Vek SSSR-a i Rusije: Od boljševičke revolucije do invazije na Ukrajinu

Posle viševekovne vladavine knezova, prinčeva i careva, Rusija je pre oko sto godina preokrenula tok svoje istorije i svoje administracije i politike, ali je ostala kolonijalna sila samo kroz drugačiju formulaciju.

Krajem februara 1917. izbio je štrajk u jednoj fabrici u glavnom gradu Petrogradu (što je novi naziv za Sankt Peterburg), hiljade radnica napustile su fabrike zbog nedostatka hrane i pozvale ostale radnike da im se pridruže.

Za nekoliko dana svi radnici su napustili posao, izbijaju ulične borbe, car Nikolaj II naređuje da se Duma raspusti i radnici vrate na posao, a vojska da strelja demonstrante, piše Al Jazeera Balkans.

Građanski rat

Njegova naređenja izazvala su februarsku revoluciju, vojnici su otvoreno stali na stranu radnika i 2. marta je došlo do abdikacije cara i pada aristokratije.

Formira se privremena vlada, ali u roku od nekoliko meseci oni podnose ostavke zbog kriza i neuspeha, pa tu dužnost preuzima Aleksandar Kerenski. Za boljševike i druge disidente nije bio dovoljno radikalan, pa je u novembru iste godine prognan.

Tome je prethodio povratak Vladimira Iljiča Uljanova, poznatijeg kao Lenjin, u Rusiju iz Švajcarske gde je bio u egzilu.

Specijalnim vozom vraćen je u Nemačku, koja je sa 40 miliona zlatnih maraka finansirala boljševičke akcije.

U novembru Sovjeti preuzimaju vlast, proteruju Kerenskog, a sve je to poznato kao Oktobarska revolucija (naziva se „oktobarska“ jer se desila u oktobru po julijanskom kalendaru, koji je u to vreme pratila zvanična Moskva).

Lenjinove snage raspuštaju novoizabranu skupštinu (koja je odbila da bude boljševički instrument) i uklanjaju sve elemente demokratije, ostaju bez opozicije i rešavaju problem rata Nemačkim ugovorom u Brest-Litovsku 1918. godine.

Uprkos svemu, boljševička vlast je bila daleko od bezbedne i usledila je duga borba, odnosno građanski rat između režima i njegovih protivnika koji su činili socijalistički revolucionari, antiboljševički beli pokret i veliki broj seljaka.

Takođe, postoje brojni pokreti za nacionalnu nezavisnost raznih delova bivšeg Ruskog carstva…

Do 1921. boljševici su rešili skoro sve unutrašnje probleme, vraćajući pod kontrolu skoro sve nove nezavisne države, osim Finske, baltičkih država, Moldavske Demokratske Republike (anektirane Rumuniji) i Poljske.

Finska takođe anektuje region Pečenga, teritorije su ustupljene Estoniji, Letoniji i Turskoj, dok Poljaci preuzimaju sporne teritorije zapadne Belorusije i zapadne Ukrajine.

Stvaranje SSSR-a

Nakon završetka građanskog rata, decembra 1922. godine, formiran je Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (Sovjetski Savez, SSSR).

Ideološki zasnovana unija, osnovana u poslednjem mesecu 1922. godine, tada je sadržala četiri konstitutivne republike: Rusku Sovjetsku Federativnu Socijalističku Republiku (RSFSR), Ukrajinsku SFSR, Belorusku SFSR i Zakavkasku SFSR (današnja Jermenija, Azerbejdžan i Gruzija).

Da bi se oslobodio „ratnog komunizma“ (posle građanskog rata), Lenjin je novom ekonomskom politikom (NEP) dao privilegije seljacima, stimulisao trgovinu, a država je zadržala kontrolu nad bankarstvom, transportom, teškom industrijom i javnom upravom.

Leva strana komunista je kritikovala NEP zbog favorizovanja bogatih seljaka, kulaka, ali je program dao rezultate. Napadnut je nakon Lenjinove smrti početkom 1924. godine.

Burna decenija sovjetske istorije odvija se od 1929. do 1939. sa masovnom industrijalizacijom i unutrašnjim sukobima dok Josif Visarionovič Džugašvili – Staljin pokušava da uspostavi potpunu kontrolu nad sovjetskim društvom nakon Lenjinove smrti.

Uvodi prvi petogodišnji plan, nakon što se oslobodio Lava Trockog i Politbiroa, odbacuje NEP i nastoji da brzo akumulira resurse kolektivizacijom poljoprivrede, jačanjem teške industrije i ograničavanjem proizvodnje robe široke potrošnje.

Sovjetski Savez postaje industrijska država, milion seljaka ostaje bez zemlje, a oni koji se protive masovno ubijaju svoja stada i dolazi do nemira.

Pobijen je veliki broj kulaka, loše vremenske prilike i zaplena imovine i hrane izazvali su masovno gladovanje, najviše u Ukrajini (Holodomor, mnogi ga priznaju kao genocid), Kazahstanu i jugozapadu Rusije.

Narodni komesarijat za unutrašnje poslove (NKVD) pritvorio je, deportovao ili pogubio desetine hiljada ljudi.

Poginulo je svih šest članova Politbiroa koji su preživeli Lenjina, kao i brojni stari boljševici, oficiri i direktori – sve u okviru „Velike čistke“.

Navodno je u ovom procesu ubijeno više od 700.000 ljudi, a uvedene su kazne za izmišljene zavere i sabotaže. Kroz logorski sistem (Gulag) prošlo je 18 miliona ljudi.

Podsetimo se i masakra u Katinu 1939. godine, u kome je NKVD posle razlaza sa Poljskom pogubio 20.000 zarobljenih poljskih oficira i vojnika.

Tokom ovih decenija, 1930-ih i 1940-ih, staljinistička vlada je izvršila masovne deportacije etničkih manjina u Centralnu Aziju.

Drugi svetski rat

Šesnaest dana od početka Drugog svetskog rata, tačnije 17. septembra, Crvena armija ulazi u istočnu Poljsku sa opravdanjem da želi da „zaštiti Ukrajince i Beloruse” u tom delu zemlje nakon „prestanka postojanja” poljske države.

Zatim dolazi Zimski rat, posle neuspešnih pregovora sa Finskom.

Invazija te susedne zemlje izaziva velike gubitke na sovjetskoj strani, ali Helsinki predaje određene teritorije Moskovskim mirovnim ugovorom.

Rumunija, posle ultimatuma iz leta 1940. godine, predaje Besarabiju i Severnu Bukovinu SSSR-u, nakon čega sledi okupacija nezavisnih baltičkih država – Estonije, Litvanije i Letonije.

Ubrzo je došlo do sukoba sa Nemačkom, koja je 22. januara 1941. prešla sovjetsku granicu, okupirala Ukrajinu, opsedala Lenjingrad i bila na dobrom putu da osvoji Moskvu.

Brza sovjetska kontraofanziva sprečava naciste da osvoje prestonicu, praćena velikim nemačkim porazima kod Staljingrada i Kurska, koji se tumače kao velika prekretnica Drugog svetskog rata.

Do kraja 1943. Sovjeti razbijaju opsadu Lenjingrada, oslobađaju veći deo Ukrajine, zapadne Rusije i stižu do Belorusije.

„Staljinovih deset udaraca” je serija ofanziva iz 1944. godine kada „Crvena armija” nanosi velike poraze nacistima i krajem godine front je daleko od sovjetskih granica.

Sledećeg maja 1945. sovjetske snage su ušle u Istočnu Nemačku, zauzele Berlin i tako pobednički okončale Drugi svetski rat. Tri meseca kasnije, oni takođe zauzimaju Mandžuriju, pobedivši Japan.

Drugi svetski rat uništio je privredu SSSR-a, odneo skoro 27 miliona života, uništio desetine hiljada gradova i naselja, okupirane teritorije bile su poprište mnogih ratnih zločina, prinudnog rada, deportacija…

Gotovo cela jevrejska zajednica je bila uništena. Saradnja sa saveznicima bila je osnova za rekonstrukciju, SSSR je postao jedan od osnivača UN i stalni članovi Saveta bezbednosti svetske organizacije.

Hladni rat

Posle Potsdamske konferencije u leto 1945, kada Staljin i američki predsednik Hari Truman nisu uspeli da se dogovore o budućnosti istočne Evrope, počeo je Hladni rat koji je dominirao međunarodnom scenom.

Zbog burnih vekova na ovim prostorima, Staljin je želeo da stvori tampon zonu između Nemačke i SSSR-a, a ta oblast je već bila pod „Crvenom armijom“.

Sjedinjene Američke Države su tada predvodile formiranje NATO-a 1949. godine, a šest godina kasnije SSSR je stvorio Varšavski pakt, koji je doveo do podele Evrope na zapadni i sovjetski blok.

Godine 1956. Sovjeti su učestvovali u gušenju Mađarske revolucije, ugušili Praško proleće u Čehoslovačkoj 1968. i podržali suzbijanje pokreta solidarnosti u Poljskoj početkom 1980-ih.

Oni se protive američkim ratovima u Koreji i Vijetnamu, nastavljaju trku u nuklearnom naoružanju, a odnosi se dodatno pogoršavaju sa sovjetskom invazijom na Avganistan 1979. godine i izborom Ronalda Regana za predsednika SAD 1980.

Napredak se dešava krajem 1980-ih kad komunistički blok počinje da se raspada, a SSSR se raspao 1991.

U poslednjoj deceniji Sovjetskog Saveza (od 1982. do 1991.) dominirala su dva događaja: raspad ekonomskih i političkih struktura Unije i pokušaji reformi da se taj proces preokrene.

Mihail Gorbačov je došao na čelo zemlje i pokušao da modernizuje sovjetski komunizam „perestrojkom“, ali je to imalo druge posledice.

Ljudi su se informisali, društveni problemi su postali očigledni, autoritet Partije je potkopan.

Politika „glasnosti“ omogućila je etničkim i manjinskim zajednicama da izraze svoje nezadovoljstvo, brojne članice Alijanse zahtevale su veća prava i autonomiju, koju Moskva nije htela da dodeli.

Uz ekonomske probleme, sve je to dovelo do gubitka moći sovjetske vlasti, a borba između ruske i sovjetske vlasti došla je do izražaja u sukobu Gorbačova i Borisa Jeljcina, koji se predstavljao kao demokrata i opozicionar.

Na prvim ruskim predsedničkim izborima 1991. Jeljcin je izabran za predsednika Ruske SFSR, a protiv Gorbačova je pokušan državni udar. Državni udar nije uspeo, ali je ukazao na neizbežan raspad Sovjetskog Saveza.

Povratak Rusije na scenu

Raspad je zvanično okončan 25. decembra 1991. godine, a na scenu se vratio naziv Rusija, ali ne kao imperija već kao Ruska Federacija.

Iako je Jeljcin uneo optimizam, podrška „šok terapiji“ za okončanje sovjetske kontrole cena, drastično smanjenje državne potrošnje i otvoreni spoljnotrgovinski režim umanjili su njegovu popularnost.

Reforme su imale ozbiljan uticaj na životni standard, a tokom 1990-ih Rusija je doživela veliki ekonomski pad.

S druge strane, pojava malih partija stvorila je haos. Zemlja je bila blizu građanskog rata u oktobru 1993. kada je Jeljcin poslao tenkove protiv političkih rivala.

Prvi i drugi čečenski rat, novonametnuti Ustav sa ogromnim predsedničkim ovlašćenjima, ekonomske reforme, sve je to snažno uticalo na Jeljcinovu vladavinu.

Samo nekoliko sati pre prvog dana 2000. Jeljcin je najavio ostavku i predao vlast ne tako poznatom premijeru Vladimiru Putinu, bivšem agentu KGB-a i šefu Federalne službe bezbednosti (FSB).

Putin je vladao poslednjih 20 godina, direktno ili iza kulisa.

Pobeđuje na izborima 2000. godine, kao i na onima četiri godine kasnije.

Sledi pobeda u Drugom čečenskom ratu, povezivanje sa SAD posle napada 11. septembra 2001. i stvaranje sistema „upravljane demokratije“ potčinjavanjem parlamenta, medija i plasiranjem velikih gasa i nafte. preduzeća pod državnom kontrolom.

Dmitrij Medvedev, Putinov čovek, pobeđuje na predsedničkim izborima 2008. godine, a Putin postaje premijer, da bi zamenio mesta 2012. godine.

Dve godine kasnije, raspisan je kontroverzni referendum kojim je najavljeno pripajanje poluostrva Krim (Ukrajina) Rusiji. Potom je usledio rat na istoku Ukrajine, gde Rusija podržava separatiste i zbog toga dobija sankcije od Zapada.

Ponovno mešanje u Ukrajinu dešava se 2022. godine, četiri godine nakon reizbora Putina na mesto predsednika, i to je invazija zapadnog suseda.

Uprkos protivljenju međunarodne zajednice, Rusija najavljuje pripajanje istočnoukrajinskog regiona Donbas, i velikog dela regiona Hersona i Zaporožja.

Istoričari smatraju da će biti potrebne decenije da se Rusija oporavi od ovog pohoda na zapad, a mnogi stručnjaci smatraju da su to zapravo poslednji dani ili meseci kolosa zvanog Ruska Federacija, jer mnoge etničke zajednice, pokorene Vojvodstvom, Carstvom, Imperijom ili Savezom – sada žele slobodu i nezavisnost.

Izvor: Al Jazeera Balkans