„Vreme je da se donese odluka“: Da li Evropa želi Ukrajince kao žive partnere ili mrtve heroje?

Majdanska, odnosno Revolucija dostojanstva, bila je poslednja uspešna evropska demokratska revolucija, navodi se u tekstu ukrajinske spisateljice Katerine Miščenko koji je objavio Gardijan.

Demonstranti su pobedili – uspeli su da zbace režim koji je aktivno pripremao rusku političku aneksaciju Ukrajine.

Pre devet godina, ljudski okean Majdana nosio je na svojim ramenima kovčege aktivista koje je usmrtila policija.

Tragedija je bila ogromna ali prostor za oplakivanje je bio ograničen: aneksacija Krima je počela i shvatili smo da je Kremlj krenuo u rat protiv Ukrajine, protiv nas, piše Miščenko.

Naučili smo da postizanje nemogućeg može da bude romantično lepo u pesmama ili filmovima, dodaje ona.

To je došlo uz cenu, međutim cena je bila previše visoka od samog početka.

Ali ta slika Majdana ispunjenog evropskim zastavama ostala je referentna tačka i simbol promena koje smo želeli; društveno zajedništvo, demokratizacija i odgovorno građanstvo bili su naši ciljevi, navodi ukrajinska spisateljica.

Ipak sada, ti građani, ti ljudi koji su mahali evropskim zastavama, tonu u okean rata istrebljenja.

Gde se sada nalazi najviše ukrajinskih zastava?

One se vijore na grobljima ukrajinskih gradova i sela, gde se stalno održavaju sahrane.

Genocid se vrši nad mojom zemljom kao kazna za one Ukrajince koji su istrajavali, i dalje insistiraju, na svojoj sopsvenoj političkoj subjektivnosti, navodi Katerina Miščenko.

Zastave na ukrajinskim grobovima ilustruju putinističku ideju protivrevolucije.

Gledano iz Kremlja, želja za promenom mora da bude ugušena.

Putinova fizička mržnja prema Ukrajini nije samo etnička, ona je i politička.

Ono čemu svedočimo je fizičko istrebljenja života i vremena.

Pošto vojne vlasti ostaju neme o ukrajinskim gubicima, izbegavajući ovu užasnu statistiku iz streteških razloga, groblje sa svojim novozasađenim drvećem od zastava je mesto na kojem prebrojavanje tela postaje opipljivo i vidljivo i govori o istini smrti.

Istina je da postoji zemlja u Evropi u kojoj se svakodnevna smrt stotina ljudi smatra podnošljivom.

Oni koji su živi – ako nisu muškarci stari između 18 i 60 godina, ili žive pod ruskom okupacijom – mogu slobodno da se kreću preko granica.

Oni su prihvaćeni u drugim evropskim državama.

Međutim, unutar ukrajinskih granica smrt postaje sve više i više koncentrisana.

Čak i pre ruske invazije, često sam čula da ljudi o Ukrajini govore kao o evropskom dvorištu; ali ono sada izgleda kao groblje, a sam rat je kopač grobova – rakete i bombe stvaraju velike jame, koje postaju grobovi za Ukrajince, piše Miščenko.

Na ovom groblju je zasađeno prelepo cveće – pojmovi nesalomljivosti, hrabrosti i otpornosti, koji treba da pruže nadu, kao i obećanje obnove i da je život moguć posle svih užasa.

Možda je trenutna NATO strategija pružanja podrške Ukrajini u dozama može da se posmatra kroz prizmu fatalne političke logike granice; za mene, piše Miščenko, biti unutar granice znači biti progonjen pitanjem: kako bi antiratna politika izgledala da se krvavi pokolj ne događa na marginama Evrope?

Istina o smrti je to da je treba videti bez ulepšavanja herojskom retorikom i divljenjem zbog dostojanstva i hrabrosti.

Često se za Ukrajince kaže, a to i oni sami kažu, da su izgubili sav svoj strah.

Da, odricanje od straha od smrti može da bude ključ za slobodu.

Ali, pita se Miščenko, da li nam Evropa pripisuje vrline hrabrosti i neukrotivosti zato što je naša terotorija zastrašujuće blizu njoj?

Da li Ukrajina izaziva strah time što ističe svoj identitet, što drugi ne mogu u sebi da prihvate i zato on mora da bude držan na drugoj strani granice, navodi dalje ona.

Prevazilaženje te granice tako postaje pitanje mira.

Integrisati Ukrajinu u Evropu što je pre moguće, prihvatiti Ukrajinu, to znači integrisati one koji su pod represijom, smatra Miščenko.

Ako katastrofa genocida ili košmar rata postanu deo evropskog iskustva, želja da se zaustavi umiranje mogla bi da se manifestuje mnogo drugačije.

Kada moje kolege, piše dalje Miščenko, komentarišu rat Rusije protiv Ukrajine, oni govore o našoj istoriji ruskog imperijalizma, rusifikaciji, o staljinizmu i kolonizaciji; za mene ovaj rat ima jednu jasnu referentnu tačku – Majdan. Možda bi vredelo vratiti se na to mesto da bi se pronašla budućnost, naša zajednička budućnost.

Poslednja evropska revolucija nije, još uvek, dobila prikladno mesto u istoriji Evrope.

Majdan je bio signal ljudi na marginama Evrope da mir i pravda, ključni ciljevi Evropske unije, zahtevaju kompleksnu, senzitivnu i inkluzivnu konstrukciju.

Ali, da li je taj signal primećen?

Izgleda da je ideja radikalne transformacije u vazduhu, ali proces donošenja političkih i strateških odluka u Evropi je sada pod uticajem straha.

Ovaj strah će korodrati i polako ugušiti nove impulse.

Zato što spremnost na borbu za Ukrajinu znači izazivanje smrti u koju je Rusija toliko fatalno zaljubljena danas.

Osećam da je, navodi Miščenko, u svojoj kolektivnoj imaginaciji Evropa na pragu, spremna da zakorači u budućnost.

Ona ponovo otkriva sebe, ponovo razmatra subjektivnost svog istočnoevropskog dela i gleda izvan svojih sopstvenih zaštićenih granica.

Ja verujem, ističe Miščenko, u evropsku pobedu, zajedničku pobedu nad savremenim ruskim fašizmom, koji se u određenoj meri manifestuje i u porastu desničarskih radikalnih pokreta i osećaja širom Evrope.

Danas su evropski gradovi prepuni ukrajinskih zastava.

Ali šta njihovo prisustvo znači?

Da li ove zastave predstavljaju revolucionarnu budućnost ili pre pomen njoj?

Da li bi Ukrajina trebalo da bude mrtvi heroj ili živi partner?

Vreme je da se donese odluka, zaključuje Miščenko.

Katerina Miščenko je ukrajinska spisateljica. Članak objavljen u Gardijanu je adaptiran iz njenog završnog obraćanja na Debatama o Evropi 2023. i objavljen u saradnji sa Vokseuropom.