Da li bi ponovno uspostavljanje vojne obaveze moglo da reši krizu vojnog osoblja u Evropi?

Politička obećanja da će se ojačati NATO vojska padaju u vodu, ukazuje u analizi za CEPA.org, Tomi Huhtanen, izvršni direktor Centra za evropske studije Vilfrid Martens.

Nemačka sada priznaje da je želja da svoju vojsku dobrovoljaca poveća na 203.000 sa 183.000 do 2031. godine nije dostižna.

Britanski pregled odbrane iz 2021. smanjio je vojsku na najnižu snagu od 1714. i tada je to objašnjeno kao pomak sa „masovne mobilizacije na brzinu informacionog doba“.

Ovaj pristup je bio uobičajen. Pre sveopšteg rata u Ukrajini, budući sukobi su bili zamišljeni kao visokotehnološka borba koja bi zahtevala manje, visoko sposobne jedinice.

Međutim, od ruske invazije u punom obimu, stalna potreba za kopnenim trupama i jakom, dobro opremljenom artiljerijom – između ostalog – bila je jasna.

Pa šta da radimo?

Nisu svi ratovi jednaki, ali realnost je da bi usklađivanje ruske vojne snage predstavljalo izazov, čak i s obzirom na obučene rezervne snage evropskih zemalja.

Visoka tehnologija neće biti dovoljna da premosti razliku.

Pad evropskih oružanih snaga predstavlja značajan izazov. Nemačka i Velika Britanija nisu jedine koje se bore da pronađu osoblje – zemlje poput Danske, Irske i drugih suočavaju se sa sličnim trendovima, sa stalnim odlivom vojnog osoblja koje stvara opasne praznine u sposobnostima.

Uprkos naporima na modernizaciji i regrutaciji, evropske dobrovoljačke snage 21. veka bore se da ispune svoje odbrambene zahteve.

Među razlozima su ekonomska zabrinutost, promena očekivanja ravnoteže između posla i privatnog života, neadekvatni vojni smeštaj i negativna percepcija službe.

Ovakav razvoj događaja ostavlja odbranu Evrope oslabljenom, što je posebno zabrinjavajuće za nacije koje se graniče sa Rusijom.

Ponovno uspostavljanje vojne obaveze moglo bi efikasno da reši krizu vojnog osoblja u Evropi.

Finska i Švedska se sve više oslanjaju na regrutaciju, pokazujući da ona ostaje održiva u modernim vremenima.

Finski model joj omogućava da mobiliše rezervne snage od 900.000 vojnika koje su centralne za njenu nacionalnu odbranu.

Švedska je takođe oživela regrutaciju kao odgovor na sve veću rusku agresiju nakon godina smanjenja veličine svoje vojske posle Hladnog rata.

Sve baltičke i nordijske zemlje sada imaju neku varijantu obavezne službe.

Nemačka planira zakon kojim će se mladići koji imaju 18 godina pitati da li su voljni da služe.

Kao i većina aktuelnih predloga, ovo je daleko od univerzalnog poziva, ali bi omogućilo Bundesveru da odabere trupe i poveća svoj broj.

Sposobnost brzog mobilisanja velikog broja obučenog osoblja jedna je od ključnih prednosti regrutacije.

Tekuća borba Ukrajine sa nedostatkom ljudstva, uprkos tome što ima 1,2 miliona aktivnog vojnog osoblja, ilustruje važnost spremnosti rezervi.

Evropske članice NATO-a, bez regrutacije, borile bi se da mobilišu čak 300.000 vojnika u produženom sukobu.

Mnoge studije, kao što je studija Pew Research Center-a iz 2022. godine, ističu značajnu psihološku barijeru u odbrambenoj spremnosti Evrope, pri čemu mnoge nacionalne populacije pokazuju nisku spremnost da brane svoju zemlju.

Na primer, u Ujedinjenom Kraljevstvu i Španiji, samo 32-33 odsto stanovništva je spremno da uzme oružje u ruke.

Nasuprot tome, zemlje sa vojnim modelima zasnovanim na regrutaciji, kao što je Finska, pokazuju veću motivaciju i spremnost, sa 74 odsto Finaca koji su spremni da brane svoju zemlju, što sugeriše da obavezna služba podstiče jači osećaj dužnosti i spremnosti.

Osim vojnih prednosti, regrutacija donosi i društvene koristi.

U zemljama sa regrutacijom, ako se dobro primeni, vojska je obred prelaza, usađuje liderstvo, timski rad, upravljanje krizama i veštine prilagodljivosti koje koriste i vojnom i civilnom sektoru, doprinoseći društvenoj koheziji zemlje.

Evropska unija (EU) sve više teži da ojača svoje kapacitete civilne odbrane fokusirajući se na holističkiji pristup nacionalnoj bezbednosti.

Model regrutacije za vojsku bio bi važan komplementarni element.

Kako je primetio švedski ministar odbrane Peter Hultkvist, regrutacija povećava vojnu spremnost i povećava javni angažman u nacionalnoj odbrani.

Uključivanjem širokog segmenta društva u vojnu službu, regrutacija može transformisati nacionalnu odbranu iz zadatka profesionalne elite u zajednički nacionalni napor.

Sa sve većom ruskom agresijom, regrutacija dobija pažnju među evropskim liderima.

Finski predsednik Aleksandar Stub naglasio je da druge evropske zemlje treba da razmotre regrutaciju kao odgovor na rusku pretnju.

On je naglasio da se evropske nacije moraju fokusirati na pripreme, a regrutacija je ključna mera za osiguranje vojne spremnosti.

Kako tenzije sa Rusijom rastu, evropske nacije, posebno one koje su najbliže njenim granicama, više ne mogu sebi priuštiti da se oslanjaju isključivo na regrutovanje dobrovoljaca kako bi zaštitile svoju odbranu.

Regrutacija ne samo da se bavi gorućim nedostatkom osoblja, već i promoviše osećaj nacionalnog jedinstva, preoblikuje percepciju vojne službe i osposobljava građane vrednim životnim veštinama.

Sve je potrebnije da evropske zemlje preduzmu odlučnu akciju da ponovo uvedu regrutaciju kao deo moderne strategije odbrane.