Ruski ekonomista Vladimir Milov: „Skupo će nas koštati Putinov imperijalizam i geopolitički avanturizam“

Ali da li to zaista znači da u zemlji nema ekonomske krize? Vladimir Milov, ruski ekonomista i političar objašnjava zašto su ti pokazatelji nebitni tokom rata, kriza je već u punom jeku (čak i ako je obični ljudi još uvek ne vide), a osveta za Putinove vojne ambicije za Ruse biće veoma teška, prenosi ruski Insajder.

Razgovori o godišnjem ishodu ruske ekonomije često počinju pitanjem zašto je relativno lako pretrpela posledice rata i sankcija. Ali da li je lako? Realno smanjenje privredne aktivnosti, prema različitim objektivnim pokazateljima, kreće se od pet do 10 odsto – što je veoma ozbiljan pad, tvrdi Milov.

Štaviše, nema izgleda za bilo kakav stvarni rast, a Putin nije uspeo da stvori alternativni vojno-ekonomski model.

Svi postojeći načini stabilizacije situacije – drakonska regulativa kao što je ukidanje slobodne konvertibilnosti rublje, zamena uvoza, zaokret ka Aziji, paralelni uvoz, zaobilaženje sankcija kroz treće zemlje – samo su privremene palijative i ne mogu da stvore stabilan ekonomski sistem, uvrene je ruski ekonomista.

Očigledna stabilizacija, kaže, ne bi trebalo da stvara iluzije o ovome.

Pre svega dve reči o „optičkoj prevari“ koja prati takve diskusije.

„Ako pogledate prolećne prognoze, većina ekonomista nije govorila o potpunom kolapsu ekonomije poput kolapsa SSSR-a – pre o početku ekonomskih poteškoća bez presedana.

Ono što ekonomiste uviđaju (sam pad privredne aktivnosti za 5-10 odsto, malo ekonomija u svetu toliko pada, a takva recesija obično ima dalekosežne posledice), za prosečnu osoba nije nešto što je primetno golim okom. Ljudi imaju drugačiji kriterijum – kao hrana u prodavnicama dok ih ima, plate se isplaćuju, što znači da se „kolaps“ nije dogodio“.

Međutim, ekonomsku situaciju ipak treba ocenjivati detaljnom analizom rastućih trendova, a ne po situaciji u susednoj prodavnici, jer se u suprotnom možete suočiti sa neprijatnim iznenađenjem, kao u jesen 1991. ili avgust 1998.

Tada su, ukazuje Milov, trendovi bili jasni svima i o njima su detaljno diskutovali ekonomisti, ali za mnoge Ruse, ne uronjene u ekonomske suptilnosti, potpuni nestanak robe 1991. i neispunjavanje obaveza iz 1998. pali su kao sneg na njihove glave.

Koje trendove vidimo danas?

Prvi. Da biste procenili situaciju, ne bi trebalo da koristite uzak skup makro indikatora koje ekonomski analitičari obožavaju, ali kojima se u trenutnoj situaciji manipuliše ili besmisleno – neki ih zovu „Potemkinovi pokazatelji“.

Pre svega, BDP. U mirnodopsko vreme, BDP – koji se sastoji od profita, plata i poreza – daje privredi dodatni množilac. Ulaže se profit, plate idu na kupovinu robe i usluga, porezi – na plate državnih službenika i neka ulaganja u ekonomske projekte.

U ratno vreme, BDP uzima u obzir faktore kao što su proizvodnja oružja, municije, koji ne stvaraju nikakav množilac za ekonomiju.

Uništeni tenk, potrošene artiljerijske granate, kombinezon za vojsku (na primer, ove godine Rusija obara rekorde za rast proizvodnje radne odeće zbog rata) – sve to, ostajući na ukrajinskom tlu, ne dodaje ništa ekonomiji.

Stoga je priča da je „pad BDP-a bio manji nego što se očekivalo“ besmislen.

Ista je priča i sa nezaposlenošću: iako je nominalno u zemlji rekordno niska, ako tome dodate skrivenu nezaposlenost (a prema Rosstatu, danas u zemlji ima 4,7 miliona skrivenih nezaposlenih dobijate više od osam miliona ljudi, ili više od 10 odsto od ukupne radne snage. Poslednji put kada smo imali takvu stopu nezaposlenosti bilo je 1997-1999.

Vlasti se hvale da su „preuzele kontrolu nad inflacijom“

Međutim, metodologija za njeno računanje postavlja sve više pitanja. Na primer, umeren pad realnih jednokratnih prihoda koje je proglasio Rosstat (za samo 1,5 odsto) ne odgovara stabilnom padu prometa u maloprodaji za oko 10 odsto od aprila (ti obimi se ne oporavljaju) – ispostavilo se da su Rusi zaradili otprilike isto kao prošle godine, ali su 10 odsto manje kupovali.

Situacija je slična sa investicijama: vlasti izveštavaju o rastu (!) za skoro šest odsto u prvih 9 meseci, iako kapital teče rekordnim tempom od 1994.

Centralna banka predviđa odliv kapitala od 251 milijardu dolara ove godine, i kakve onda investicije u takvom okruženju?

Ako detaljno pogledate podatke Rosstata, onda investicije u sve što se nekako može povezati sa ratom (železnički saobraćaj, javna uprava i bezbednost itd.) rastu, u građevinarstvu, brzi rast investicija u prvim mesecima godine kasnije je dospeo na nulu, a u oblastima kao što su proizvodnja, trgovina, poljoprivreda, telekomunikacije, dolazi do pada investicija.

„Ojačana rublja“

Naime, kurs rublje je postao glavni propagandni pokazatelj za vlasti, osmišljen da pokaže da je „sve u redu“ i „ne plašimo se sankcija“ – kako sopstvenom stanovništvu, tako i u međunarodnom PR prostoru.

Međutim, prvo, veštačko jačanje rublje nikome nije donelo nikakvu korist – samo štetu izvoznicima i budžetu, što su zvanično priznali zvaničnici.

Drugo, to je postignuto drakonskim merama, koje su zapravo uništile slobodnu konvertibilnost rublje. Nasuprot brojnim hvalospevima o „profesionalizmu Centralne banke“, vredi napomenuti da će udarac slobodnoj konvertibilnosti nacionalne valute Rusije ostati upamćen još dugo, duže od neispunjavanja obaveza iz 1998.  više od 30 godina liberalizacije valuta otišlo je „psu u rep“.

I treće, nije bilo međunarodne potražnje za rubljom, a smanjenje prihoda od nafte i gasa ubija njene izglede – od juna je rublja amortična za trećinu, pad cene sa 50 na više od 70 rubalja po dolaru, a ruska valuta nema dalje, osim nastavka slabljenja.

Šta treba gledati izvan uskog kruga „Potemkinovih indikatora“?

Na primer, Rosstat nastavlja da objavljuje prilično detaljne statistike o stanju stvari u industriji. To pokazuje da je do kolapsa došlo u svim industrijama koje proizvode manje-više složene proizvode – ne samo u automobilskoj industriji (pad proizvodnje za 10 meseci je 66 odsto na nivo iz 2021), već i u saobraćajnom inženjeringu, izgradnji motora, proizvodnji kućnih aparata itd.

Sve ove industrije, koje su pale zbog preklapanja pristupa zapadnim tehnologijama i komponentama, veoma su intenzivne u pogledu radnih mesta (složene montažne industrije zahtevaju veliki broj kvalifikovanih radnika), za razliku od, na primer, prehrambene industrije, koja se lakše zamenjuje uvozom, ali koja ne stvara veliki broj radnih mesta.

Samo automobilska industrija, prema samoj vladi, stvara oko 3,5 miliona radnih mesta direktno i u srodnim industrijama. I ovde vidimo da proizvodna industrija daje najveći doprinos skrivenoj nezaposlenosti koja je već gore pomenuta: ovde je više od milion radnika na odsustvu bez plate.

Pad je počeo u industriji sirovina: proizvodnja uglja se smanjuje za sedam odsto, prirodni gas – za više od 20 odsto. Razlog tome je prekid odnosa sa energetskim tržištem Evrope, situacija će se naglo pogoršati 2023. zbog evropskog embarga na naftu.

Na primer, u nedavnom intervjuu za RBC, šef Otkriti banke i bivši ministar finansija Mihail Zadornov predvideo je pad proizvodnje nafte sa 525 miliona tona ove godine na 475 miliona tona sledeće godine.

Uzgred, intervju vredi pročitati u celosti, jer je Zadornov neočekivano iskreno opisao sve teškoće koje sankcije stvaraju za rusku ekonomiju i zamenu uvoza – on ne povlači nikakve naročito svetle izglede.

Postoje duboki problemi ne samo na strani snabdevanja, već i na strani potražnje: maloprodaja je od proleća pala za oko 10 odsto u godišnjem smislu, a nakon početka mobilizacije situacija se još više pogoršala – što je čak i Putin bio primoran da prizna.

Inflacija se posle prolećnog vrhunca blago otkotrljala, ali sada je ponovo porasla – to pokazuju ne samo podaci Rosstata, već i, na primer, praćenje cena robe široke potrošnje .

Ozloglašena zamena uvoza još uvek ne funkcioniše – kako pokazuju podaci istog Rosstata, prvih 10 meseci u godini rast proizvodnje hrane bio je 0,3 odsto, pića – manje od četiri odsto, mesa, mleka i jaja – 1-4 odsto, odeće – 0,5 odsto, tekstila – manje od 10 odsto.

Ukupan rast poljoprivredne proizvodnje dogodio se samo zahvaljujući visokoj žetvi žitarica – za sve ostale artikle za proizvodnju useva situacija je loša.

Ali čak i za žito, lepa slika žetve nije zadugo – agrari se žale na pad profitabilnosti proizvodnje žitarica zbog izvoznih ograničenja i obuzdavanja domaćih cena, a nasuprot zahtevima vlade, već smanjuju prinose pšenice i raži.

U krugovima oko vlade, rane pobedničke izjave da se Rusija „nosi sa sankcijama bolje nego što se očekivalo“ zamenjuju se sumornijim razgovorima da smo nekako prošli 2022.  ali je nejasno je šta sledi.

To su naveli isti Zadornov i Elvira Nabiulina, šefica Centralne banke, ali možda najteži od svih, možda, formulisan je u intervjuu za RBC od strane direktora rejting agencije ACRA Mihaila Suhova: „Krajnji rok da ekonomija dostigne pred-pandemijski nivo je iznad petogodišnje prognoze. Mislim da to nije tako ružičasta slika.“

Glavni rezultat godine je da nekako, s obzirom da se izborila sa prvim udarcem, ruska ekonomija počne da se osvrće oko sebe i shvati da ne postoji pozitivna perspektiva, kaže Milov.

Za Ruse ovo znači jedno: oni će nastaviti da budu sve siromašniji, a kvalitet života će se pogoršati. Zaboravite na nove strane automobile ili na uobičajen kvalitet mobilne komunikacije ili interneta, kao i na mnoge druge poznate prednosti civilizacije.

Generalno, pre rata, proračuni dinamike realnih prihoda Rusa pokazali su da su od aneksije Krima 2014.  ruski građani postali siromašniji za 10-15 odsto u realnim uslovima.

Uzimajući u obzir stvarnu (a ne Rosstat) procenu stvarne kupovne moći Rusa (ako se fokusiramo na kolaps maloprodaje), do kraja 2022. stanovnici Rusije bili su 20-25 odsto siromašniji nego 2013.  I nema izgleda za poboljšanje situacije („prevazilazi petogodišnju prognozu“).

To je cena Putinovog imperijalizma i geopolitičkog avanturizma, zaključuje Milov.