Vek Henrija Kisindžera – „princa realpolitike“ ili „Mr. Henrija“

Je li je Kisindžer „princ realpolitike“ koji je svoje ogromno poznavanje stvari stavio u službu zemlje koja je bila u dubokim problemima, ili je „Mr. Henri“ nemoralna osoba, željna vlasti u birokratskim spletkama i grandomanska ličnost. No, ako je i ima, ta grandomanija je osnovana. Svoju ostavku na položaj predsednika SAD 1974. Ričard Nikson je podneo Henriju Kisindžeru, a ne američkom Kongresu.

Kisindžer je u svojoj 100-oj aktivniji od mnogih ministara spoljnih poslova i predsednika država, a bavi se, ne sporednim, već apsolutno centralnim pitanjima današnjice: ratom u Ukrajini i ulogom veštačke inteligencije u spoljnopolitičkim procesima i bezbednosti.

Ali dovoljno je samo da se uoči da je čovek u 96. godini, koji se celog života bavio čisto ljudskim aspektima istorijskog kretanja, odlučio da ispita avangardnu temu, koja se tek pomaljala u akademskim raspravama.

Onda je dve godine organizovao male seminare da bi se upoznao sa svim aspektima tog pitanja, i na kraju napisao o tome knjigu.

PORUKA POLITIČKIM VOĐAMA: Prošle godine, Henri Kisindžer je imao 25 intervjua, javnih nastupa i video uključenja, što je apsolutni rekord među ljudima njegovog formata i životnog doba. Sve to stavlja ga u rang ličnosti koje on rado opisuje, računajući tu Meterniha i Gorčakova.

U većini svojih nastupa, Kisindžer kao arhimudrac i patrijarh svetske diplomatije, upozorava na opasnost globalnog sukoba i izbijanja Trećeg svetskog rata.

Kao čovek koji se nagledao ratova u svojoj karijeri i životu, on zna o čemu priča. Potrebne su političke vođe sa smislom da to razumeju.

Zbog toga je prošle godine objavio knjigu Leadership: Six studies in World Startegy, u kojoj predstavlja i analizira tipove političkog vođstva koji uključuju Konrada Adenauera, Šarla de Gola, Ričarda Niksona, Anvara el Sadata, Li Kvan Jua i Margaret Tačer. (Knjigu će uskoro na srpskom objaviti Klub Plus).

Odgovorno političko vođstvo, traži Kisindžer, što pre treba da zaustavi rat u Ukrajini, a ne da ga vodi ka provaliji iz koje neće biti povratka.

A što se tiče SAD i Kine, on daje rok od pet do 10 godina u kojem dve sile mogu da definišu svoju koegzistenciju i izbegnu međusobni katastrofalni rat.

Kisindžer je autor poznate rečenice koja je oduvek, kao noćna mora, progonila svakog ko je propovedao jedinstvenu Evropu: „A koji je broj telefona Evrope?“ Deleći američke snove i opsesije, većina američkih lidera i mislilaca nije ni za tren sumnjala da su upravo Sjedinjene Države proviđenjem odabrane kao „nezamenljiva nacija vodilja“ i da moraju ostati svetski policajci – radi dobrobiti čovečanstva. Kisindžer nikad nije delio takvu vrstu razmišljanja. Kao akademski stručnjak koga je oblikovala evropska istorija, znao je da diplomatija i spoljna politika ne mogu bez sile, bez moći, odnosa i ravnoteže snaga. Za njega je svet uvek bio multipolaran, ono što danas nastoje da dokažu Rusija i Kina.

KAO RIBA U (DRUŠTVENOJ I POLITIČKOJ) VODI: Kisindžerov nominalni šef, Ričard Nikson nikad nije pripadao kremu američkog društva. Nije voleo profesore najelitnijih američkih univerziteta. Sa Harvarda i Jejla, i ostale iz tzv. Bršljanove lige na istočnoj obali – sve one koji su uveče uživali u Kisindžerovim dosetkama i jedva čekali da se pojavi na njihovim prijemima.

Za razliku od društveno odbačenog predsednika koga je savetovao, Kisindžer je kao riba u vodi plivao u slavi društvenog života. Kad je na žurku Barbare Hauard Kisindžer došao sa jednom kovertom u ruci, medijska elita, i njujorška šiki-miki garnitura, brzo se sjatila oko njega, pitajući ga: „Da li je to neki tajni dokument“.

„Ne. To je moje pretplatičko izdanje Plejboja“.

„Oh, vi ste onda doista svinger“, začudila se reporterka Vašington posta.

Geografski centar čitavog američkog političkog života decenijama je bio svega nekoliko blokova udaljen od Bele kuće.

Smešten u velelepnim raskošnim kućama, u kolonijalnom stilu od blokova crvene cigle – u Džordžtaunu. Tu su svetsku politiku vodili anonimni milijarderi i čuvene dokone udovice. Kisindžer nije nikad pozivao goste.

„On će radije da ostane gladan, nego da kuva“, objašnjavala je zvezda tih partija Nensi Mekginis.

Njegov mali iznajmljeni stan u Rok Krik Parku imao je samo dve spavaće sobe. Nameštaj je na rasprodaji kupila njegova sekretarica.

Nije bilo nikakvih udobnih fotelja za sedenje, niti romantičnih svetiljki. Jedini dekorativni elementi bile su njegove fotografije sa brojnim svetskim državnicima. Jednom nedeljno u taj samački stančić dolazila je čistačica koja ga je napuštala već posle sat vremena.

U takvom ambijentu nastajale su Kisindžerove diplomatske kombinacije i pregovaračke strategije koje su oblikovale drugu polovinu Hladnog rata i protegle se do današnjih dana. Da se podsetimo, Kisindžer je okončao Vijetnamski rat, zatim, 1973. i Bliskoistočni rat i stvorio novu konfiguraciju snaga u regionu, počeo i ostvario politiku detanta, odnosno popuštanja u Evropi dijalogom sa Sovjetskim Savezom i stvaranjem Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS), čiji se jedan deo odigrao i u Beogradu, u tek, za tu priliku specijalno izgrađenom Sava sentru, zajedno s hotelom Interkontinental.

KINESKO OTVARANJE: Ono što je možda najvažnije dostignuće njegove diplomatije, jeste kinesko otvaranje prema svetu i uključenje Kine u globalni sistem. Takva Kina, koju je Kisindžer prvi put posetio dva puta inkognito, pre 50 godina, a od tada tačno 100 puta, danas je vodeća svetska sila.

Mnogi Ameriknaci bez osnova okrivljuju Kisindžera za ovakvu kinesku afirmaciju i prosperitet, zaboravljajući koliko Amerika i ceo svet svoj napredak duguju upravo Kini i njenoj jefitnoj proizvodnji. Ali, kao u Hegelovoj dijalektičkoj konstrukciji roba i gospodara, kada rob postaje gospodar, Kina je uz ogromna odricanja i veliki napor izmenila svoju podređenu poziciju.

NR Kina najbolji je primer Kisindžerovog diplomatskog delovanja, što se može naći u brojnim epizodama. Jedna od njih je ugovaranje susreta Niksona i Mao Cedunga.

Posle tajnog puta u Kinu u julu 1971. dogovoreno je da Nikson doputuje u Peking krajem februara 1972. Nikson i Kisindžer mislili su da je isuviše opasno da se njih dvojica sretnu bez pripreme, zato što bi rizik neslaganja bio preveliki.

Kisindžer je otputovao ponovo u Peking krajem oktobra, četiri meseca pre Niksonove posete, kako bi zaključio da li mogu da se slože o sadržaju zajedničkog kominikea. Kisindžer je kineskoj strani ponudio nacrt u tradicionalnoj formi koji je sadržavao tačke slaganja.

Ali je Mao, preko premijera Ču Enlaja, imao drugačiji koncept. On je predložio da se nabroje neslaganja, jer je to bilo uverljivije, a onda da se naglase sporazumi koji su postignuti.

Nastala je potpuna tišina. Kisindžer je razmišljao da se vrati u Vašington neobavljena posla.

Osećao je, međutim, da će Nikson da se složi s njim, ukoliko promeni svoje stanovište, pa je prihvatio kineski predlog. Nikson je bio oduševljen.

„Ovo je sjajno. Bilo je potrebno da to uradimo na ovaj način“, rekao je američki predsednik.

Tokom pregovora za Ameriku je najveći problem bio kako da priznaju politiku „jedne Kine“, a da istovremeno ne povuče priznanje Tajvana. Kisindžer je upotrebio nešto što je američki ambasador u Kini, Aleks Džonson, predložio Džonu Fosteru Dalsu 1954, a što je Kisindžer pronašao listajući papire.

Aleks Džonson je 1954. predložio Dalsu da bi Amerika trebalo da se pozabavi tajvanskim problemom rekavši da su obe strane Kine u kineskom građanskom ratu priznale da postoji samo jedna Kina i da Sjedinjene Države neće osporiti taj predlog.

Kisindžer je to predložio kao američki predlog, tako da kad su govorili i pisali Kina, imali su različite Kine na umu. Tako su smislili formulu za koju su dobili ogromne pohvale i koja i danas obezbeđuje formulu jedne Kine.

Henri Kisindžer imao je jedan dobar razlog da se posveti Jugoslaviji, pošto je bio štićenik legendarnog urednika časopisa Forin afers i velikog prijatelja Srbije i Jugoslavije, Hamiltona Fiša Armstronga. Kisindžer je bio jedan od retkih Amerikanaca koji je javno ustao protiv bombardovanja Srbije 1999. i preko cele naslovne strane Tajma saopštio da se radi o privatnom ratu Madlen Olbrajt. U to ime, Kisindžerov vek zaslužuje i priznanje iz Srbije.