Volfgang Bauer u Avganistanu: Jedan od poslednjih reportera koji ne ide na mesto zbivanja samo da bi trenutno izveštavao

Jedan od poslednjih, retkih reportera koji ne ide na mesto zbivanja samo da bi izveštavao o trenutnom događanju.

Pre odlaska na teren, Bauer uči: čita, analizira istoriju zemlje ili regiona koji želi da poseti, zatim uspostavlja kontakt sa ljudima koje želi da upozna i intervjuiše i tek onda odlazi.

Posao reportera je sličan poslu pauka koji plete svoju mrežu, ali ne da bi uhvatio plen, već da bi izgradio strukturu koja bi mu omogućila da bolje razume mesto čiju priču želi da ispriča.

Stvarnost nije ono što vidimo golim okom, nego složenija pojava.

Fizika i hemija nas uče ovome: list papira ili ekran pred nama nije samo bela površina, kako se prikazuje našim očima, nego skup molekula koje nevidljive i tajne sile drže zajedno.

Isto važi i za međuljudske odnose (sve, i sentimentalne i političke), iza kojih se uvek krije neka simbolička vrednost: dvoje ljudi koji šetaju ulicom i razgovaraju jedan sa drugim, povorka bračnih parova, deca koja se igraju, učenici koji slušaju lekciju u školi – naizgled uobičajne scene svuda u svetu – tačka su susreta veoma komplikovanog niza istorijskih, političkih, društvenih koordinata, sazrelih tokom vremena, često čak i tokom milenijuma.

Reporter mora ne samo da opiše ono što vidi, nego i da pokuša da razume duboke razloge koji se kriju iza onoga što se dešava.

A ne govorimo samo o velikim događajima kao što su ratovi, već, i pre svega, o svakodnevnom životu, gestovima i znacima koji karakterišu život i odnose na datom mestu.

To je posao koji veoma liči na zanimanje istraživača, sociologa i psihologa.

U pitanju je ogroman trud koji zahteva vreme, učenje, razmišljanje i, naravno, putovanje do mesta koje želite da opišete.

U današnjoj medijskoj komunikaciji za takvu profesiju nema prostora: novine i televizije zapravo traže instant vesti, koje mogu da se konzumiraju kao roba na ekranima naših kompjutera.

Kao da živimo u novom baroku, tj. vremenu kad je jedino slika bila bitna: verujemo samo u neposrednost fotografije ili televizijskog servisa, koje međutim naš um filtrira kroz naše kulturne koordinate.

Slike ne uzimaju u obzir složenost onoga što foto-aparat ili video-kamera snima (izuzetak su neki foto-reporteri, poput Roberta Travana, koji fotografijom uspevaju da obuhvate atmosferu mesta na kome se nalaze; u pitanju su pravi umetnici).

Pričati o mestu, drugoj kulturi, zahteva proučavanje, razmišljanje i reči: pisani tekst je i dalje jedno od najboljih sredstava za reportažu.

Reporter gradi diskurs koji spaja ono što je naučio u biblioteci sa onim što je sam video i čuo. Pravo reportersko pisanje zahteva vreme.

Čak i pre nego što nešto počne da se događa, reporter izabere oblast ili državu, proučava njenu istoriju, onda putuje, gleda, beleži i posle piše.

Kad se nešto veliko dogodi, revolucija ili rat na primer, i reporter se vraća na mesto događaja, čitaocima izveštaj stiže sa zakašnjenjem u odnosu na događaj.

Upravo ovo kašnjenje smeta izdavačima i direktorima novina, koji traže da se o događaju priča dok je u toku.

Samo nekoliko velikih listova, kao što je „Die Zeit”, još uvek ima prave reportere, ali ne više od jednog ili dva.

Svi događaji pokrivaju se preko novinarskih agencija i izveštača koji se zadržavaju na licu mesta svega nekoliko dana: premalo da bi u potpunosti razumeli šta se dešava.

Volfgang Bauer u Avganistanu

Volfgang Bauer se više od 20 godina bavio Avganistanom.

Veoma težak zadatak, s obzirom na to da je zemlja izuzetno komplikovana sa svake tačke gledišta.

Uspeo je i skupio svoje izveštaje u knjizi neizrecive lepote i bogatstva „Am Ende der Strasse” (Na kraju puta), koja je za sada dostupna samo na nemačkom (Suhrkamp izdanje).

Bauer piše o svom poslednjem putovanju u Avganistan krajem 2021.

Kroz flešbekove, Bauer priča i o svojim prethodnim putovanjima u tu zemlju, pre nego što je definitivno pala u ruke Talibana 2021.

Obaveštava nas o sudbini ljudi koje je sreo tokom svojih poseta Avganistanu u poslednjih 20 godina; većina od njih je pobegla i našla utočište u SAD ili Evropi.

Ova reportaža je u isto vreme delikatna i poetična, ali i nemilosrdna i direktna: Zapad, koji je želeo da pomogne avganistanskom narodu da izgradi demokratiju, nije uzeo u obzir složenost društva koje je bilo podeljeno na etničkom i političkom nivou.

Dobro služi primer Nemice Sibile Šnehage, koju Bauer zna lično i koja je u Nemačkoj prikupila sredstva za obnovu jednog siromašnog sela u blizini Kunduza, u severnom Avganistanu; uspela je, ali je napravila veliku grešku: dala je ovlašćenje da se novac dodeli samo ljudima jednog od dva klana koji su prisutni u selu.

Članovi drugog klana, nezadovoljni ovim preferencijama, podržavali su talibane, koji, uzgred rečeno, u celoj državi imaju reputaciju da su manje korumpirani od bivših prozapadnih vlada.

U roku od nekoliko meseci, drugi klan, zajedno sa talibanima, uspeo je da zauzme selo i Sibilini napori su se pokazali ne samo uzaludnim, već i kontraproduktivnim: ona je morala da napusti selo i sve ono što je izgradila (bolnice, škole) sada pripada talibanima.

Bauerovo putovanje odvija se duž „Kružnog puta” (The Ring Road), koji kao prsten povezuje sve glavne gradove zemlje: Kabul, Majdanšahr (gde je, pre povratka Talibana, bila prva žena-gradonačelnica, veoma voljena na Zapadu, ali lažljiva i nesposobna kao i svi drugi političari pre i posle nje), Gani, Kandahar, duhovnu prestonicu Avganistana, Herat, sa svojim etničkim mozaikom Hazara i Tadžika, Deh Vardu, selo koje je otkrilo vodu pod zemljom i odjednom se obogatilo, tunel Salang pod Hindukuša koji, kada je blokiran ledom ili udesom, izaziva naglo povećanje cena širom Avganistana.
Sve žito koje je potrebno ovoj zemlji dolazi iz Uzbekistana i prolazi kroz ovaj tunel na nadmorskoj visini od 3400 metara.

Bauer upozorava i na efekte klimatskih promena: u Avganistanu ima puno izbeglica koje beže od suše i sele se u gradove.

Kružni put, čija je izgradnja počela tokom 1960-ih godina, trebalo je da postane simbol jedinstva jedne nacije: na početku ovog milenijuma, Amerikanci su finansirali njegovo renoviranje i put je trebalo da postane simbol novog demokratskog Avganistana, ali skandal i neuspeh su preovladali i između gradova Kalaji-Naua (Qala-e-Naw) i Majmane put nikada nije izgrađen: talibani su kontrolisali taj komad zemlje, a istovremeno su kompanije koje je trebalo da izvode posao bile u rukama ratnih vođa koje su podržavali Amerikanci; ove vođe su krale novac, prebacivale ga na privatne račune u inostranstvu.

Bauer nas upoznaje sa ljudima i zgradama, objašnjava nam razloge krvavih zavada koje neprestano potresaju zemlju.

Na kraju, ono što je Bauer slikao u svojoj knjizi jeste ljudski mozaik izuzetno retke vrednosti: „Am Ende der Strasse” je knjiga koja podseća na zapise Rišarda Kapušćinskog, najvećeg reportera svih vremena.

Reporterski žanr ima svoje korene u V stoleću p.n. e., u delu Herodota, koji se može smatrati prvim reporterom u istoriji. Poput Herodota, Kapušćinski, Bauer, Domeniko Kviriko i Danijele Belokio – samo da spomenimo neke od najvećih reportera našeg vremena – osećali su i osećaju potrebu da vide, poznaju, analiziraju i razumeju druge narode i druge kulture.

Volfgang Bauer ima veliku zaslugu što je Avganistan približio čitaocu; čak se i talibani, u Bauerovoj priči, pojavljuju onakvi kakvi jesu: ljudska bića koja su se (nakon što su ponovo osvojili Avganistan) susrela sa problemom možda većim od njih samih: da li treba da se modernizuje islam ili islamizuje modernost?

Ako žele da nastave da drže vlast, talibani će morati da naprave kompromis sa potrebama brojnih društvenih subjekata i, pre svega, sa potrebama žena, koje su u Avganistanu najnapredniji sloj društva.