„Veći deo mog detinjstva je obrisan, mrtve odvoze bagerima“: Preživeli nakon zemljotresa na severu Sirije

Bio je to očajnički posao. Bila su potrebna dva puna dana od razornog zemljotresa u ponedeljak pre nego što je turska zvanična agencija za pomoć u katastrofama stigla do grada Samandag blizu sirijske granice, piše Gardijan.

Japarovi su posmatrali kako spasioci izvlače ljude koji je porodica poznavala generacijama. Tu je pod ruševinama Semire Zubari koji je posedovao tezgu na lokalnoj pijaci na kojoj su kupovali godinama; tu je bilo telo Gonula Sakallıja kojeg je Bariš poznavao od detinjstva.

Tada je video telo Semirovog sina Hasana, njegovog prijatelja iz detinjstva. “Nije bilo više automobila da ih voze u mrtvačnicu“, rekao je Bariš.

“Ljudi su prevozili leševe svojim kolima. Dakle, jedino vozilo koje je ostalo je bio rovokopač. Gledao sam kako mog druga iz detinjstva stavljaju ispred kopača da ga odnesu u mrtvačnicu.

To me je slomilo. Pitao sam se, zar nemamo ni dostojanstva da odnesemo leševe kako treba u mrtvačnicu?

Na kraju su Japarima u pomoć pritekli spasioci iz istanbulske opštine – ali čak i tada su im nedostajali resursi.

“Pogledali su i rekli: ’Nemamo alate da ih izvučemo‘“, rekao je Bariš.

“Moj tata je građevinski inženjer i on im je kazao: ’Vidite, ja imam alat; samo uradite to. Samo ih izvadite jer ne možemo sami da rizikujemo.’ Mislim, on je inženjer – on nije spasilac. Pa su doneli generator i mi smo im dali sve potrebne alate da to urade. I onda nam je to konačno uspelo za 60 sati.”

Samandag, do prošle nedelje grad sa oko 120.000 ljudi, je uništen. Pekara je potpuno u ruševinama; bolnica je bila prinuđena da se zatvori na nekoliko dana nakon što je drugi zemljotres potresao područje nekoliko sati nakon prvog. Ponovo je otvorena sa improvizovanom operacionom salom u prizemlju.

Kao i mnogi stanovnici, Barıs i njegovi roditelji sada spavaju u svojim kolima, plašeći se da uđu u svoju kuću iz straha da bi se mogla srušiti. Spasioci pokušavaju da utišaju buku automobila da oslušnu da li ispod ruševina mogu pronaći znake života, ali tih znakova je malo.

Uprkos razaranju, prisustvo vlasti je malo – bezbednosni zvaničnici sa nekoliko radnika hitne pomoći i mali tim koji pokušava da pronađe tela koja su dugo zarobljena ispod njihovih kuća.

Mnoge od onih koji su stigli da pomognu u distribuciji hrane, lekova i pomoći poslala je istanbulska opština povezana sa najvećom opozicionom strankom u zemlji, usred malog nagoveštaja pomoći vlade da se raščiste gomile ruševina toliko visoke da je blokirala ulice na mnogim mestima.

Samandag je grad koji je ostavljen da se sam spasava, a oni koji su ostali živi rade da spasu svoje prijatelje i komšije iz ruševina. Oni se plaše da je zemljotres doveo do kraja njihove zajednice.

Stanovnici su rekli da je centralna vlada u Ankari dugo zanemarivala provinciju Hataj, plodnu i zelenu oblast prepunu maslinjaka i stabala citrusa omeđenu sirijskom provincijom Idlib s jedne strane i Sredozemnim morem s druge.

Posledice zemljotresa, kako su rekli, jednostavno su pokazale koliko je vladi malo stalo da sačuva ono što je ostalo od pokrajine i njenih raznolikih ljudi – etničkih zajednica koje su milenijumima živele jedna pored druge među drevnim sinagogama, crkvama, džamijama i antikvitetima.

Oni koji su ostali u Samandagu rekli su da se plaše da je uništenje izazvano najnovijim zemljotresom smrtonosno za njihovu zajednicu, rasipajući Jermene, Alavite, hrišćane i Turke koji govore arapski širom zemlje u turske gradove.

Kada se u ranim jutarnjim satima dogodio prvi zemljotres, oni koji su se našli živi odmah su počeli da pokušavaju da spasu svoje komšije zarobljene pod ruševinama. Vlasnik lokalne gvožđare, Lami Dogru, izvukao je alat ispod svoje uništene radnje, i mahanjem stezaljkom i čekićem krenuo na posao.

„Počeo sam tamo“, rekao je, pokazujući na kuću svog rođaka pored gomile polomljenog betona. „Uspeo sam da spasem troje ljudi. Biće potrebna decenija da se stvari vrate na staro, ako država pomogne“, rekao je on. „Ako ne, možda bi to moglo potrajati i do 15 godina. Bio je to zaista prelep grad“.

U danima nakon zemljotresa, mnogi od onih koji su preživeli napustili su Samandag, napuštajući ruševine svojih domova u veće gradove.

Bariš i njegovi roditelji još razmišljaju da li će ostati. „Kada smo čekali u redu u mrtvačnici, prvo pitanje koje su nam postavili bilo je: „Šta ćeš da radiš nakon što sahraniš svoje mrtve? Odlaziš?“.

Nekoliko dana nakon što su izvukli tela njegovog dede i bake i transportovali ih u mrtvačnicu u improvizovanim narandžastim vrećama za leševe, jer nije bilo nikoga da im pomogne, vratili su se da počnu pripreme da ih sahrane.

„Kada smo pretražili mrtvačnicu u potrazi za mojim dedom i bakom, našao sam Gonul Sakali i njenu ćerku kako leže jedna pored druge u vrećama za leševe“, rekao je Bariš.

„Otvarali smo torbe da identifikujemo ljude i ugledali njih. Odjednom mi je pala na pamet misao da je veliki deo mog detinjstva u našem komšiluku izbrisan.”