„Putin je diktator i tiranin, ali ga podržavaju i druge sile i zapad treba da ih razume“: Sajmon Dženkins u analizi za Gardijan

Ostali kandidati su bili senke, dok su pravi Putinovi protivnici bili zatvoreni, prognani ili mrtvi. Prema ovom narativu, 87 odsto onih koji su glasali za njega bili su obične žrtve prinude, redovi tihih demonstranata su bili zvezde, ukazuje u kolumni za Gardijan Sajmon Dženkins.

Putinov glas nije imao nikakve veze sa demokratijom. To je bila repriza njegovih Zimskih olimpijskih igara u Sočiju 2014. Dok je u ponedeljak slavio svoju pobedu pred obožavanom publikom na Crvenom trgu, videli smo Putina kao novog Ivana Groznog u pozadini hrama Vasilija Blaženog. Čak je izneo šalu o svom ubijenom rivalu Navaljnom.

Slika je bila apsolutna moć koja nasmejano prkosi neprijatelju.

Pre dve godine navodno je bio osakaćen zapadnim sankcijama. To sada ne čujemo.

Ponekad pomislim kako bi bilo zabavno provesti mesec dana kao dopisnik iz Londona za totalitarne državne novine. Dokazi o nemilosrdnim neuspesima britanske vlade bi podstakli moje svakodnevne kontraste sa redom i stabilnošću kod kuće.

Razmišljao bih kada će ovi zavađeni političari i njihovi korumpirani donatori nestati. Izveštao bih o isključenim populistima – Džonsonovima, Andersonima, Faražima i Galovejevima – koji čekaju na krilima da napadnu, dok se Riši Sunak mahnito uvija i okreće kako bi izbegao izbore.

Važno je kako opisujemo druge zemlje kada se ne brinemo kako se njima čini, već kako se mi osećamo. Skoro pola veka politike suzbijanja i kohabitacije sa komunizmom Džordža Kenana ustupila je mesto oštrom novom planu.

Ne samo Rusija, Kina, Iran, Severna Koreja i Sirija, već i države širom Azije i Afrike se redovno kažnjavaju kao tiranske, terorističke ili genocidne. Oni postaju žrtve ekonomske agresije kroz sankcije, iskrivljuju globalnu trgovinu i osiromašuju milione.

Nema dokaza da je ova kažnjavanje unapredila stvar demokratije ni za centimetar – upravo suprotno.

Jedno istraživanje pokazuje da je broj demokratija opao od 2015. Političke police su pune predviđanja propadanja i smrti demokratije. Najalarmantnije su bile prošlogodišnje ankete Fondacije za otvoreno društvo.

Anketirajući države širom sveta, otkriveno je da samo 57 odsto ispitanika uzrasta od 18 do 35 godina smatra demokratiju svojim preferiranim oblikom vladavine, naspram više od 70 odsto onih starijih od 56 godina.

Svaka sledeća mlađa generacija ima manje poštovanja prema demokratiji. Više od trećine mlađih od 35 godina u svetu bi danas podržalo neku vrstu „vojne vladavine“, „jakog lidera“ koji nije održao izbore niti se konsultovao sa parlamentom.

Kada sam pitao stručnjaka za Rusiju šta bi on mislio da bi bio pravi rezultat izborne podrške Putinovoj diktaturi, njegov stav se poklapao sa ovim istraživanjem.

Sugerisao je da bi to bilo oko 60 odsto, mada niže u Moskvi i Sankt Peterburgu. Ovo je ličilo na moje posete Moskvi u postkomunističkim 1990-im. Rusi bi priznali vrline zapadne demokratije, ali su se zalagali za hitniju potrebu za redom, bezbednošću i prosperitetom.

Da biste glasali za Putina, niste morali da podržavate njegov režim ili rat sa Ukrajinom. Možda ćete biti zadovoljni sa jednom stvari koju obećava: bezbednošću i patriotskim odgovorom na zapadnjačku zloupotrebu.

NATO-ova eskalacija logističke pomoći Ukrajini u sveopšti ekonomski rat protiv ruskog naroda omogućila je Putinu da izgradi antizapadnu koaliciju. Sada se proteže od Kine i Indije da bi obuhvatio scensku armiju autoritaraca širom sveta.

Ovaj ekonomski rat je očigledno bio kontraproduktivan. The Economist izveštava ove sedmice da su sankcije u stvari „potresle rusku ekonomiju“. Rast ruskog BDP-a od približno tri odsto u realnom iznosu prošle godine je nadmašio britanski.

Zapadna politika aktivno pomaže Putinu da zadrži vlast.

Kako ističe istoričar moderne Rusije Mark Galeoti, Putinov prkos njegovim zapadnim kritičarima učvrstio je njegovu „otrcanu policijsku državu“, verovatno za ceo život.

Možemo ga vređati, kao što možemo i Si Đipinga, Narendra Modija i ostale. Možda će nam biti bolje. A možda bismo i trebali, ne samo iz moralnih razloga: to nisu režimi koje bismo smatrali vrednim divljenja. Ali budimo realni. Nema ni najmanjeg dokaza da na taj način činimo svet sigurnijim mestom za demokratiju; verovatno obrnuto.