Više Evrope, manje Brisela

Ali, ako postbregzitovska EU želi da preživi, biće potrebno da promeni način razmišljanja o sebi.

To se, tužno je reći, za sada ne dešava. Tako na primer, odmah nakon izglasavanja Bregzita šest zemalja-osnivača nekadašnje Evropske ekonomske zajednice (EEZ) – Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija – okupile su se da razgovaraju o tome šta im je činiti. Ne čudi što se preostala 21 država-članica EU osetila uvređeno zbog toga što je izostavljena.

Ovaj incident ukazuje na veći izazov koji EU mora da savlada ako želi da osigura svoju postbregzitovsku budućnost. Jednostavno rečeno, ideju o EU moraju da prihvate svi Evropljani, a ne samo oni koji su pozvani na ekskluzivne sastanke.

EEZ je osnovana 1957, a tadašnje zvanično nadahnuće, kao što je i danas za EU, bilo je stvaranje Evrope Šarlemanja koja je postojala pre više od hiljadu godina.

Od tada se evropski lideri okupljaju oko drevnog prestola Šarlemanja u Ahenu u nemačkoj državi Severna Rajna-Vestfalija da bi držali vizionarske govore u kojima saopštavaju da je konačno došlo vreme da se izgradi prava integrisana Evropa. Ahen se u mitu o osnivanju EU za prave vernike pretvorio u Meku.

Iako se slažem da je Šarlemanj intrigantna istorijska ličnost, ne smatram ga naročito inspirativnim. Bio je impresivan ratnik, ali verovatno nepismen i imperija koju je stvorio se raspala ubrzo nakon njegove smrti. Uspon Evrope i Zapada sigurno nije počeo sa Šarlemanjom.
Evropa koja me nadahnjuje nije Evropa starih ratnika; to je Evropa mislilaca i trgovaca. Upravo su njihovi doprinosi tokom vekova pretvorili Evropu od globalne nedođije, kakva je postala nakon pada Rima, u centar intelektualnog napretka i inovacije koji je stvorio Zapad i promenio kurs čovečanstva.

To je Evropa Kopernika i Erazma, Henrika Moreplovca i Isaka NJutna i svih ostalih pionira koji su oslobodili ljudski um od sujeverja i predrasuda neposredne prošlosti. NJihova Evropa je bila široka i bez granica, mnogo veća od Evrope Šarlemanja. Traktati Imanuela Kanta o tome kako bi republike mogle da postignu „večni mir“ pisani su u Kalinjingradu u današnjoj Rusiji. A veliki trgovački gradovi Gdanjsk, Sevilja i Venecija su održavali veze koje prevazilaze granice današnje EU.

Evropski projekat se može obnoviti samo ako se oni koji ga podržavaju distanciraju od ograničene vizije nadahnute Šarlemanjom, prestanu da govore o „starim“ i „novim“ članicama i pokažu i rečima i delima da su otvoreni za ideje iz svih delova Evrope. EU neće funkcionisati ako se sve države-članice ne smatraju ravnopravnim kada je reč o određivanju zajedničke budućnosti.

Kada je EU 2004. dodala deset novih članica (uključujući osam bivših komunističkih zemalja), u polušali sam predložio da se sedište iz Brisela „stare EU“ prebaci na geografski centralniju lokaciju „nove EU“, kao što je Bratislava, prestonica Slovačke. Ideja koja stoji iza ove ekscentrične misli trebalo je da simbolizuje napuštanje konceptualnog modela za koji sam uvideo da osujećuje otvoreniju, raznovrsniju i inkluzivniju Uniju.

Preseljenje iz Brisela se nije dogodilo kao ni mentalna transformacija od stare ahenske paradigme. Nažalost, gotovo da nema sumnje da su konklave koje drži ahensko bratstvo u okviru briselskog mehura obezbedile dosta materijala za bezobzirne i bezobzirno nepoštene aktere kampanje za Bregzit. Ako se ne prevaziđe, ahenski mentalni sklop će i dalje služiti sličnoj svrsi pobornika nacionalističkih kampanja u drugim državama-članicama.

Naravno, tvrdnja da Brisel otima vlast od država-članica EU predstavlja opasan mit. Realno, zbog postepenog propadanja nacionalnih vlasti u svetu, koji je sve više međusobno zavistan, postalo je neophodno da države-članice putem sporazuma uspostavljaju zajednička rešenja za zajedničke izazove.

Zajednička rešenja iziskuju inkluziju i duh saradnje. Kada se lideri svih preostalih 27 država-članica EU okupe u septembru u Bratislavi, oni treba da počnu da vraćaju Evropu njenim članicama, a to znači svima njima. Postbregzitovska EU mora da bude Unija koja je mnogo bliže povezana s političkim činjenicama svojih država-članica.

Iako se podiže nova zgrada za takva okupljanja u Briselu, možda treba da se vratimo na to da imamo bar neke samite EU u različitim delovima Evrope. Samit u Bratislavi bi mogao da bude početak novih napora da se evropski poduhvat poveže s celom Evropom.
Era Ahena je gotova; dolazi doba Bratislave. Potrebno nam je više Evrope, a manje Brisela. Ako usvojimo novi model i njega se držimo, EU neće samo opstati; ona će i prosperirati.

Autor je bivši premijer i šef diplomatije Švedske.
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org