Američki profesor: Zapad mora da prepozna složenu geopolitičku realnost

Knjiga istraživačice sa Stanforda Orijane Skajlar Mastro, „Upstart: How China Became a Great Power“ (Okford University Press, 2024), pruža okvir za analizu strategija po kojima je Kina postala glavni izazivač SAD.

Ona identifikuje tri strategije:

1. Ugledanje na mnoge, ali ne sve, politike SAD;

2. Iskorišćavanje praznina u zapadnoj politici koje stvaraju prilike za početnike; i

3. Preduzetništvo – sprovođenje originalnih inicijativa bez zapadnih presedana.

Ali da li ovaj okvir objašnjava i Rusiju? Da li to uopšte objašnjava Kinu? Može li to pomoći Zapadu da razume i izbori se sa totalitarnom osovinom?

U većini slučajeva Peking pokušava da razvije ove tri strategije na načine koji ne izazivaju snažan odgovor Vašingtona. Međutim, kada se Peking oseća samopouzdano, ovaj oprez se povlači.

Analiza Orijane Skajlar Mastro ne pruža odgovor na to da li Kina želi samo da postane velika sila ili ima za cilj da parira, sruši ili čak zameni SAD kao vladajuću supersilu.

Ona malo govori o gruboj upotrebi čvrste moći Pekinga, uključujući vojnu moć, da održi i proširi svoj domen.

Naravno, ona opisuje kineske vojne pretnje Tajvanu, ali ne govori o kineskim ilegalnim tvrdnjama na skoro celo Južno kinesko more ili njenom maltretiranju vijetnamskih i filipinskih plovila u njihovim sopstvenim teritorijalnim vodama.

Ona, takođe, ne govori o kineskoj represiji nad Tibetancima, Turcima i drugim etničkim grupama unutar rekonstituisanog kineskog carstva gde su manji narodi praktično uništeni prilivom imigranata iz Hana.

Ukratko, njen fokus na tri strategije ignoriše upotrebu neobuzdane sile Pekinga da održi i poveća svoju moć.

Ovo je važan propust, jer dokazi sugerišu da Si Đinping namerava da nastavi onoliko koliko to kineska sredstva i spoljna ograničenja dozvoljavaju.

Da li Moskva takođe koristi ove tri strategije oponašanja, eksploatacije i preduzetništva?

Svakako vidimo primere sve tri strategije, uključujući odnose Rusije sa afričkim režimima koji se osećaju zanemarenim ili zloupotrebljenim od Zapada i koji žele bolje obučene i opremljene bezbednosne snage za slamanje domaćih i stranih protivnika. Dobijaju ih iz Kremlja bez ikakvog dosadnog prigovaranja o demokratiji.

Od Hladnog rata, Kremlj je nastojao da oponaša američku trijadu nuklearnih snaga na kopnu, moru i vazduhu, i ako se jedan element činio slabim, kao što su bombarderi dugog dometa, Moskva je proširila druge gomilajući ICBM i podmornice.

Dok je Nikita Hruščov smatrao da su nosači aviona u američkom stilu nedostižni, on je tražio raketnu bazu na Kubi – hrabar preduzetnički gambit koji je umalo doveo do katastrofe.

Preduzetništvo je previše slaba reč da bi okarakterisala brutalne postupke Vladimira Putina. Kod kuće guši ili čak likvidira sve oblike unutrašnje opozicije. Nezavisni mediji kao što su Nezavisimaja gazeta i grupa za ljudska prava Memorijal nazivaju se stranim agentima i zatvaraju.

Nijedna od tri strategije Orijane Skajlar Mastro nije odgovarala Putinovim agentima koji gađaju ruske stambene zgrade i okrivljuju Čečene.

Niti njene tri strategije ne uključuju ratove za gašenje čečenskih zahteva za nezavisnošću; aneksija dve gruzijske provincije; ili carske grabeži ukrajinske teritorije.

Preduzetništvo je takođe previše lepa reč da se opiše mešanje Kremlja u izbore, od SAD do Moldavije. Pored iskorišćavanja praznina u zapadnoj odbrani, Rusija već godinama koristi sajber napade i informacioni rat kako bi poremetila i zastrašila neprijatelje.

Nivo tajnih fizičkih napada na tlo evropskih članica NATO-a nadmašuje sve viđeno u novijoj istoriji, što podstiče sve veće pozive za pojačanim odgovorom.

Ruska sabotaža uključuje provale i paljevine u fabrikama i kritičnoj nacionalnoj infrastrukturi, kao što su postrojenja za prečišćavanje vode u Finskoj i Švedskoj.

Postojala je čak i prijava zavere o atentatu na generalnog direktora najveće nemačke kompanije za oružje.

Ove akcije verovatno imaju za cilj da potkopaju poverenje Evrope u vlade i ometaju dalju podršku Zapada Ukrajini. Oni takođe nastoje da potkopaju zapadnu koheziju pre svakog budućeg šireg sukoba.

Strategije Mastrove su preslabe da bi obuhvatila brutalne planove Si Đinpinga ili Vladimira Putina da ne pominjemo Severnokorejskog Kim Džong Una. One su preuske da bi obuhvatili Sijevu okupaciju skoro celog Južnog kineskog mora ili njegovu ekstremnu represiju nad manjinama.

Putinovi ratovi protiv Čečena, Gruzijaca i Ukrajinaca – kao i ruskih pristalica ljudskih prava – prevazilaze bilo kakve strategije oponašanja, eksploatacije ili preduzetništva.

Loša strana ove analize jeste to što ona ne podstiče druge nacije da se izbore sa obimom i intenzitetom izazova sa kojima se suočavaju sa totalitarne osovine. Strategija samozadovoljstva i „neka to uradi neko drugi“ neće zadovoljiti potrebe našeg vremena.