Visoko obrazovanje je nova odlika Sibira

Sada nema više nikoga da je čeka, ali svake dve-tri godine ona se ipak vraća kući: Rodni kraj ipak vuče i doziva, iako je kuća prazna i napuštena… Dok imam snage, ja ću se sigurno vraćati .

Svetlana ima crne oči i plavu kosu. Koža joj je glatka iako ima skoro 70 godina. Pije čaj stojeći blizu samovara u vagonu voza trećeg razreda koji svakodnevno spaja Moskvu i severnobajkalski kraj. Svetlana će uskoro da siđe; približavamo se Omsku; voz je već prešao Ural i ušao u Sibir. Stepa se širi, beskonačna, ka jugu; prugu prate samo stubovi koji nose telefonske i električne kablove. Voz prolazi kroz mala sela drvenih kuća sa krovovima od sivog lima. Južnozapadni deo Sibira je dosta naseljen naspram severnog i istočnog. Svetlana se sprema za polazak u Omsk: češlja se, zatvara u toalet da bi izašla obučena u plavu haljinu, elegantna, kao da nije provela skoro 3 dana u vozu, ležeći i čitajući; ne želi da prijatelj iz detinjstva koji će je dočekati na stanici primeti umor i iscrpljenost na njoj. Odmaraće se posle večere u njegovoj kući, gde će se prisećati prošlih trenutaka i ljudi koji nisu više među njima, bilo zato što su emigrirali, kao i sama Svetlana, bilo zato što su umrli.

Sibir, kao i veći deo Rusije, pati od nezaposlenosti i od posledica centralizacije koja je oduvek davala prednost, u ekonomskom i socijalnom smislu, Moskvi i zapadnom delu Rusije. Predsednik Putin je uspeo da razvije i druge delove države, ali njegova pažnja je bila usmerena više ka Dalekom istoku nego ka Sibiru. Granice Sibira nisu dobro definisane. Iako, geografski posmatrano, cela teritorija od Urala do Tihog okeana predstavlja Sibir, kad se o njemu priča u političkom smislu, razmatra se samo oblast koja se prostire od Urala do Bajkalskog jezera i od Severnog mora do granice sa Kazahstanom. Geološki, najveći deo teritorije Sibira je veliki trap , odnosno veliko područje prekriveno vulkanskim kamenom, nastalo pre 250 miliona godina, kada je jedna od najvećih vulkanskih erupcija svih vremena prekrila celu površinu tadašnjeg Sibira i njegove močvare, koje su se preobrazile u podzemno, tvrdo more uglja.

Početak sa Ivanom Groznim

Istorijski, sistematično osvajanje Sibira od strane ruskih vojnika i misionara počelo je tokom carstva Ivana Groznog. Pre toga Sibir je bio ogromno prostranstvo na kom su živele populacije starosedelaca, kao na primer Aleuti na poluostrvu Kamčatka, Keti u blizini Krasnojarska i još mnoga plemena. Svi ovi narodi – mnogi od njih još uvek postoje i odbijaju da prihvate ruske običaje i jezik – nisu imali politički strukturisano društvo kao Rusi i drugi evropski narodi tog doba; uglavnom su se bavili stočarstvom.

Sibir je često padao u ruke velikih imperija, kao što su mongolska, kineska i kirgijska, ali ove imperije nisu nameravale ili nisu imale snage da promene plemensku organizaciju starosedelaca. Za Evropljane, Sibir je tokom srednjeg veka bio samo jedna ogromna tranzitna teritorija: kroz nju su prolazili trgovci koji su karavanima spajali Kinu, sadašnji Ruski daleki istok, Evropu i Vizantiju. Trgovci su prenosili so, drvo i krzno hermelina, veoma traženo u zapadnim gradovima.

Sa Ivanom Groznim je počeo novi vek za Sibir: armija pod vođstvom Jermaka Timofejeviča uspela je da osvoji teritoriju, ali ne odmah i ne skroz. Tatari su bili i ostali muslimani, Mongoli budisti: hrišćanstvo je bilo državna religija Rusije a kako ovi narodi nisu hteli da se konvertuju ne može se reći da je Rusija uspela da u potpunosti kolonizuje Sibir. Bilo je potrebno mnogo vremena za to, a bilo je isto tako potrebno da se izgradi mreža institucija: zajedno sa vojnicima, iz zapadne Rusije su došli episkopi i sveštenici, ali njihov odnos sa Sibirom je često bio problematičan.. Prvi gradovi koje su Rusi gradili nosili su naziv ostrog , pošto su ih okruživale i štitile ograde od drveta, zašiljenih vrhova. U njima su živeli vojnici, zanatlije, trgovci. Polako je Rusija uspela da kolonizuje Sibir, stanovništvo u gradovima je raslo i ljudi su bili prinuđeni da napuste ostroge i da se presele u nove gradove kao što su Tomsk, Keremovo, Krasnojarsk i Novosibirsk. Od početka kolonizacije carevi su kriminalce a naročito svoje političke protivnike slali iza Urala, daleko od centra moći. Osuđeni na izgnanstvo nisu smeli da se vrate u glavne gradove Rusije ali su mogli da žive slobodno na teritoriji Sibira. To znači da su čak i radili: bili su, na primer, predavači u školama a uveče bi se često družili sa meštanima po kafanama; njihovi prijatelji iz Sankt Peterburga su im slali knjige iz politike, nauke i filozofije pa su na taj način mogli da održavaju kontakt sa najvažnijim zapadnim strujama. Stvari su počele da se menjaju kada je Nikolaj I stupio na presto, na početku XIX veka. Posle Dekabrističke pobune, Car Nikolaj je prepoznao revolucionarni potencijal političkih kriminalaca u Sibiru i odlučio da ih zatvori u ostroge, koji su u međuvremenu ostali prazni. Sibir je postao veliki zatvor, zarobljenici zatvoreni, a izlazili su samo da bi radili po rudnicima ili na izgradnji novih gradova i infrastruktura. Počela je industrijalizacija Sibira, koja je snabdevala celo carstvo ugljem i gvožđem. Godine 1937, da bi se omogućio brži prevoz dobara i sirovina, sovjetske vlasti su započele izgradnju Transsibirske železnice, a Sibir je postao industrijski motor Rusije.

Revolucionarni duh

Ruska kolonizacija Sibira je na kraju uspela, ali ne u potpunosti. Zašto? Kako smo već tvrdili, Sibir je sastavni deo Ruske Federacije, ali je ipak ostalo nešto od starog liberalnog, revolucionarnog duha iz epohe pre Nikolaja I, kada su se politički protivnici u izgnanstvu slobodno šetali po njegovoj teritoriji. Sibir je mesto kritičkog mišljenja, gde barem obrazovani ljudi razmišljaju na drugačiji način nego u centrima evropske Rusije. Ali zašto Moskvi nije uspelo da skroz pripitomi taj revolucionarni, sibirski duh? Da bismo to razumeli moramo da se opet vratimo u prošlost i da analiziramo ne samo političke prilike nego i socijalnu strukturu Rusije od Katarine II pa nadalje: carevi su bili najvažnije ličnosti, ali nisu mogli da nastave da vladaju zauvek apsolutno, bez podrške naroda, kao na primer za vreme Ivana Groznog. Kao i svakom državnom aparatu, bili su im potrebni organski intelektualci . Po definiciji Antonija Gramšija, ovi intelektualci su ti koji garantuju da će se širiti dominantne ideologije koje vlasti usvajaju i promovišu po svim društvenim slojevima; Intelektualac je organski kad se slaže sa vlastima, kad deli sa njima isti pogled na svet. Danas organski intelektualci rade uglavnom na televizijama i po tabloidima; ranije je vlast imala umetnost, književnost, religiju da širi svoj glas.
Ali kako se živi danas u Sibiru za vreme krize, sankcija i deindustrijalizacije? Teritorija je ogromna i veoma je teško opisati život stanovnika u celom regionu. Mogu da nam pomognu da razumemo sadašnju situaciju dva primera, a to su gradovi Tomsk i Norilsk. Tomsk se nalazi na jugu i živi zahvaljujući svojim univerzitetima. Vlasti u ovoj oblasti, u dogovoru sa Moskvom, odlučile su da razviju obrazovanje kao najveći privredni motor: Državni univerzitet i Politehnik predstavljaju avangardu što se tiče tehničkih nauka i privlače studente iz celog sveta, naročito iz centralne i istočne Evrope, Kine, Mongolije i iz cele južne Azije. Diplomirani studenti veoma lako nađu posao u firmama koje se bave vađenjem nafte (naročito Gasprom i Lukoil) i koje posluju svuda po Sibiru. Tokom druge polovine prošlog veka, u Sibiru su nikli novi gradovi koji su živeli od nafte sa kompletnom infrastrukturom koja je garantovala život svojim građanima: bolnice, škole, bioskopi, vrtići.

Međutim, izvori nafte su presušili u nekim gradovima u blizini Tomska. Ruske vlasti se sad pitaju šta raditi sa ovakvim mestima, kako garantovati stanovništvu nova radna mesta, naročito mladim generacijama koje su se tamo rodile i odrasle. Drugačiji je slučaj Norilska, grada na severu Sibira, u koji se tokom zime može stići samo avionom ili brodom. Nafte još uvek ima pa, prema tome, i posla. Ruski inženjeri i stručnjaci dolaze iz cele Ruske Federacije kako bi ovde radili neko vreme a onda se vraćaju kući: plate – za one koji su spremni da se žrtvuju i da žive u ovom gradu gde zimi temperatura pada i do -40 stepeni – veoma su velike. Ipak, neki radnici odlučuju da se ovde presele, zauvek. Posle raspada Sovjetskog Saveza, u Norilsk su se naselili imigranti iz Centralne Azije i grad je dobio novi izgled: ovi imigranti drže kafiće, prodavnice povrća i voća, restorane. U grad je tako stigao novi talas ljudi koji je doneo i nov način života: Norilsk nije samo grad posla već je i centar gde je moguće živeti i uživati, uprkos svim teškoćama vezanim za sadašnje privredne okolnosti. Ipak, budućnost ovih sibirskih mesta ostaje neizvesna: teško je predvideti šta će doneti sutra, naročito ako cena nafte nastavi da pada. Vladimir Vladimirovič Maksimov je profesor Sibirske kulture na Politehničkom univerzitetu u Tomsku. Mršav i otvoren, sa širokim osmehom na licu, rodio se i odrastao je ovde, u Sibiru. Dok se šeta sa svojom prelepom ženom iz Kirgistana, koja je došla u Tomsk privremeno zbog posla i ostala zauvek, kaže da postoji samo jedna izvesnost kad su u pitanju Sibir i Rusija: Ne postoji jaka Rusija bez jakog Sibira. Srce i snaga Federacije su tu, u ovom beskrajnom, besmislenom, buntovnom regionu .

Pečati koji znače život

U Sibiru je kolonizacija bila sinonim za birokratizaciju. Planine papira i ispečatiranih dokumenata su služile i još uvek služe da se sve bolje i dublje kontroliše region, da ostane trag kretanja svakog građanina, da se zna ko je ko i čime se bavi. Činovnici su imali veliku moć, od njih je zavisio (i zavisi) život Sibiraca ali i svih građana Federacije. Ako ti oni ne lupe pečat, ti si niko i ništa. To vredi za celu Rusiju, još više i snažnije je vredelo za Sibir. Na dugim stazama, ovakav sistem je bio efikasan i uspešan, ali ipak nije uspeo da ugasi taj sibirski, buntovni duh, koji je preživeo sve do danas, iako se sovjetska vlast pobrinula da eliminiše svaku trunku drugačijeg mišljenja. Ono što je ostalo je sklonost ka kritici, dubokoj analizi prema društvenim okolnostima. Što u sadašnjem svetu nije uopšte malo.

Sveštenici neće preko Urala’]

Kada je Katarina II odlučila da pošalje 90 najboljih sveštenika u Tobolsk (Tjumenska oblast) – tokom XVIII veka kad je Sibir već bio skroz kolonizovan! – stiglo ih je samo deset: svi ostali su se razbežali ka severu ili jugu kad su stigli do Urala.

Nisu hteli, a naročito nisu htele njihove žene, da pređu tu granicu, da se smeste tamo gde je zima bila jaka a narod veoma grub, barem prema kolonizatorima.