Veličina i pad Amerike: Šta će biti ako Donald Tramp pobedi na predsedničkim izborima u novembru?

Ali Trampova premisa je jednostavno pogrešna i upravo sredstva koja on predlaže predstavljaju najveću pretnju za Ameriku.

Amerikanci imaju dugu istoriju zabrinutosti zbog opadanja.

Ubrzo nakon osnivanja kolonije u zalivu Masačusets u 17. veku, neki puritanci su žalili nad gubitkom ranije posedovanih vrlina.

U 18. veku, očevi osnivači su proučavali rimsku istoriju, razmatrajući kako da održe novu američku republiku.

U 19. veku, Čarls Dikens je primetio da, ako je verovati Amerikancima, njihova zemlja je „uvek depresivna i uvek u stagnaciji, uvek se nalazi u alarmantnoj krizi, i nikada nije bilo durgačije“.

Na naslovnoj strani jednog časopisa iz 1979, čija je tema nacionalni pad, nalazio se Kip slobode niz čiji obraz se sliva suza.

Ali iako Amerikance odavno privlači ono što nazivam „zlatnim sjajem prošlosti“, SAD nikada nisu imale moć kakvu su mnogi zamišljali da su je imale.

Čak i pored izobilja resursa, Amerika često nije uspevala da dobije ono što želi.

Oni koji misle da je današnji svet kompleksniji i turbulentniji nego u prošlosti, trebalo bi da se sete godine poput 1956, kada SAD nisu bile u stanju da spreče sovjetsku represiju nad pobunom u Mađarskoj; i kada su naši saveznici Britanija, Francuska i Izrael izvršili invaziju na Suec.

Da parafraziramo komičara Vila Rodžersa, „hegemonija nije ono što je nekada bila i nikada to nije bila“.

Periodi „opadanja“ govore nam više o popularnoj psihologiji nego o geopolitici.

Ipak, jasno je da ideja o padu dotiče bolnu tačku američke politike, čineći je pouzadnim plodnim tlom za političku pristrasnost.

Ponekad zabrinutost zbog opadanja vodi ka protekcionističkim politikama koje više nanose štetu nego što čine dobro.

A ponekad periodi arogancije vode do prekomerne politike, kao što je rat u Iraku. Nema vrline ni u potcenjivanju ni u precenjivanju američke moći.

Kada je reč o geopolitici, važno je napraviti razliku između apsolutnog i relativnog pada.

U relativnom smislu, Amerika je u opadanju još od završetka Drugog svetskog rata.

Ona više nikada neće činiti polovinu svetske ekonomije i držati monopol nad nuklearnim naoružanjem (koje Sovjetski Savez ima od 1949).

Rat je osnažio ekonomiju u Americi i oslabio je u svim drugim zemljama.

Ali dok se ostatak sveta oporavio, udeo Amerike u globalnom BDP-u je do 1970. pao na jednu trećinu (što je približno jednako udelu uoči Drugog svetskog rata).

Predsednik Ričard Nikson je to smatrao znakom opadanja i odvojio dolar od zlatnog standarda.

Ali dolar ostaje nadmoćan i pola veka kasnije, a udeo Amerike u globalnom BDP-u je još uvek oko jedne četvrtine.

Isto tako „pad“ Amerike nije je sprečio da prevlada u Hladnom ratu.

U današnje vreme, uspon Kine se često navodi kao dokaz pada Amerike.

Posmatrajući isključivo američko-kineske odnose moći, zaista je došlo do pomaka u korist Kine, što može biti predstavljeno kao opadanje Amerike, u relativnom smislu.

Ali u apsolutnom smislu, SAD su i dalje moćnije i verovatno će tako i ostati.

Kina jeste impresivan konkurent, ali ima značajne slabosti. Kada je u pitanju ukupna ravnoteža moći, SAD imaju bar šest dugoročnih prednosti.

Jedna od njih je geografija. SAD su okružene sa dva okeana i dva prijateljski nastrojena suseda, dok Kina deli granicu sa 14 zemalja i uključena je u teritorijalne razmirice sa nekoliko njih, uključujući Indiju.

Druga prednost je relativna energetska nezavisnost, dok Kina zavisi od uvoza.

Treće, SAD crpu moć iz svojih velikih transnacionalnih finansijskih institucija i međunarodne uloga dolara.

Kredibilna rezervna valuta mora da bude slobodno konvertibilna i ukorenjena u dubokim tržištima kapitala i vladavini zakona – što sve Kini nedostaje.

Četvrto, SAD imaju relativnu demografsku prednost kao jedina velika razvijena zemlja za koju se trenutno predviđa da će zadržati svoje mesto (treće) u globalnom rangiranju stanovništva.

Sedam od 15 najvećih svetskih ekonomija imaće sve manje radne snage u narednoj deceniji; ali očekuje se da će se radna snaga SAD povećati, dok je u Kini dostigla vrhunac 2014.

Peto, Amerika već dugo prednjači u ključnim tehnologijama (bio, nano, informacione).

Kina veoma mnogo ulaže u istraživanja i razvoj – po pitanju patenata sada ima dobre rezultate – ali, prema njenim sopstvenim procenama, kineski istraživački univerziteti i dalje zaostaju za američkim institucijama.

Na kraju, međunarodne ankete pokazuju da SAD nadmašuju Kinu u mekoj moći privlačenja.

S obzirom na sve to, SAD zadrdržavaju čvrsto uporište u nadmetanju velikih sila u 21. veku.

Ali ako Amerikanci podlegnu histeriji zbog uspona Kine, ili rezignaciji zbog njenog dostizanja „vrhunca“, SAD bi mogle loše da odigraju svoje karte.

Odbacivanje karata od velike vrednosti – među kojima su čvrsti savezi i uticaj u međunarodnim institucijama – predstavljalo bi ozbiljnu grešku.

Daleko od toga da Ameriku ponovo učini velikom, to bi moglo u velikoj meri da je oslabi.

Amerikanci imaju više razloga za strah od uspona populističkog nacionalizma kod kuće nego od uspona Kine.

Populističke politike, poput odbacivanja podrške Ukrajini ili povlačenje iz NATO-a, nanele bi veliku štetu američkoj mekoj moći.

Ako Tramp pobedi na predsedničkim izborima u novembru, ova godina bi mogla da bude prekretnica za moć Amerike.

Konačno, osećaj pada bi mogao da bude opravdan.

Čak i ako njena spoljna moć ostane dominantna, zemlja može da izgubi svoju unutrašnju vrlinu i privlačnost za druge.

Rimsko carstvo je trajalo još dugo pošto je izgubilo svoj republički oblik vladavine.

Kao što je Bendžamin Frenklin prokomentarisao oblik američke vlade koju su stvorili osnivači: „republika, ako možete da je održite“.

U meri u kojoj američka demokratija postaje sve polarizovanija i krhkija, upravo takav razvoj stvari bi mogao da izazove pad Amerike.

Autor je profesor na Univerzitetu Harvard i bivši pomoćnik američkog sekretara za odbranu. Uskoro će biti objavljeni njegovi memoari „Život u američkom veku“ (Polity Press, januar 2024).

Copyright: Project Syndicate, 2024.
www.project-syndicate.org