Vlasti u Crnoj Gori i Srbiji spor sa SPC koriste za izbore

Prema tome, vlast u Crnoj Gori ima razloga za zabrinutost, to je vrlo mala država, sa podeljenim stanovništvom i rizik po državnost Crne Gore je realan. Ali ipak, sadašnji problem sa imovinom SPC u Crnoj Gori je započela sama crnogorska vlast, koja je donela agresivan i kontroverzan zakon praćen otvoreno deklarisanim ciljem stvaranja nove crnogorske pravoslavne crkve na štetu SPC. Ovo je vrlo problematično i daje SPC legitimnu pravnu poziciju, smatra Gorjanc Prelević.

Što se tiče izjava predstavnika srpske države po ovom pitanju, ona dodaje da su one bile i kontradiktorne i infantilne i preteće u isto vreme.

U suštini se nevešto, ali aktivno mešaju pod parolom pomoći SPC, srpskom narodu i opoziciji. Utisak je da vlasti i u Podgorici i u Beogradu napetosti oko imovine SPC koriste da homogenizuju birače pred izbore, umesto da u opštem interesu smire tenzije.

Mislim da je vlast u Crnoj Gori trebalo da u doba korone suspenduje primenu odredbi o crkvenoj imovini, i da izbori prođu bez litija kao političkog protesta. Ovako, samo možemo da se nadamo da ova namerno izazvana podela ne izmakne kontroli onih koji sad manipulišu i verskim i nacionalnim osećanjima osiromašenog naroda u Crnoj Gori – smatra Gorjanc Prelević.

Povod za razgovor sa Gorjanc Prelević su ratni zločini koji godinama unazad opterećuju crnogorsku vlast, odnosno povezanost srpskih i crnogorskih vlastodržaca na tom „projektu“.

– Crna Gora je uspešno procesuirala samo slučajeve najtežih kršenja ljudskih prava koji se nisu neposredno ticali njene vlasti. Mislim na ubistvo fočanske porodice Klapuh na mostu na Tari 1994, koju su ubili pripadnici vojske Republike Srpske, na suđenje okrivljenom srpskom državljaninu za zločin u Štrpcima i na slučaj protiv Nikšićanina osuđenog za zločine prema civilima na Kosovu koje je izvršio kao dobrovoljac Vojske Jugoslavije. U poslednjem slučaju u kojem je neko osuđen, u vezi logora za zarobljenike sa dubrovačkog ratišta u Morinju, procesuirana su šestorica, a osuđena četvorica pripadnika JNA najnižeg ranga, dok se dobro pazilo da se niko viši ne obuhvati u komandnoj liniji. Slučajevi deportacije muslimanskih izbjeglica iz Crne Gore vojsci Republike Srpske 1992. godine, koji je naređen iz vlade i koji je izvršila policija, i etničkog čišćenja u Bukovici, gde je učestvovala i policija, procesuirani su selektivno, bez entuzijazma, i dokrajčeni pogrešnom primenom međunarodnog humanitarnog prava od strane sudova. Kaluđerski laz je specifičan slučaj, u kome su za ubistvo civila koji su sa Kosova 1999. prebegli u Crnu Goru okrivljeni pripadnici VJ, i koji je najviše upropašten time što je vojska onemogućila istragu odmah posle zločina.

* Zbog čega politička elita u Crnoj Gori izbegava suočavanje sa ratnom prošlošću?

– Vlast u Crnoj Gori od devedesetih nije promenjena, tako da je i pitanje odgovornosti Mila Đukanovića i nekolicine njegovih preživelih saradnika iz tog vremena tabu kojim tužilaštvo ne želi da se bavi. Tužilaštvo se u Crnoj Gori, kao i u Srbiji, u principu ne suprotstavlja interesima vrha vlasti, i to će tako trajati bar do njene smene, a i onda je pitanje da li će u pravosuđu biti ljudi od integriteta. Međunarodna zajednica bi mogla da spreči ovaj sistem partijske solidarnosti i nekažnjivosti, pa je zato važno da proces pridruživanja Evropskoj uniji traje dovoljno dugo.

* Da li Srbija i Crna Gora sarađuju u zataškavanju ratnih zločina? Kakva tu „povezanost“ vlada i kako biste je opisali?

– Ne znam da se iko od naših tužilaca bavio zapisnicima sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ, koji svedoče da je preko graničnog područja opštine Pljevlja, Vojska Jugoslavije najmanje od juna 1992. do februara 1994. dostavljala municiju i gorivo za Vojsku Republike Srpske uz znanje i odobrenje tog saveta koji su činili predsednici SRJ, Srbije i Crne Gore. Dvojice od te trojice više nema, Zoran Lilić je živ. Niko se nije bavio ni napadom na Dubrovnik i zločinima prilikom opsade šireg dubrovačkog područja, a tu Haški tribunal nije završio sav posao. Zajedno bi mogli da se bave i istragom planiranja zločina u Štrpcima u vrhu tadašnje vlasti i Železnice. Inače, tužilaštva sarađuju na pojedinačnim slučajevima, kao što je slučaj Zmajević, koji je u Crnoj Gori osuđen za zločine na Kosovu zahvaljujući tome što je istraga obavljena u Srbiji i na Kosovu.

* Kako razumete situaciju u Srbiji, gde su trenutno na vlasti političari koji su bili aktivni i na strani zločina, tokom rata devedesetih i kakva je razlika u odnosu na Crnu Goru i njenu vlast?

– Aktuelni lideri Vučić, Dačić i Đukanović bili su na vlasti ratnih devedesetih, i, kako kažete, aktivni na strani zločina. S tom razlikom što je Đukanović daleko pre Vučića i Dačića napustio „brod koji tone“, počeo da izražava žaljenje zbog rata i ostvaruje dobre odnose i u regionu i sa zapadom. Ipak, mnogi zaboravljaju da je Đukanović prvi odmak od Miloševića napravio tek krajem 1996. godine, nakon što su ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH već zajednički obavili, a pošto je Milošević uhvaćen u izbornoj krađi, kada je izgledalo da ce izgubiti vlast. Od tada on vodi prozapadnu politiku koja je dovela do nezavisnosti CG, članstva u NATO i otklona od ruskog uticaja. Druga razlika u odnosu na Srbiju je u tome što Đukanovićeva retorika od razlaza s Miloševićem nije ratoborna i uvek je antifašistička, za razliku od onoga što se moglo čuti od vlasti u Srbiji. On stranoj publici izgleda mnogo manje agresivan i nepredvidiv nego npr. Vučić, što za Balkan jeste važan faktor, pa je međunarodna zajednica potisnula sećanje na njegove rane radove i toleriše ozbiljnu korupciju. Samo, treba imati u vidu da to što vlast u Crnoj Gori iz daleka izgleda bolje od vlasti u Srbiji, ne pomaže mnogo onima koji žive pod teretom ozbiljne korupcije u Crnoj Gori. Mislim da i masovnost protesta oko crkvene imovine treba sagledati i iz tog ugla.

* Približava se obeležavanje godišnjice, od kako je u Crnoj Gori izvršen zločin protiv izbeglica iz Bosne i Hercegovine, poznat kao „Deportacija izbjeglica“.

– U maju i junu 1992. godine, pošto su Srbija i Crna Gora u aprilu osnovale SRJ, crnogorska policija je na zahtjev vlasti Republike Srpske, bez pravnog osnova, uhapsila najmanje 66, a prema nekim podacima i stotinu ljudi muslimanske nacionalnosti iz Bosne i Hercegovine koji su izbegli u Crnu Goru i predala ih vojsci Radovana Karadžića. Postoje zvanični dokumenti o tome da su izručeni „da posluže za razmenu za zarobljene srpske teritorijalce“. Samo nekolicina je uspela da preživi logore, s teškim posledicama za ceo život, dok su većina stradali, nekima se ni grob ne zna. Vlada Crne Gore je posle četiri godine parničnih suđenja 2008. godine prihvatila da isplati štetu porodicama žrtava, međutim, krivični postupak je doveo do oslobađanja svih optuženih, što zbog nepotpunog optuženja, što zbog grešaka sudova u primeni prava, koje je konstatovala i Evropska komisija. Bila je to jedna zajednička predstava pravosudnih vlasti da izgleda da se nešto procesuira, ali da ne bude rezultata. Tumačenje prava u oslobađajućoj presudi se svelo na to da državni službenici Crne Gore ne mogu da odgovaraju za ratni zločin jer Crna Gora nije učestvovala u ratu u BiH, što nije tačno ni pravno ni faktički, ali je podobno politički. I tu je ukočena vladavina prava u Crnoj Gori. Sada zbog nedelotvorne istrage tog zločina, koja obuhvata i suđenje, vodimo postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava. Tri nevladine organizacije su tražile da se žrtvama podigne spomenik ispred stanice policije u Herceg Novom odakle su izbeglice deportovane, da Skupština ustanovi dan sećanja na taj zločin i da crnogorska policija uputi izvinjenje zbog tog zločina. Od svega još uvek ništa, ali mi se okupimo svake godine 25. maja u Herceg Novom i podsetimo sve na zločin i žrtve. Taj naš skup ipak isprati većina medija u Crnoj Gori. Inače, taj slučaj iz 1992. se odnosi i na danas aktuelna pitanja zaštite izbeglica, zasniva se na univerzalnoj pravnoj obavezi pružanja utočišta izbeglici, koju je opevao i Njegoš stihovima u Gorskom vijencu „utekle su k vama da uteku, a nijesu da ih pokoljete“.