“Bez Ukrajine, Rusija nema imperiju, a bez imperije, Rusija možda i nije Rusija”: Volter Klemens za CEPA

Neki, međutim, pokušavaju da ponovo zauzmu svoje bivše pogranične oblasti i kolonije, kao što je to učinila nacistička Nemačka. Hitlerov Drang nach Osten for Lebensraum propao je za manje od jedne decenije.

Sovjetska Rusija je 1918. odmah radila na povratku svojih izgubljenih pograničnih područja. Do 1922. Rusija je osvojila Kavkaz, Centralnu Aziju, Ukrajinu i Belorusiju i učinila ih delovima Sovjetskog Saveza koji se širio. Crvena armija je pokušala, ali nije mogla da pobedi nezavisnu Finsku, baltičke republike ili Poljsku.

U Velikom otadžbinskom ratu Staljin je proširio sovjetsku vlast na Berlin. Kremlj pod Leonidom Brežnjevom težio je da kontroliše udaljena mesta od Somalije do
Grenade.

Ali osmogodišnja borba za kontrolu Avganistana iscrpila je sovjetske resurse i nagrizla rusku imperijalnu volju.

Do 1991-1992, ruski komunistički režim je nestao, a lideri u Moskvi, Kijevu, Minsku i Almatiju su nameravali da uspostave Zajednicu nezavisnih država, iako to nikada nije bilo više od himere.

Carstva Britanije, Holandije, Francuske i Portugala su nestala između 1945. i 1976. ali London, Amsterdam, Pariz i Lisabon nisu pokušali da ponovo osvoje svoje nekadašnje posede.

Umesto toga, pokušali su da održe harmonične veze i uticaj u svojim starim kolonijama.

U međuvremenu, Sjedinjene Države su izgradile imperiju koja okružuje svet zasnovanu uglavnom na ekonomskom uticaju, ali ojačana stotinama prekomorskih vojnih baza.

Najnoviji napori Rusije da povrati bivše vazalne države svog „bliskog inostranstva“ verovatno će propasti. Analizirajući više od 1.000 godina ranijih slučajeva, Aleksandar Motil je projektovao „Neizbežni pad Putinovog novog ruskog carstva“ (Foreign Policy, 5. novembar) da ako ne osvoji Ukrajinu bi Putin i njegov režim bi mogli nestati.

Od Čečenije do Vladivostoka, takozvane republike u sastavu Ruske Federacije mogu da se otcepe. Već samo delić bivšeg Sovjetskog Saveza po stanovništvu i teritoriji, Rusija bi mogla da izgubi mnogo više domena koje je apsorbovala od 14. veka.

Smanjeni domen, poput postimperijalne Austrije, mogao bi postati prosperitetniji nego ikad, ali bi mogao da prati i Tursku – koja još uvek sanja o carstvu, ali loše opremljena za izazove i prilike 21. veka.

Bez Ukrajine, Rusija nema imperiju. A bez imperije, Rusija kakvu većina ljudi zna možda i nije Rusija.

Crvena armija je pobedila nezavisnu Ukrajinu u haosu 1918-1921. Staljinova poljoprivredna politika je ubila nekoliko miliona Ukrajinaca 1930-ih. Sovjetska vlast je bila toliko mrska da su se neki Ukrajinci borili sa Nemcima protiv Staljinovog režima.

Nije iznenađujuće da je 1991. većina Ukrajinaca glasala za nezavisnost od SSSR.

Ruski stratezi 1990-ih su tvrdili da Kremlj ima pravo i dužnost da pomaže „sunarodnicima“ u „bliskom inostranstvu“ bivših sovjetskih pograničnih područja, kao što je Ukrajina. Ova imperijalna perspektiva postala je jača kako su Ukrajinci „narandžaste revolucije“ radili na uklanjanju lidera sovjetskog stila i pridruživanju Zapadu.

Uznemiren, ruski predsednik Vladimir Putin je 2014. poslao snage, sa i bez vojnih uniformi, da organizuju plebiscite na Krimu i Donbasu kako bi opravdali rusku aneksiju poluostrva i četiri teritorije Donbasa.

Davidu nije bilo jeftino da se bori protiv Golijata. Ukrajinci su izgubili 22.000 boreći se protiv Rusa u Donbasu od 2014. do 2022. Odupiranje Putinovim naporima da zauzme Kijev i ostatak Ukrajine je verovatno koštalo života najmanje još 100.000 Ukrajinaca u 2022-2023 (i civilnih i vojnih) i, najverovatnije. još veći broj Rusa — američke procene u avgustu su govorile o najmanje 120.000 mrtvih.

Oko 16 miliona ukrajinskih života je uništeno jer su bili primorani da se pokupe i presele unutar Ukrajine, ili da potraže sklonište u Poljskoj i drugde. Za samo dve godine prosečna starost ukrajinskog borca porasla je sa niskih 30-ih na niskih 40-ih — dedovi kao i očevi su na frontu. Šteta ljudskim životima mrtvih, ranjenih i raseljenih može se proceniti na dva biliona dolara.

Pored štete nanete ljudskim životima, došlo je do velikih razaranja imovine i prirodne sredine. Predsednik Volodimir Zelenski je procenio da će rekonstrukcija zgrada i infrastrukture osakaćenih ratom koštati bilion dolara.

Suština je da Rusija verovatno duguje Ukrajini oko četiri biliona dolara za štetu nanetu životima, imovini i životnoj sredini, a pošto je BDP Rusije nešto više od triliona dolara, ratna odšteta bi predstavljala ogroman teret.

Na Zapadu je zamrznuto manje od pola triliona dolara ruske imovine, iako Rusija ima značajan prihod od nafte i gasa.

Ako Golijat ubije Davida, Rusija neće platiti reparacije i Putin neće biti primoran da se suoči sa Međunarodnim krivičnim sudom. Zapad će pokrenuti neku vrstu Maršalovog plana, ali će donirani iznosi verovatno biti premali da bi podstakli ukrajinsko čudo poput oporavka Evrope iz 1950-ih.

CEPA je analizirala moguće rezultate ako SAD i Evropa prestanu da podržavaju Ukrajinu, a rezultat je da bi posledice bile globalne.

Zamislite ako ključni glasovi u Kongresu propadnu. Zbog municije, novca, vremena i opcija, pritisak bi bio na predsednika Zelenskog ili njegovu zamenu da prihvate prekid vatre uz posredovanje Kine.

Ukrajinci bi bili traumatizovani i besni zbog zapadne izdaje, a bez spoljnih bezbednosnih garancija Ukrajina bi bila neprivlačna za privatni sektor. Snovi o posleratnoj obnovi bi uveli, a reforme protiv korupcije i izgradnja institucija postali bi žrtve unutrašnjih podela.

Sjedinjene Države su i 2023. i dalje najveća svetska supersila – i dalje sa najveća i najkreativnija ekonomija na svetu i najboljim oružanim snagama, takođe su lider u nauci i popularnoj kulturi.

Ostaje najveći vojni dostavljač odbrani Ukrajine i dok ju je Evropa sada pretekla u ukupno obećanim sredstvima, koja uključuju finansijske i humanitarne obaveze, upitno je da li bi kontinent izdržao Ukrajinu ako se Vašington povuče.

Čini se sasvim mogućim da bi se Evropa raspala, a Mađarska i druge članice NATO-a tragale za dogovorima sa Rusijom. Poverenje bi se raspalo i stara rivalstva bi se ponovo pojavila.

Evropa bi postala lak plen za pekinšku taktiku zavadi pa vladaj, a kineska mornarica bi dobila zeleno svetlo za blokadu Tajvana. Bez jake američke podrške, Tajvan bi tada rizikovao da se raspadne bez ozbiljne borbe.

SAD bi od lidera globalne mreže saveza, sa dominantnom pozicijom u međunarodnim organizacijama zasnovanim na pravilima, postale ranjive čak i u svojoj hemisferi.

Izgubio bi saveznike, uticaj i kredibilitet koji je potreban da ostane nezamenljiva nacija za svetski poredak.

Nijedan od ovih ishoda nije neizbežan, ali svaki postaje verovatniji ako se torpeduju napori SAD da održe Ukrajinu i druge demokratije protiv moćnih agresora.