ u čije je ime Trocki govorio u petrogradskom cirkusu. Tako je i predsednik je najavio da „prenosi moć iz Vašingtona DC i vraća je američkom narodu“ – kao da je glavni grad do 2017. godine pripadao stranim okupatorima”, tvrdi Eplbaum.

Kolumnistkinja završava tekst sa rečima: Ali nema opravdanja za samozadovoljstvo. To je lekcija. Zapamtite: početkom 1917. godine, uoči ruske revolucije, većina ljudi koji su kasnije postali poznati svetu kao boljševici bili su zaverenici i fanatisti na marginama društva. Do kraja godine vodili su Rusiju. Neizostavne figure i ekscentrična kretanja ne mogu se računati. Ako sistem postane dovoljno slab i opozicija je dovoljno podeljena, ako je vladajući red dovoljno korumpiran i ljudi su dovoljno ljuti, ekstremisti mogu iznenada da uđu u centar, gde ih niko ne očekuje. A posle toga  će biti potrebne decenije da se sanira šteta.