Kao nekome ko je rođen 1948. godine opasnost od nuklearnog Trećeg svetskog rata predstavljala je veoma realan deo detinjstva.
Ta pretnja – ili bar pretnja da Istočna i Zapadna Nemačka budu potpuno uništeni – istrajavala je sve do kraja Hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza.
Od tada je opasnost da nuklearno naoružane supersile otpočnu Armagedon znatno umanjena, mada nije potpuno nestala. Danas je veća opasnost to što će sve veći broj manjih zemalja kojima vladaju nestabilni ili diktatorski režimi pokušavati da nabave nuklearno oružje. Time što će postati nuklearne sile takvi režimi mogu da obezbede sopstveni opstanak, promovišu svoje lokalne ili regionalne geopolitičke interese i čak teže ekspanzionističkoj agendi.
U tom novom okruženju “racionalnost odvraćanja” koju su za vreme Hladnog rata održavale Sjedinjene Države i Sovjetski Savez postepeno je slabila. Sada, ako se širenje nuklearnog oružja intenzivira, prag za upotrebu nuklearnog oružja će najverovatnije biti uništen.
Kako trenutna situacija u Severnoj Koreji pokazuje, nuklearizacija Istočne Azije ili Persijskog zaliva bi mogla da predstavlja direktnu pretnju za svetski mir. Razmotrimo nedavni retorički sukob između severnokorejskog diktatora Kim DŽong Una i američkog predsednika Donalda Trampa, u kojem je Tramp obećao da će odgovoriti “vatrom i besom” na sve dodatne provokacije Severne Koreje. Tramp se očito ne uzda u racionalnost odvraćanja kako bi se očekivalo od lidera poslednje preostale supersile. Umesto toga je emocijama dao odrešene ruke.
Naravno, Tramp nije započeo eskalirajuću krizu na Korejskom poluostrvu. Ona tinja već izvesno vreme, zahvaljujući spremnosti severnokorejskog režima da plati bilo koju cenu da postane nuklearna sila, što vidi kao način da obezbedi garanciju za sopstvenu bezbednost. Osim toga, režim radi na proizvodnji međukontinentalnih balističkih raketa koje mogu da nose nuklearnu bojevu glavu i dopru do zapadne obale SAD ili još dalje. To bi bio glavni bezbednosni izazov za svaku američku administraciju.
Konačno, nema dobrih opcija za reagovanje na pretnju Severne Koreje. Preventivni rat pod rukovodstvom SAD na Korejskom poluostrvu bi, na primer, mogao da dovede do direktne konfrontacije s Kinom i uništenja Južne Koreje i imao bi nepredvidljive posledice po Japan. A pošto je trougao Kina – Južna Koreja – Japan postao novi centar moći globalne ekonomije 21. veka, nijedna zemlja ne bi bila pošteđena ekonomskog sunovrata. Čak i ako SAD nastave da aludiraju na mogućnost rata, američki vojni lideri znaju da upotreba vojne sile nije zapravo održiva s obzirom na ogromne troškove i rizike.
Kada Severna Koreja bude dobila status nuklearne supersile, američke bezbednosne garancije više neće biti zapečaćene. Severna Koreja s nuklearnim oružjem i načinom da ga upotrebi bi povećala pritisak na Južnu Koreju i Japan da razviju sopstvene nuklearne kapacitete, što bi one moglo lako da urade. Ali to je poslednje što želi Kina.
Situacija u Aziji danas ima nuklearne atribute 20. veka i dinamiku nacionalne moći 19. veka. To bi se moglo pokazati kao izuzetno zapaljivi koktel. A istovremeno, međunarodni sistem postaje sve nestabilniji s političkim strukturama, institucijama i savezništvima širom sveta okrenutim naglavačke ili dovedenim u pitanje.
Mnogo toga će zavisiti od onoga što se dešava pod Trampovim nepredvidljivim predsedničkim rukovodstvom. Istraga u vezi s mogućom zaverom pripadnika Trampove kampanje sa Rusijom uoči predsedničkih izbora 2016. i neuspeh da se poništi Obamaker pokazao je da je američka administracija nestabilna i neefikasna. A stavke agende kao što su smanjenja poreza, zid na granici s Meksikom i ponovni pregovori o Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini (NAFTA), da ne pominjemo Trampove emotivne izlive, jačaju američku radikalnu desnicu.
Nestabilnost u okviru SAD je razlog za globalnu zabrinutost. Ako se na SAD više ne može računati da obezbedi svetski mir i stabilnost, onda to ne može da učini nijedna država. Ostaćemo s vakuumom rukovodstva, a to nigde nije opasnije nego u domenu širenja nuklearnog oružja.
Ove jeseni preti još jedna nuklearna opasnost. Kongres SAD uvodi nove sankcije Iranu, nuklearni sporazum između te zemlje i P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, plus Nemačka) mogao bi da propadne. Iranski predsednik Hasan Rohani je baš prošle nedelje saopštio da Iran može da odustane od sporazuma “za samo nekoliko sati” reagujući na nove sankcije.
U svetlu severnokorejske krize iniciranje bezrazložne nuklearne krize i potencijalnog rata na Bliskom istoku bio bi vrhunac neodgovornosti. A povratak SAD na strategiju promene režima u Iranu bio bi najverovatnije samoporažavajući jer bi to osnažilo konzervativce u zemlji.
Sve ovo bi se dogodilo u regionu koji je već raskomadan krizama i ratovima. A pošto bi se Rusija, Kina i Evropljani držali nuklearnog sporazuma, SAD bi se našle same i u svađi s čak najbližim saveznicima.
Današnje nuklearne opasnosti zahtevaju upravo suprotno od “vatre i besa”. Ono što je potrebno jeste staloženost, racionalnost i pažljiva diplomatija koja nije zasnovana na opasnim i iracionalnim pretnjama silom. Ako poslednja supersila odustane od ovih kategorija, svet, svi mi ćemo morati da se suočimo s posledicama.
Autor je bio šef nemačke diplomatije i vicekancelar od 1998. do 2005. Bio je lider nemačke partije Zeleni gotovo 20 godina
Copyright: Project Syndicate, 2017.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
