„Doživotna kazna – četvrt veka vladavine Putina“: Edvard Lukas se priseća njegovih političkih početaka

Sebe sam nazvao „dopisnikom o haosu“, sa dobrim razlogom, ukazuje u analizi za Cepa.org Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Činilo se da se Rusijom ne može upravljati, sa krajnje nepopularnim predsednikom Borisom Jeljcinom koji se suprotstavljao nasilnim regionalnim baronima te suočavao sa stanovništvom prilično razočaranim korupcijom i iscrpljenim ekonomskim prevratima.

U Moskvu sam stigao neposredno pre finansijske krize u avgustu 1998. kada je Rusija devalvirala i devalvirala, ostavljajući svoje zapadne navijače zbunjenim.

Tada je Boris Jeljcin za svog petog premijera za manje od 18 meseci izabrao malo poznatog šefa FSB Vladimira Putina, koji sada obeležava četvrt veka na vlasti.

Činilo se da malo ko zna nešto o ovom tihom sivom birokrati. Tako su se strani posmatrači igrali dečju igru u kojoj se naizgled nasumične tačke na stranici pretvaraju u prepoznatljivu sliku ako su pravilno povezane.

Prva tačka: novi premijer Rusije bio je iz Sankt Peterburga – dobra stvar. Drugi grad u Rusiji bio je liberalno nastrojen, više „evropski“ od Moskve.

Nekadašnji Lenjingrad iz sovjetskog doba koji je preimenovan u Sankt Peterburg – naziv iz carskog doba bio je upravo ona vrsta simboličnog poteza koji je naterao autsajdere da osećaju da su loši stari dani prošli.

Gradonačelnik, Anatolij Sobčak, bio je značajan „reformator“ (šta god to značilo).

Druga tačka. Putin je radio za elitnu spoljnu obaveštajnu službu KGB-a. Govorio je nemački. Dakle, znao je nešto o načinu na koji svet funkcioniše.

„Kosmopolitska“ ličnost tako sam ga opisao godinu dana ranije kada je postavljen za šefa FSB.

Treća tačka: Putin je očigledno imao poverenje porodice Jeljcin, boreći se da ne izađe iz zatvora usred uskovitlanih optužbi za korupciju i zloupotrebu položaja.

Bolesni Jeljcin je podneo ostavku u novogodišnjoj noći i postavio Putina za predsednika.

Stranci su požurili da boje ovu skiciranu i obmanjujuću sliku. Putin je bio čovek koji je spasio Rusiju, neko sa kim bismo mogli poslovati.

Obećao je stabilnost kod kuće, saradnju u borbi protiv terorizma i prijateljsku klimu za ulaganja.

Bilo je primamljivo da se složim sa ovim. Moskovski novinarski korpus bio je opčinjen Putinovom dinamikom i prividnom otvorenošću.

Posle godina Jeljcinove nepovezanosti i dotrajalosti, ovo je bio čovek koji je mogao da održi konferenciju za štampu! Satima! Sa neskriptiranim odgovorima!

Bio sam usamljen u stavu i odbacio sam ono što sam nazvao konsenzusom koji je vladao. Ono što je Putin zaista nudio bile su laži i masovna ubistva, ne samo da su inscenirani bombaški napadi na stambene blokove podstakli njegovu borbu protiv terorizma i rast popularnosti od nula do heroja.

Jeljcin se, uz sve svoje greške, zalagao za slobodu medija, političku konkurenciju i suštinski raskid sa staljinističkom prošlošću. Putin je odbio sve tri stavke.

Glavna stvar u vezi sa Putinom, tvrdio sam, bila je da je on bio nepokajnički sluga sovjetske tajne policije.

Trebalo bi da budemo zabrinuti zbog njegovog uspona na vlast u Rusiji isto kao kada bi bivši oficir Gestapoa postao vođa Nemačke. Nemačka je nastojala da se iskupi za svoje zločine iz nacističke ere. Rusija nije pokazivala znake slične skrušenosti zbog sovjetske prošlosti.

To se u to vreme činilo šokantnim poređenjem. Od 1991. postojao je konsenzus da je Rusija postimperijalna zemlja oslobođena raspadom sovjetske imperije. Hladni rat je bio gotov.

Nisam se složio: rane 1990-te živeo sam u baltičkim državama koje su se borile da povrate suverenitet i okončaju dugotrajno vojno i obaveštajno prisustvo Kremlja.

Ako su ljudi koji su najbolje poznavali Rusiju bili zabrinuti, onda sam bio i ja.

Bio sam u pravu što sam prozvao Putina od početka. Oni koji su mu verovali katastrofalno su pogrešili. Ali veća stvar je vezana za Rusiju – Putin je ilustrovao nešto što nije ni stvorio i bojim se preživeće njegov odlazak, zaključuje Lukas.