„Velika Evroazija“ na vidiku: Preteća figura „Putin kana“ na vratima Evrope

Prva je opšta ocena da će za veći deo globalne ekonomije ova godina biti teža od prethodne, da će polovina Evropske unije ući u recesiju, a da će ova zima biti „teška“, dok će sledeća biti još teža. Odloženo i akumulirano delovanje pandemije i ukrajinskog sukoba pokazaće svoje lice, ali nesumnjivo je da ukrajinski događaji imaju dalekosežniji karakter od pandemije, iako predstavljaju tačke u istom globalnom lancu kriza.

Ekonomska kriza 2008. potkopala je temelje liberalnom kapitalizmu i unela pesimizam u njegove perspektive čak i kod najtvrđih pristalica sistema za koji se smatralo, s razlogom, da je posle propasti svetskog socijalizma/komunizma, toliko dominantan da ga ništa neće dovesti u pitanje u doglednoj budućnosti.

Globalna uznemirenost uticala je i na razumevanje bezbednosti u svetu. Nije slučajno što su upravo te godine SAD deklarisale namere za proširenje NATO na veoma daleki istok od njegovog prvobitnog evropskog centra, čak do Ukrajine i Gruzije. Dok su ranija proširenja u Centralnoj Evropi bila jasan deo evropske bezbednosti, zahvatanje teritorija koje su važno rusko zaleđe, nije moglo da se objasni ovom strategijom. Za Rusiju to je značilo da počinje antiruska orijentacija NATO, pa je otuda usledila reakcija u Gruziji, a Rusija je zauzela jasan agresivno odbrambeni politički stav.

ŠIRENJE ENTROPIJE: Pandemija kovida 19 koja je počela 2020. preoblikovala je forme i funkcionisanje svetskih društava, unoseći suvišnu represiju i nepotrebni autoritarizam u „društva blagostanja“ koja sebe smatraju ogledalom demokratije, poput američkog, australijskog, francuskog i nemačkog. Potom je ukrajinski sukob potkopao međunarodni sistem bezbednosti i očuvanja dotadašnje globalne ravnoteže.

Tako je svaka od današnjih globalnih sila dala doprinos širenju entropije u svetu: SAD ekonomsku krizu, sa kineskog tla krenula je korona, a Rusija je dovela u pitanje postojanje bezbednosnih aranžmana i organizacija, počinjući od NATO.

Haos može takođe da se posmatra kao važan geopolitički resurs i države koje su u stanju da ga nametnu celoj planeti u stanju su da unošenjem poremećaja i neravnoteže u globalni sistem štite svoje interese ili da ih promovišu. Ne postoji kriza u svetu u kojoj nije bilo dobitnika i gubitnika. Ukrajinska kriza stvorila je najozbiljnije poremećaje u snabdevanju energentima, sirovinama i hranom, pa u tom smislu prevazilazi takvu krizu od pre 50 godina, kad je jomkipuski rat Egipta i Izraela doveo do poremećaja u snabdevanju naftom. Domete i ishode ovog poteza tek ćemo da uvidimo, možda već 2023. godine.

Ruska vojna operacija u Ukrajini povlači crtu ispod čitave ere koja je počela raspadom sovjetskog bloka i SSSR, kad je prilično stabilan bipolarni svetski poredak zamenjen onim što je kasnije nazvano liberalnim svetskim poretkom.

Njegova suština bila je dominacija Sjedinjenih Američkih Država. Ovo čemu sada prisustvujemo jeste druga, oružana verzija okončanja Hladnog rata, drugim sredstvima i s drugim posledicama. Ako smo pre trideset godina imali umiljatu Rusiju koja se prikradala pod skute Zapadu, danas imamo Rusiju sa opasnim licem; ako je tada bila Rusija koja se širom otvorila svetu, danas je to Rusija koja se pretvara u naoružanu tvrđavu.

Dok je pre 30 godina Rusija očekivala razumevanje od Zapada, današnja Rusija je spremna da se bespogovorno još jednom sukobi sa zapadom da bi učvrstila svoju „defanzivnu psihologiju“ o kojoj niko nije bolje pisao od Džordža Kenana, ali niko bolje od njega na zapadu nije ni razumeo nepotrebnost američke ideje o širenju NATO ka Ukrajini, nazivajući taj korak još pre četvrt veka, „sudbinskom američkom greškom“.

Kenan, nekada apsolutno proskribovani američki diplomata, danas je u Moskvi rehabilitovan u toj meri da se zvanična politika često poziva na ovaj, ali i druge njegove stavove. Ruska javnost nikad ga nije doživljavala kao osobu čijim idejama bi trebalo da se pokloni pažnja, ali sada ga otkriva na drugi način i u drugačijem svetlu. Doduše, za ogromnim zakašnjenjem. Slično kao u Beogradu, u kome je Kenan po svojoj želji bio američki ambasador od 1961. do 1963, ali ove godine je zasluženo dobio spomen ploču na zgradi bivše američke ambasade u ulici kneza Miloša.

Dok je Kenan objašnjavao „containment“ i obuzdavanje Rusije, današnja Rusija primenjuje ovu ideju „u ogledalu“ kao „countercontainment“, pa „suzbija“ i odbacuje uticaj Zapada na razvoj Rusije. Ukoliko Rusija uspe u onome što je naumila, a to je da na vojni način ostvari svoje ciljeve u Ukrajini, onda će ona da učini istorijski korak koji dosad nije viđen, a koji znači gotovo potpuni prekid sa Zapadom, a u prvom redu sa Evropom, za naredne decenije. To će biti najveća promena toka evropske istorije s kojom će da se suoči ova generacija čovečanstva.

NOVA „GVOZDENA ZAVESA“: Rusija posle 400 godina svoje istorije napušta Evropu. Ideal s kojim je pre tri decenije okončan Hladni rat – izgradnja Evrope od Lisabona do Vladivostoka, raspao se u paramparčad na ukrajinskim poljima. Verovatno je da će se isto desiti i s planovima za proširenje NATO na istok. NATO je slomio politiku evropske neutralnosti, uključujući Finsku i Švedsku kao dve primerne evropske „države blagostanja“, savezom u kojem nije jasno šta one dobijaju.

Razume se, postoji i mogućnost da Rusija ne uspe u svojim planovima. Tada Rusija će biti osuđena da igra ulogu političkog patuljka, a u skladu s tim bi se verovatno razvijala i njena geografska dimenzija. Ovakva orijentacija izaziva mnogo konradikcija u samoj Rusiji. S napetom pažnjom prate se svi signali iz Kremlja koji bi ukazivali na promene u vođstvu, a možda i mogućnost iznanadne promene samog ruskog lidera. Iako bi to sa stanovišta zapada bilo idealno rešenje okončanja sukoba i izlaza iz sadašnjih protivurečnsti, čini se da Hruščovljeva sudbina nije ni blizu Putina.

Jasna pojava Evroazije kao globalnog subjekta događa se prvi put posle mnogo vekova, s Vladimirom Putinom kao dovoljno pretećom figurom novog Džingis kana. Ovoga puta, na granici nove, čvršće i nepropusne gvozdene zavese koji raste od Baltika do Crnog mora, biće Rusija kao ekstenzija Kine i Evroazije. Šangajska organizacija za saradnju koju vodi Kina, uključuje već 32 države u svetu sa najavljenom ambicijom širenja koja je najavljena na samitu u septembru ove godine.

Ruski predsednik Vladimir Putin lansirao je ideju Velike Evroazije na Peterburšskom ekonomskom forumu 2016. godine. Tada je on nagovestio „razmatranje perspektiva mnogo šireg evroazijskog partnerstva uz učešće Evroazijskog ekonomskog saveza“ u koji bi ušli Kina, Pakistan, Iran i Indija.

Osnovna ideja Evroazije je povratak ka Aziji. U praktičnom smislu, jezgro ove ideje su rusko-kineski odnosi: severoistok Kine i Rusija veoma tesno su povezani. Velika Evroazija će da učvršćuje odnose između Kine i Rusije, doprinosiće razvoju ruskog Dalekog istoka i oživeže ekonomiju severoistočne Kine. U smislu geopolitike i geoekonomije, Velika Evroazija ima veliki potencijal i velike prednosti. U geopolitičkom smislu, ona može da kraktkoročno stabilizuje zapadni deo Rusije, tako što će da ublaži pritisak zemalja NATO i tako će da doprinese geopolitičkoj ravnoteži Rusije, Evrope i Azije.

Postavlja se, međutim, pitanje koliko je Velika Evroazija doista mogućna bez Evrope? Sa stanovišta Rusije i Kine odgovori nisu sasvim identični. Rusija, iako je bliže Evropi od Kine, može sebi da dozvoli odricanje od Evrope, iako su njeni energetski prihodi sa zapada mnogo viši, a poslovi lukrativniji, nego sa Kinom i Azijom. I pored činjenice da je to iznuđeno rešenje, za Rusiju je podnošljivo.

To se ne bi moglo reći za Kinu, koja je u presudnoj meri zavisi od zapadnih tržišta, da bi svako prekidanje uspostavljenih trgovinsko-proizvodnih odnosa, snažno oštetilo Kinu. U ovakvom različitom odnosu prema Evropi, stvorena je nova siuacija u kojoj Kina može da se pojavi kao posrednik u odnosima Evrope i Rusije, mnogo realističniji i snažniji, nego što je to, recimo, Turska.

EVROAZIJSKI „PROZOR“ KA EVROPI: Rusko-nemački odnosni koji su do početka ruskih operacija u Ukrajini, bili kičma rusko-evropskih odnosa, danas su se toliko pogoršali da ruski zvaničnici nemačke ponude pomoći odbacuju sa ogorčenjem, tvrdeći da se nikad neće obraćati Nemačkoj za pomoć.

U isto vreme, u nekim nemačkim gradovima održavaju se demonstracije u kojima se od vlade traži da promeni i normalizuje svoju politiku prema Rusiji. Novi koraci viđeni su već prošle nedelje kad je kineski predsednik Si Đinping održao uzastopno dva sastanka na visokom nivou – s nemačkim predsednikom Frank-Valterom Štajnmajerom i predsednikom partije Jedinstvena Rusija i bivšim ruskim predsednikom, Dmitrijem Medvedevom.

U petak je američki državni sekretar Entoni Blinken pozvao kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jia. Blinken je razumno pretpostavio da razgovor Sija i Štajnmajera u utorak i iznenadna poseta Medvedeva Pekingu i sastanak sa Sijem u sredu, možda nisu bili slučajni. Naravno, on je želeo da da prikupi detalje o dva razgovora na visokom nivou. Misija Medvedeva mogla je da bude da prenese neku izuzetno osetljivu Putinovu poruku Si Đinpingu.

Prošle nedelje je objavljeno da Moskva i Peking rade na sastanku Putina i Si Đinpinga koji bi mogao da se održi kasnije ovog meseca. Imajući u vidu složenu pozadinu razgovora, Blinken je sigurno osetio da nešto nije u redu kad je Štajnmajer iznenada pozvao Si Đinpinga, a Medvedev se iznenada pojavio u Pekingu sledećeg dana i primio ga je kineski predsednik. Naročito su zvanične izjave Pekinga o odnosima Kine sa Nemačkom i Rusijom bile prilično optimistične.

Američki državni sekretar, kako ocenjuju kineski mediji, nije odabrao najbolji pristup jer je razgovor otvorio pitanjima o kojima se Kina i SAD ne slažu. Nije iznenađujuće što je Vang Ji oštro zamerio Blinkenu da se ne „upušta u dijalog i da istovremeno sprovodi politiku obuzdavanja Kine“ ili da „razgovara o saradnji, ali da u isto vreme udara na Kinu“. „Ovo nije razumna konkurencija, već iracionalan pritisak. Ovo nije namenjeno pravilnom rešavanju sporova, već uvećanju sukoba. U stvari, ovo je još uvek stara praksa jednostranog maltretiranja. To nije delovano na Kinu u prošlosti i neće delovati u budućnosti“, rekao je Van Ji.

Ruske reakcije na ovu posetu su pozitivne i one ističu da Štajnmajerov telefonski poziv Siju potvrđuje da je nemački kancelar Šolc, koji je samo pre dve nedelje posetio Kinu, na putu da „krene napred“, putem „konstruktivnog angažovanja sa Kinom, kao što je to učinila Merkelova, bez obzira na stanje tenzija SAD sa Kinom“. Dodaje se još da je razgovor s Kinom o očuvanju mira u Ukrajini „hrabar potez nemačkog rukovodstva“, u trenutku, kad je Bajdenova administracija „duboko umešana u proksi rat sa Rusijom“ i ima svaku nameru da podrži Ukrajinu „koliko god bude potrebno“.

Kad je reč o sukobu u Ukrajini, Nemačka postaje država prve linije fronta, ali Vašington je taj koji određuje zapadnu taktiku i strategiju. Nemačka veruje da je Kina u jedinstvenoj poziciji da bude mirotvorac u Ukrajini. Postoje znaci da Peking takođe naginje ovoj ideji. U tom slučaju, Velika Evroazija bi dobila bar otvoren prozer ka Evropi.