„Ruske i kineske ambicije nisu uvele, Zapad da se pripremi za najgore“: Profesor Volter Klemens analizira nove hladne ratove

Klemens upućuje na novu knjigu Dejvida E. Sangera napisanu uz aisistenciju Meri K. Bruks, „Novi hladni ratovi: Kineski uspon, ruska invazija i američka borba za odbranu Zapada“ koja prikazuje globalni šok koji su SAD i veći deo Evrope iznenadili: oštro oživljavanje sukoba supersila.

Sanger, stručnjak za nacionalnu bezbednost u Njujork tajmsu, naglašava političko-vojne izazove sa kojima se Sjedinjene Države i njihovi partneri u svetskim poslovima suočavaju sada i suočiće se u godinama koje dolaze.

Trebale su godine i mnogo gorkog iskustva mnogim političarima i političkim stručnjacima da shvate da se, suprotno nekim prognozama, istorija nije „završila“ krajem osamdesetih. Da, komunistička ideologija je uvenula, ali ne i ruske i kineske ambicije da oslabe i zamene vladajuću svetsku supersilu i poredak koji je stvoren.

Sjedinjene Države i njeni saveznici su prvo pozdravili Kinu (2001), a zatim i postsovjetsku Rusiju (2011) u Svetsku trgovinsku organizaciju, nadajući se da će njihovi lideri i javnost videti prednosti saradnje u svetskom poretku zasnovanom na pravilima. Ali neki lideri u Pekingu i Moskvi su sagledali ekonomske probleme i domaće preokrete u SAD i Evropi i izračunali da su uslovi sazreli da gurnu Vašington sa pijedestala izgrađenog njegovom pobedom 1945. godine.

Putinova Rusija je, naravno, sila u opadanju. Gledajući BDP i dinamiku Kine, međutim, najveća svetska teritorija bi jednog dana mogla delovati kao autoritarna supersila.

Skeptični realisti ukazuju na duboke tenzije sa Rusijom koje će verovatno izazvati trenja kako Kina postaje sve moćnija. Ali malo je verovatno da će taj nepredviđeni slučaj oslabiti kinesko-rusku saradnju na nekoliko godina.

Razboritost zahteva da se Zapad pripremi za najgore.

Tek u poslednjih nekoliko godina nekadašnja vera u moć globalizacije počela je da se smatra fantazijom američke spoljne politike ranog 21. veka.

Pretpostavka i republikanaca i demokrata bila je da će doba nakon Hladnog rata trajati beskonačno. Ali „svaka pretpostavka u različitim administracijama bila je pogrešna“, rekao je Sengeru jedan od savetnika predsednika Bajdena.

Mnogo želja je doprinelo politici SAD – da će internet doneti političku slobodu i da bi međunarodna trgovina liberalizovala Kinu i Rusiju.

U prvom hladnom ratu, „obuzdavanje“ je značilo sprečavanje drugih zemalja da postanu komunističke. Sada to znači izgladnjivanje američkih konkurenata ključnih tehnologija. Takva politika je antagonizirala Putina kao i Si Đinpinga.

Sanger citira ruskog analitičara Anatolija I. Utlina: „Pet vekova Rusija nikada nikome nije odala počast. Sada smo prvi put postali maloletni partner. Vi ste šef, mi smo partneri“.

Kako se rat u Ukrajini odugovlačio, ruski zvaničnici su govorili o upotrebi nuklearnog oružja. Neki razgovori su bili samo „brbljanje“, rekao je američki zvaničnik Sangeru.

Ali presretnuti razgovori otkrili su da su visoki ruski vojni komandanti eksplicitno razgovarali o logistici detonacije oružja na bojnom polju.

Putinov režim preti da će upotrebiti nuklearno oružje protiv države koja se odrekla nuklearnog oružja na svojoj teritoriji skoro 30 godina ranije i predala oružje Moskvi u skladu sa Budimpeštanskim memorandumom iz 1994. Ukrajina je mislila da zauzvrat dobija garanciju zaštite. Umesto toga, dobila je pretnju uništenjem.

Rusija je ignorisala nuklearne rizike pa je 2022. poslala trupe u Černobilsku zonu isključenja gde je tlo još uvek bilo radioaktivno i bez zaštitne opreme.

Na jugoistoku Ukrajine, besneo je rat na perimetru džinovske nuklearne elektrane, gde su ruske snage zauzele šest nuklearnih reaktora da bi stekle prednost na bojnom polju. Za Putina Zaporožje nije ratni trofej; to je deo njegovog plana da ostvari kontrolu nad celom Ukrajinom i zastraši ili uceni veći deo Evrope.

Nade u kraj istorije su prestale. Posthladnoratovska era, nazvana po onome što nije bila, bila je obeležena takvom proizvodnjom bogatstva i tehnološkim napretkom da niko nije mogao da zamisli da se vrati u pre-mreženo, pre-globalizovano doba.

Ključ za njegovo održavanje bila je saradnja među velikim nacijama. Dakle, kad god se činilo da veslaju u istom pravcu – saglasujući se da uspore klimatske promene ili ograniče širenje nuklearnog oružja – slavio se svaki udar.

Ipak, umesto da postanu sve češći, ovi rafali saradnje postajali su sve prolazniji. SAD je dugo trebalo da shvate šta taj pad predstavlja, zaključuje Klemens.