Bivši analitičar CIA analizira: „Putin nikad neće odustati od Ukrajine, postoji samo jedna održiva opcija za okončanje rata“

U nastojanju da promeni svoju kalkulaciju troškova i koristi, Vašington je pokušao da pronađe ‘slatku’ tačku između podrške Ukrajini i kažnjavanja Rusije s jedne strane, i smanjenja rizika od eskalacije s druge, ukazuje Peter Šroder, viši saradnik u Centru za novu američku bezbednost i bivši analitiičar CIA u analizi za Foreign affairs.

Koliko god ovaj pristup izgledao racionalno, on počiva na pogrešnoj pretpostavci: da se Putinov um može promeniti.

Dokazi sugerišu da je za Putina strateška neophodnost da spreči Ukrajinu da postane bastion koji Zapad može da iskoristi da ugrozi Rusiju.

On je preuzeo ličnu odgovornost za postizanje tog cilja i verovatno ga smatra vrednim gotovo svake cene. Pokušaj da ga naterate da odustane je beskorisna vežba koja samo troši živote i resurse.

Postoji samo jedna održiva opcija za okončanje rata u Ukrajini pod uslovima prihvatljivim za Zapad i Kijev: čekanje Putina ne ode.

Prema ovom pristupu, Sjedinjene Države bi držale liniju u Ukrajini i održavale sankcije protiv Rusije, dok bi minimizirale nivo borbi i količinu resursa dok Putin ne umre ili na neki drugi način ne napusti funkciju. Tek tada će postojati šansa za trajni mir u Ukrajini.

Putin oportunista?

Kada je Putin naredio invaziju, to je bio rat izbora. Nije bilo bezbednosne pretnje po Rusiju koja je zahtevala invaziju velikih razmera na njenog suseda.

I to je očigledno bio Putinov izbor. I Vilijam Berns, direktor CIA-e, i Erik Grin, viši direktor Saveta za nacionalnu bezbednost za Rusiju u to vreme, primetili su kako se činilo da su drugi ruski zvaničnici bili van kruga u vezi sa Putinovom odlukom.

Čak i na Putinovom organizovanom, televizijskom sastanku njegovih najviših bezbednosnih zvaničnika uoči invazije, činilo se da neki učesnici nisu znali tačno šta da kažu.

Ruske elite su se na kraju postrojile iza njega, ali pre februara 2022, vrlo malo njih se zalagalo za konfrontaciju koja bi toliko koštala Rusiju i razbila odnose sa Zapadom.

Pošto je to rat izbora, Putin ima moć da ga zaustavi. Shvativši da se gambit pokazao težim nego što je očekivao, mogao je da odluči da smanji svoje gubitke.

Rat za Rusiju nije egzistencijalan, čak i ako ga je on tako retorički nazvao. Povlačenje ruskih snaga iz Ukrajine ne bi ugrozilo postojanje ruske države, niti bi verovatno čak ugrozilo njegovu vlast.

Putin se pobrinuo da se na horizontu ne pojave potencijalni naslednici. Dvojica koji su bili najbliži da ga izazovu – opozicioni lider Aleksej Navaljni i vođa Vagnera Jevgenij Prigožin – sada su mrtvi.

Kremlj ima decenijsko iskustvo u oblikovanju domaćih narativa koji podstiču Putina. Lako bi mogao da proglasi pobedu u Ukrajini i da pokrene prateću informativnu kampanju kako bi to opravdao.

Ali dok Putin ima moć da zaustavi rat, da li bi ikada bio voljan da to učini? Američki kreatori politike su uglavnom odgovorili potvrdno na to pitanje, tvrdeći da bi uz dovoljan pritisak on mogao biti primoran da povuče trupe iz Ukrajine ili barem da pregovara o prekidu vatre.

Da bi promenili svoju računicu, Vašington i njegovi saveznici uveli su sveobuhvatne ekonomske sankcije Rusiji, s obzirom na vojnu opremu i obaveštajnu podršku Ukrajine, i izolovali Moskvu na globalnoj sceni.

Ispod ove politike krije se uverenje da je Putin u osnovi oportunista.

On istražuje unapred, i kada otkrije slabost, napreduje, ali kada ga dočeka snaga, povlači se. Prema ovom mišljenju, Putinov napad na Ukrajinu bio je vođen i njegovim imperijalnim ambicijama i njegovom percepcijom slabosti na Zapadu i u Ukrajini.

Prema rečima predsednika Džoa Bajdena, Putin ima „požudu za zemljom i moći“ i očekivao je da će se, nakon što ruske snage napadnu Ukrajinu, „NATO raspasti i podeliti“.

Ako je to dijagnoza, onda je pravi recept pokazati snagu i otpornost. Podignite troškove rata dovoljno visoko, i on će na kraju zaključiti da se njegov oportunizam ne isplati.

Osećaj nesigurnosti

Ali Putin nije oportunista, barem ne u Ukrajini. Njegovi najistaknutiji međunarodni potezi nisu bili oportunistički trikovi da se stekne prednost, koliko preventivni napori da se preduprede uočeni gubici ili uzvrate na uočene provokacije.

Vojna akcija Rusije u Gruziji 2008. bila je i odgovor na napad te zemlje na separatistički region Južne Osetije i pokušaj da se izbegne gubitak kontrole nad teritorijom koju je smatrala tačkom poluge koja bi mogla da spreči integraciju Gruzije sa Zapadom.

Kada je Putin zauzeo Krim 2014. bio je zabrinut zbog gubitka tamošnje ruske pomorske baze. Kada je intervenisao u Siriji 2015. bio je zabrinut zbog svrgavanja Bašara el Asada, lidera naklonjenog Rusiji.

A kada se umešao u predsedničke izbore u SAD 2016, odgovarao je na ono što je video kao napore SAD da potkopaju njegovu poziciju u Rusiji – naime, na javnu kritiku Sjedinjenih Država na ruske izbore 2011–2012. i na razotkrivanje Panamskih dokumenata o tajnim finansijskim poslovima njegovih prijatelja u proleće 2016.

Ako oportunizam motiviše Putina u Ukrajini – ako je gambit proizvod njegove imperijalne pohlepe da stekne rusku kontrolu nad zemljom kad god se za to ukaže mogućnost – onda treba objasniti njegov izrazito neoportunistički pristup Ukrajini od 2014. do 2021.

Nakon što je Rusija zauzela Krim u martu i aprilu 2014, ukrajinska vlada je bila u haosu. Ipak, umesto da agresivno zauzme dodatnu teritoriju, Putin je odlučio da pokrene pobunu u istočnoj Ukrajini koja bi se mogla iskoristiti kao moneta za pregovaranje za ograničavanje spoljnopolitičkih opcija Kijeva.

U septembru 2014, nakon što su ruske snage nanele razarajući poraz ukrajinskim snagama u gradu Ilovajsku, Moskva je verovatno mogla da napreduje dalje duž obale Azovskog mora, stvarajući kopneni koridor od Krima do Rusije.

Ipak, Putin se umesto toga odlučio za političko rešenje, pristajući na protokol iz Minska.

Čak i nakon što je američki predsednik Donald Tramp preuzeo dužnost, kada je postalo jasno da Vašington nije sklon da pomogne Kijevu, Putin se i dalje suzdržavao od pokretanja šireg vojnog napada ili bilo kakvog drugog pokušaja da proširi ruski uticaj u Ukrajini.

Umesto oportunističkog agresorskog rata, napad na Ukrajinu se bolje razume kao nepravedni preventivni rat pokrenut da bi se zaustavilo ono što je Putin video kao buduću bezbednosnu pretnju Rusiji.

Po Putinovom mišljenju, Ukrajina se pretvara u antirusku državu koju bi, ako je ne zaustavi, Zapad mogao iskoristiti da podriva rusku unutrašnju koheziju i ugosti NATO snage koje bi ugrozile i samu Rusiju.

Na nekom nivou, izgleda da američki zvaničnici to razumeju. Kao što je Avril Haines, direktorka nacionalne obaveštajne službe, rekla: „Putin je video kako se Ukrajina neumoljivo kreće ka Zapadu i ka NATO-u i dalje od Rusije“.

Invazija je bila iznenađujuće rizičan potez za Putina jer je imao tendenciju da bude nesklon riziku na međunarodnom nivou, praveći proračunate poteze i minimizirajući angažovanje ruskih resursa.

Sa samo nekoliko hiljada vojnika, rusko raspoređivanje u Siriji ostalo je relativno malo i uglavnom se oslanja na rusko vazduhoplovstvo.

Kada se činilo da je njegov kolega autokrata, venecuelanski predsednik Nikolas Maduro 2019. na ivici svrgavanja, Putin je rasporedio samo nekoliko stotina vojnika da mu pomognu da ostane na funkciji.

Nasuprot tome, rat u Ukrajini koštao je Rusiju više od 100.000 života i naneo je neopisivu štetu njenoj ekonomiji i međunarodnom položaju.

To što je rat toliko van karaktera Putinove normalne kalkulacije rizika sugeriše da je doneo stratešku odluku o Ukrajini od koje ne želi da odstupi.

Njegova odluka da pošalje najveći deo ruske vojske u Ukrajinu 2022. a zatim mobiliše više snaga kada njegov početni napad nije uspeo, pokazuje da on smatra da je rat previše važan da bi propao.

I pored svih troškova njegove odluke da izvrši invaziju, Putin verovatno misli da bi troškovi neaktivnosti bili veći – naime, da Rusija ne bi bila u stanju da spreči pojavu Ukrajine orijentisane prema Zapadu koja bi mogla da posluži kao odskočna daska za „obojenu revoluciju“ protiv same Rusije.

Ako Putin sada ne uspe, smatra on, Rusiji je suđeno da snosi te iste troškove. S obzirom na to da je verovatno način na koji Putin odmerava scenarije pred sobom, malo je verovatno da će pritisak Zapada biti ni blizu toga da ga natera da promeni mišljenje i okonča rat pod uslovima prihvatljivim za Kijev i Vašington.

Ovako će se završiti

Ako Putin nije voljan da zaustavi napade na Ukrajinu, onda se rat može završiti na samo jedan od dva načina: tako što Rusija izgubi sposobnost da nastavi svoju vojnu kampanju ili zato što Putin više nije na vlasti.

Dovođenje do prvog ishoda, degradiranjem sposobnosti Rusije, je nerealno. Sa Putinom koji je posvećen ratu i sposoban da nastavi da baca vojnike i resurse u borbu, malo je verovatno da će ruska vojska propasti.

Poraz Putina na terenu u Ukrajini zahtevalo bi ogromno povećanje municije, ali tek 2025. Sjedinjene Države će početi da povećavaju proizvodnju neophodnih artiljerijskih granata, a čak ni taj porast neće biti dovoljan da se ispune zahtevi Ukrajine na bojnom polju – da ne govorimo o protivvazdušnoj odbrani koju bi Ukrajina mogla da koristi.

Ukrajina će, takođe, morati da nastavi da šalje vojnike u borbu, i dok Zapad može da pomogne u njihovoj obuci, zapadne zemlje nisu spremne da angažuju svoje trupe.

Putinov izlazak iz Kremlja – pokušaj da se ovaj proces ubrza može izgledati privlačno, ali to je nepraktična ideja.

Vašington je decenijama pokazao malo sposobnosti da uspešno manipuliše ruskom politikom; pokušaj da se to uradi sada predstavlja trijumf nade nad iskustvom.

Štaviše, iako Putin verovatno već misli da su Sjedinjene Države spremne da ga zbace, ako bi zaista počele da preduzimaju korake da to urade, on bi vrlo verovatno primetio promenu i video je kao eskalaciju.

Kao odgovor, on bi mogao da pojača ruske napore da poseje haos u američkom društvu.

S obzirom na te rizike, najbolji pristup za Vašington jeste da igra dugu igru i sačeka da Putin ode sa vlasti.

Moguće je da se dobrovoljno povuče ili da bude zbačen; ono što je sigurno jeste da će u nekom trenutku umreti. Tek kada on više ne bude na vlasti, može da počne pravi posao trajnog rešavanja rata u Ukrajini.

Rat na iscrpljivanju

Do tada, Vašington bi trebalo da se fokusira na pomoć Ukrajini da održi liniju i sprečava dalje rusko vojno napredovanje. Trebalo bi da nastavi da nameće Moskvi ekonomske i diplomatske troškove, ali da ne očekuje da će oni imati veliki efekat; glavna svrha takvog pritiska je slanje prave poruke saveznicima SAD i zadržavanje tačke poluge u rezervi za postputinovsku Rusiju, uz izbegavanje domaćih kritika.

Istovremeno, Vašington treba da koristi svoje resurse, trošeći ih što efikasnije i ubeđujući Kijev da izbegava velike, rasipničke ofanzive.

Čak su i dosadašnje uspešne ofanzive Kijeva uključujući iznenadni napad na rusku oblast Kursk prošlog meseca imale mali uticaj na ukupan tok sukoba. Ostaje rat na iscrpljivanje bez znakova predstojećeg prodora za Ukrajinu.

Kada se ofanziva Kursk rasprši i Kijev uspe da zaustavi napredak Rusije u Donjecku, Vašington bi takođe trebalo da podrži prekid vatre koji zaustavlja borbe.

Iako bi Putin, naravno, mogao da prekrši bilo koji sporazum, koristi od prekida vatre su veće od rizika.

Prekid vatre bi omogućio Ukrajini da konsoliduje svoju odbranu i obuči više vojnika. Najvažnije, prekid vatre bi sprečio da više vojnika i civila gine u ratu koji nema realan kraj dok Putin ne ode sa vlasti.

Međutim, kada Putin ode, Vašington treba da ima spreman plan koji ne samo da rešava rat između Ukrajine i Rusije, već i stvara pozitivan okvir za evropsku bezbednost koji ublažava vojne tenzije, smanjuje rizik od sukoba i nudi viziju koju novi ruski lideri u Moskvi mogu prihvatiti.

To će zahtevati hrabro vođstvo, asertivnu diplomatiju i spremnost na kompromis u Moskvi, Kijevu, Briselu i Vašingtonu.

Od invazije, strategiju Sjedinjenih Država prema ratu u Ukrajini karakteriše željno razmišljanje.

Ako samo Vašington može da nametne Putinu dovoljno troškova, može da ga ubedi da zaustavi rat u Ukrajini.

Ako samo može da pošalje dovoljno oružja Ukrajini, Kijev može da potisne ruske snage. Posle dve i po godine, trebalo bi da bude jasno da nijedan ishod nije na pomolu. Najbolji pristup je igrati na vremenu – držati liniju u Ukrajini, minimizirati troškove za Sjedinjene Države i pripremiti se za dan kada Putin na kraju ode.

Ovo je doduše nezadovoljavajući i politički neprijatan pristup. Ali to je jedina realna opcija.